Београдске новине

fcroj 315.

. A *>

24. Deeetnbra 1916.

Božlćni Dodatak Beogradsklh Novina

Nedelja

/akopčani, 'te bi njegova kao u neke 2enike piina prsa klevnpavo visi'a a Vicc mu bilo podbuhlo i bczizrazno. 1 svl ('iii nikada, , na koliko goiina tu živeli nikad. ni«u biii obučeni kako treba. Ovlaš obučcni, onako kako su noću ustajali, pckli lilcb, gotovili alve, šečcrićinc i jela tcčili pića za sutrašnji pazarni dan, tako su i preko dana ostajali: u jedva navučcnim čakširama, nczakopčanih nogavica da im vire krajcvl jod prljavih gaća i goli listovi riogu. Samo 'sa uvučenim prstima u starim, speknutim papučama i ogrnuti masnim kolijama išli bi iz radnjc u radnju jedan drugomc. lli bi sc izvaljivali napolju na ćcpencima, gdjc jc do skoro vadjen hleb ili vnnua na klnpama i stolovima, na kojima. se do skoro jelo i gdje jc još mrva od lileba i oglodanih kostiju. Ili bi sc zavlačili iza dućana i tamo, po dvorištima, da ih niko ne vidi: čistili' bi sc, prali i jcdau drugoga brijali i šišali. I dok bi cele uedelje gore, u vavoši, i glavnoj čaršiji brujaio od života, dotle bi ovamo bilo mrtvo. Nilco se lie bi vidjao da dolazi, prolazi_ a još manjc da ko odozgo ovaino sidjc. Što jc imalo: pećcn hlcb, šećerlema, boza i alva i rahatluci, to se jc odavno po momcama poslalo da se i)o pijaci i celoj varoši prodajc. I da nijc bilo onih sprovoda mrtvaca za grobljc, niko iz varoši nc bi tu prošao. Znalo se samo da on postoji tamo i da je sasvirn napušten i da kad se čiije za neko ubijstvo, poharu, da sc je to sigurno tamo desilo. Ali sc ipak moralo radi tih sprovoda i opela ltirtvaca tamo ići i prolaziti a još zarnoga dana subote, svi vidjeniji iz daljili krajeva trgovci za stoku jednako su tu odscdali, i tu padali na konak, na noćišta. I zaista eiin bi došao pctak, uoči subote i počeo da pada mrak otuda već bi počeo da se širi miris pečenja, zapržavanih masnih jela. Sv # etlost, obešcni fenjeri, pokazujući ulaze na mehanicama i aščijinicama vee bi škiljila i ukrštavala se. Iz one prave ulice, sa druma, kojim sc ulazi u varoš, vidilo bi se kako se tainno u grupama približavaju putnici. Neki na konjima, neki peške. I kao da dolaze svojoj kući, tako pravo, slobodno skreću ovamo i razmeštaju se zdraveći se. Iz varoši, iz sporednih ulica počele bi da dolaze starice, žcne i djeca i da idu iz hana u han, iz mehane u mehanu, tražeći tc trgovce, koji su im valjda doneli kakve pozdrave, poruke i novce od njihovih muževa, sinova, koji su sa radnjama tamo, u njihovim varošima. I što mrak jači, dolazak putnika svc vcći. Sproću „ Šarena Hana“ ispred svoje pekarnice, po običaju već stoji čuvcni Mana — Grk. Grbav, dugaćke glave, jakih vilica, utrpan mintanima, ispunjenim pamukom, brašnjav kako je mesio i pekao hleb, sa brojanicama, rađosno, sa nasladom, kao pozdravljajući goste, putnike, viče: - Kefalos! Krezubi, nekada bogati a sada sasvim propao Kosta Tajtak sa pola uvučenom u ustima muštiklom, zavučenim rukama u džepovima svojih istina čohanili, ali starih otrcanih čakšira, kao čineći in čast što je sišao ovamo, medj njih, ide iz mehane u mehanu probajući rakije. Suludi Jovan, star a još bela, svcža lica, koji večito po podrumima pretače vino, izišao i na sred čaršije i dere se koliko ga glas drži. Sve bogataše iz gornjega dela varoši meće na neko ,,t‘nko vlakno“ i šalje ih u progonstvo. Stojmen Gajdardžija sa dugačkom crnom kolijom, sa gajdetom ispod pazulia, spotiče se pyan idući iz mehane u -mehanu i svirajući. Suvi, visok, ispiven. Jednako zaudara na kamfor, jednako leži po bolnicama. Vuče se za njime ona njegova dugačka kolija, naginje se on nad gajdetom duvajući i svirajući da bi posle s mukom izdvajao glavu od gajdet^ i zanoseći je u st*anu, pevao: „Otkad tebe ja poznadoii Otad patim ja...“ I što lioć jača, svirka, pesma i graja sve veća. Cele noći bi se čulo kako pište zurle, biju bubnjevi, prozori sc tresu, hartija i ćerčiva prozorska zveckaju. U S'ur.om „Šarenom Hanu“ po običajti igrali ti čočeci. Istina ne kao pre mladi, lepi, ali još pod vodjstvom nckada bcle, straslie, čuvene Ajše, zvane ,,dukat“. Krupna c;ia, odavna ostarela i ugojena, ’ali j: š u belim šaharama, još u J ako ofvorenim i usečenim jelecima. Nabeljena lica, sa crnom pegom, tačkom, medj obrvama ona sedi medj gostima pijući zajedno sa njinia, a umornim malaksalim glasoni i dahirom prati igru i pesmu ostalili čočeka. 1 tek duboko u noć, valjda sasvim opijena, videlo bi se kako i ona igra. Kako njeno staro i teško telo vije se i trcse. Igra ,,na nož“. Pada 1 udara kolenima o pod uz divlje, pomamno odobravanje i apšenje. Vitla se ona i krši svoju oznojeiiu snagu svoja mlitava sparuškana prsa, a sva u znoju sa iulcpljcnom kosom, belilom, koje bi počelo da euri i sa tamnim, strasnim, krezubim ustima...

