Балкански рат

Страџа 548

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 34

Са бвјнога поу: срлска лојска проспавља на Ив;ћвзу код Кривв Оапанкс закључвњв српско бугарвког пира Без мало пуну годину дана провела је српска војска нз бојном пољу увек спремна да гине за Србинове идеале. Свакодневна служба у којој су сваког момента могли главом платити, своју љубав према Огаџбиниу многоме их је изнурила, па су сви радосно поздравили дан када је срећно и по нас успешно закључен мир са Бугарима. Одбацили су пушке и оштре сабље, дигли мртве страже и предстраже окупили се у једно коло, [на ражањ бацили младу јуницу, спремили бардаке вина, да после десет месеци ратних напора један дан проведу без опрезе, комотно и распојасо, јер непријатељ им није више на прагу, пошто су га храброшћу својом сатерали у мишију рупу.

Брпске жртве ш Бугаре — Осветннцн Парнчке погнбнје РЕЗЕРВНИ ПЕШАДГЈСКИ ИОТПОРУЧНИК | Радован ЈТ. Павловић Нод зидинама тврдога Једрена подлегао је ратеим тегобама млади учитељ Рада Л. Павловић 18. новембра 1912. године, у цвету младости у 20 години. По свршетку учитељске школе Рзда је одмах ступио у војску и одслужио свој рок у коњици, у којој је произведен, ио положеном испиту за резервнога потпоручника. Г1ред рат је преведен у пешадију, а у ратје погпао као водник у 7. пуку другога позива. Био је одушевљен млад националиста, који је свесно и задовољно положио свој живот за величину и част Отаџбине. КОЊИЧКИ КАПЕТАН ПРВЕ КЛАСЕ -ј- ЈБубомир Милић У селу Каракасуму, под бедемима Једрена, у које су први ушли војиици његови, напрасно је 27. децембра 1912 године преминуо, под теретом ратних мука, коњички капетан ЈБубомир Милић, командир ескадрона у тимочком коњичком иуку првог позива. По гребен је у Каракасуму код грчке цркве. Био је одличан официр и примеран старешинз, те је од војника и другова искрено ожаљен. Слава гт!

Жртве своје дужносте — На бранн Отечвства папа ннтепигенцнја фМилутин П. Татић, адворат РЕЗЕРВНИ СУДСКИ КАПЕТАН Хиљаде вредних и одушевљенпх српских. бораца оставише кости своје у Старој Србији, Македонији, на Једренима и у Тракиј ', заложивши свој живот, да ослободе своју заробљену браћу. Стотине рањених не преболеше тешке ране ни у кругу своје миле породице која је чинила све да их извида. Па и они, које је смртоносно оружје у рату поштедело, враћајући се кући заражени опасним болестима умиру, као жртве свете и благодарне идеје ослобођавања своје заробљене браће. Жртвом те идеје, постао је и Милутин П. Татић. адвокат из Београда, који се преболан вратио из Битоља, да тешко намучен испусти своју племениту душу, под кровом своје куће 19. децембра 1912., у 38. години. Пок. Милутин био ^ веома симпатичан човек, кога је волео сваки ко год га ]е познавао. Одан друг. веран пријатељ, добар човек Милутин Татић Је био омиљен у свима круговима у којима се кретао и смрт овог гостољубивог и племенитог човека искрено се коснула срца небројених његових знанаца. Губитак је ненакнадан и породици и друатву. Једина утеха ожалошћзнима је иомисао да се за ово годину затворио гроб над неколиким хиљадама српских