Балкански рат

Број 35

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Ст] ана 555

је на све стране. Мештани, ко]и су сејали ово узрело жито, нису се надали да ће жети и у снопље везивати бугарске војнике. Једноме је глава смрвљена, другоме су ребра поломљена, трећега је формално заклао или пресекао митраљез, четврти лежи као да спава: зрно му је просвирало кроз срце. Онде видите рањеног у обе ноге, пошао је на иревијалиште, али га је куглица шрапнелска, ударом у кичму, зауставила на његовом путу. Шта је ово? Окрећете се лево, десно, свуда видите: чучи у рову мртав бугарски војник, ударен шрапнелом у главу, грчевито стегао пушку, а око ножа на њОј стоји завезан бели пешкирић или прљаво марамче. Да ли су б.дници хтели предају, или су то хијенски мамци крвожедних Бугара? Баш на овоме месту, за време највеће борбе, отиснуо се из њиховог рова један очајник бежући ка нама. Ватра с обе стране, наше и њихове, учинила је брзо крај његовом очајном кораку. Гледао сам га сад после борбе. Лежи бедник без пушке и фишеклија. Метак га је ударио у главу и капу му одбацио. У капи пуно писама. Родом је из околине Дупнице; писма су била пуна бола за њиме, кога већ десег месеци не притискоше груди мајчине.. Било је, разуме се, честих злоупотреба са белом заставом. Зато би нам можда само ова онемела уста могла рећи истину о њиховом знојавом пешкирићу на гаравом бајонету...

* Заробили смо целу пољску батерију са свом запрегом и митраљеско оделење са командирима и послугом. Све је било гот во да и они побсгну. Може бити, секунди су решилл... Истовремено са командо.м њихова командира „Н.предР чула се јача и силнијд команда српске коњице: „Стој!“ „Предајте се!“ И стали су. Разумлпи су боље српски пего бугарски. Сјахали су. * Сунце је већ на здходу. Још мало па ће се сакрити иза градишких положаја и далеког Карадага. Уморни, знојави војници, седе по крвавом камењу, усре д гомила мртвих и рањених. Слаби вечерњи зраци сунпа заре њих< ва свечана, препланута лица. Не швори нико ништа. Све је дубоко погружено Само < е неми поглед отео пут крвавога сунца, по дугој падини брда засејаног \ зрелим житом и палим знаним л незнапим херојима. Хладни вечерњн поветарац дуне по каТкад оз- 1 до, доносећи испрекпдане тонове погребне песме пои Манојла који, тамо доле, журно опева пал: „на бранп Огечества својего“. Сан начујно слета на уморна тела. И ту, поред вечно зг.спалих, спава српски војник, сневајући сутрашње победе, сутрашњу славу. Градац, 19. јула 191?. к н, н.

Прнпери нојетва и Јунаиоа — Из борбе с Прнаутимз Јунаштвп наших втражара Батаљон XX. пешадијског пука водао је 12. септембра целог дана борбу с Арнаутима и пред ноћ по наређењу одс упио на положај ближе Гостивару, одакле су већ пристизала иојачаља из 12. пешадијског пука „Цара Лазара“. Како неколико наших војника, који су били на стразки, нису добили наређеље за одступање, — то су остади на својим местима, и кад су Арнаути заузели положај, о пи се сакрију у шуму, одакле су носматрала и слушали шта АрДаути раде и говоре, Кад су се Арнаути поред ватре разузурили и разбашкарили, приђу двојица од наших војника са бомбама у руци једној групи Ариаута и баце бомбе у сред гомиле. Десетак Арнауга разнесу у комаде, а страховити пуцањ бомбе направио је дармар иа целом арнаутском положају. Што је интересаптао и за похвалу, ови паши јунаци вису опет одступили већ су се повукли у шуму и у љој провели иоћ између 12. и 13. и тегс када смо 14 заувели положај, ови су дошли у своју чет.у, причајући својим друговима како су се нровели у арнаутској срединп. Шнвот за офицнра У жеотокој борби с Арнаутима, коју је 12 септембра водила друга чета 1. батаљона XX пука, на положају 4 сата југо-западно од Гостивара, буде опасно рањенкамандир те чете, пешадијски капетап Миленко Миљковић. Како су Арнаути били на 30 до 40 метара далеко, Постојала је онасност да рањеноГ капетана Миљковића ухвате п измрцваре. Али храбри, неустрашими, оданп и снажни редов то чете Љубомир ‘Вцнос а пље вић , не жалећи ни мало свој живот и жртвујућп се за свог командира, кроз кишу арнатскнх куршума, дођв до свог командира, узме га и однесе далеко ван сваке опасности од Арпаута. Тпме је Љубомир капетапу Миљковићу спасао живот а срнској војсци врло ваљаног и храброг официра, а себе ставио у ред хероја, чије ће се име увек с хвалом спомињати. Коћсвскн осветнши ■ © •-—]—

| 4 . . 4 -1- ПШУИ-—ТГР-. I . Л РЕЗБРВНИ ПЕШАДГЈСКИ НаРЕДНИК

ф. Милан Н. Поповић ВОДНИК У XII 11УКУ ПРВОГА ПОЗИВА Разборити сељат’, одличан пригреднак који је својпм жцвотом и радом служио за прпмерцелој Лужници Поповић се показао и као одличзн војник и неусграшимо храбар ратник. Б х челу храбрих Пироћана особито се истакао на Кумагову, а на Битол.у ]е све задивио својим јунаштвом, а ти је ту и пао славно. Он је син народнога посланнк т Николе Поповлћа из Великог Бољинца. Никола је поред сина, који је био понос и сва пада његова, изгуб :о у рату с Бугарима и рођена брата, резерв хога потпоручника, учитеља Јордана цију ћемо слику донети у идућем броју.