Балкански рат

Страна 039 У СЛИЦП И 1’ћЧП Бгол 4о

цима и у првим борбама с Бугарима. Колера, која нам је прешла од Бугара, усели се у његово ратним тегобама изнурено тело и он јој је подлегао 6. јула у Кочанима, где је остао да борави вечити сан са хиљадама својих ратних другова. Пок. СпириК био је окружни шумар у Прокупљу. Шумарску Академију свршио је на страни и међу школованим нашим шумарима цењен је као један од најбољих, те је смрт његова тежак губитак не само за породицу но и за струку, у којој је тако мало људи његових способности.

Ј(а мртвој стражи — Ружа д-ра Винавера .... Сунце диже полако и опрезно тешку завесу праскозорја и сумаглица и, као Мефистофел жељном и обамрлом од чежЈће и љупке радозналости Фаусту, указује надземаљско привиђење: брда са дијадемом снега, што се цакли и пресијава безбројним дијамантским шарама. У ваздуху паучинасто иње лепрша се и закачује се, на још зелене стабљике младог и до скора бујног дрвећа. На крову ниске и дугачке зграде, где су поређани многи казани, као да су полегале беле овце, чије је руно исткано од снега и леда. Од горе пада ни то пахуљица, ни то капља: први предзнак свирепе вејавице, која ће завејати цео простор, људе, биљке, путеве и стазе. Студ је, студ... * Зима. Али овде је врућина, у тој пространој, високој соби са поређаним креветима и великим столом код прозора. До скора је ту звучао звонак смех безбрижних регрута, кад уморни и заморени легали су да отпочину после вежба и маршева. Ал’, у души оних, који су се сад прућили овде као укочене прилике равнодушности, отвара се перспектива која им помаља и указује она ажена шрапнелима телеса, пут клизав и окорео којим се ваља пробити, авет глади на коју се не сме обраћати пажње. И тресу им се удови, и цвокоћу им зуби, и грчи се тело. Она, милосрдна сестра, наже се изнад једног од њих. — Зар ти је зима?!.. Видљив превод свести, која јој виче у души: — Опет он има ватру... Отварају се широко двокрилна врата, и она дугачка, узана, платнена ложница задржава се поред кревета. — Број 17 доле, на шприцање! Број 17! Баш онај, који од грознице не може да прозбори ни речи. Његове упале очи очајнички и језиво прелазе са сестре на болничаре, који, без церемоније, скидају покривач и дижу ово човечије тело, што дрхти и стрепи. — Опет нешто ново! Нове муке! Нова неизвесност?! „Њој* је толико жао! Али се савлађује. И као да је чула нечујни шапат његове душе, одговара благо, храбри га: Није то ништа! После шприцања биђе ти сасвим добро!" Његове очи још моле и преклињу. — Сићићу с тобом доле... — Носите ме!... шапће мирно болесник. Већ готово од самих врата одвуче је испрекидани шапат оног бедника, чији је врат, пун чирева, потпуно укочен од фачли и газе. — Ја бих палачинку! Као тамо на пољу пахуљице снега, тако и овде, из свију кутова, лете пахуљицејмолби и тражења. — Лимонаду! — Да ми скину гипс! — Поморанџу! Ц Ј — Да ме пусте кући! Да лиДће све да запамти, и може ли све испунити?..

Доле већ све готово: Раме је обнажено, наслоњено на сточић, иза златних наочари лекар^посматра место где ће убости иглом. Тихе сузе котрљају се по лицу оног, који не мисли на будућност опорављења, но се страши садашњости која ће да му причини незнани бол. „Она“ га глади по коси, милује по образу, муца неке речи пуне охрабравања.*] : Али ссећа дајје^стеже обруч сажаљењаДда’;је, дави, као неки загушљиви дим формалина — саучешће. И почиње да јеца, заједно с њим. — А ви, да^се склоните одавде! Удаљује је груба опомена лекара. Да, лекар има право. Она не може више. Излази готово бесвесно, али, из овога сунца љубави баца још један зрачак: — Буди ми“Јунак Душане, само се мало претрпи!... Као што се са брдског виса види велики комад околине, она сад јасно види колико је дужности још чека. — Сад ће прво да попусти завој Ранку... Да донесе сутлијаш Андри... Да измери пулс... Да изради листу... У овом великом, хладном, мрачном ходнику где нема кревета и болних лица, ни сјајних пеана, ни стерилизационог апарата, она нешто поче мислити о себи. Малко је канда уморна од синоћњег неспавања код самртника, малко је канда клонула од јутрошњег пресвлачења толиких кревета. И јутрос канда није још доручковала. Не, не, сад ће горе, још има пуно посла. Али ноге клецају, очи јој запљускује поток суза, и она, дрхтећи, отвара врата мале собе, из које допире запевка, и, налик на животињско урликање, лелек младе жене, која њихајући се као врба^ посматра својега војна. „Она“ и ту налази посла. Гледа да ли кандило добро гори, поправља војнику црно иосмртдо капче, да се не би видео крупан шав од синоћне секције, намешта венац, који је јутрос исплела од насмејано-зеленог шимшира. И грли уцвељену. — Судбина је, драга. Чували смо га сви, али се није могло. Оди мало са мном, огреј се, смири се... Тек сад, посматрајући промењено лице оног, који је још пре недељу дана поздракљао осмејком и очима пуним наде, сестра се сети да јуче, кад му је толико пута прала уста, заборавила је да себи опере руке, и да је данас осетила на образу отровне капљице туберкулозног шлајма, кад је додавала Петру малу, ручну пљуваоницу. Све заборави да се чува, јер увек неки нови посао, а они су тако бедни, тако им непрестано потребује њена пОмоћ... Али судбина зграби жртву пожртвовања. Пренеки дан добила сам плакату са црним оквиром:

1 ' ДАНИЦА ЈОВАНОВИБ преминула је ноћас после кратког ади тешког боловања од несретне бољке добивене негујући ратнике у врањској болници . .

Паде неустрашими и храбри стражар на својој мртвој стражи ! О

Продавце и ревизоре молим© да нам с овим бројем понЈљу новац и обраћун за све досадашње бројеве, а СЕе непродате бројепе да нам одмах врате, јер нам с многих с грана траже старе бројеве, а _ ми нисмо у могућности да их задовољимо.