Fran Mažuranić Iz ,,Lišća.“ Na majčin god. Čiio sam njekoč slijedeeu arapsku priču, koja mi se danas nikako ne da iz glave: Kuga morl. Na ulici leži miadić 1 bori •e smrću. Andjeo smrti baš k niernu kolac*. V-Mahu livalaT" uz'daline niturući, smotrlv ga. „Dodji k meni, andjele, žcljno te čekatnl Što će mi život? Otac, majka, braća t scstre mi na oči poutniraso. Dodii, uzmi i mene sobom!“ — ,,Nc ćti!“ — reče atidjeo smrti, ,,naVratit ću se k tebi, kad budeš s r e tn i j i“. Rcče i odleti. Zašto mi se ta priča ne ’da iz glave? A blaga je svibanjska noe.^una mirisa i mjeseči'ne. Slavulj poje iniTo i tužno, — baš ko one noći. . . „Majko! majko!" Čula me jc. OdazVala sc: Nebom prolctjela zvijezda — majčina dušica . , . s n i j e g. , Snijeg pada. DjevojČica stoji zamišIjeua kraj prozora i gleda. . . . Saina jc kod kuće. Otac ie za poslom otputovao, a majčice već davno nema. Samo andjeo čuvar stoji kraj nje. Čuvaj ju, andjele! Na samoći je sotona i sina Božjega napastvovao, na samoći jc djavo prvu ženu zaveo... Cuvaj, andjele, taj krasni pupoljak! Divua li je! Kauo Vesna, čekajući u„ kristalnoj palači, dok ziina mine. Kad vidiš taj sanjarski pogled i ta ustašca, reći eeš: djevojka je! Kad pogledaš to vedro čelo i nevino lišce, rekao bi: dijete je. Ali krasno, čarobno dijete! Zamišljena je, niti sc nc miče. Časirnice uzdahnc. Ustašca sc nabiru na sladak smijeh, kano da očekuju prvi poljubac. . . . Valjđa i sada misli na onoga mladića, koji 'joj — od lijeko doba — ue idc iz glave. 1 danas ga je vidjcia, kad sc je praštala s ocem. Što joj je ono rekao? — „Ala će vam biti večeras dosadno, kad budete sami!“ Nego njoj dosadno liije. Ta misji na lijega! . . . Prije bi ju jedva i pogledao. Naravmo! On je sin bogatoga vlastelina, a ona? Dijetc njegova vrtlara! Pa kako je, od njeko doba, prema njoj Ijubezan! . . . Ona uzdiše. I andjeo čuvar uzdahnu. Zamračilo se. Snijeg prestao padati. Dvorište je pokrito čictim, netaknutim snijcgom. Koja ćc ga noga prva gaziti? Eno mladiea, ide baš prcko dvorišta u vrtlarov stan. Usta mu poigravaju djavolskim smijehom. Mladić stupi u sobu djevojčici — ,,0n je!“ . . . Andjeo čuvar izleti iz sobc, plačući . . . I djevičanska duša je čist, netaknut snijeg.

Samostanska priča. Mladić stupi za novica u križare. Godimi dana skrušenom se molitvom na sveti red pripravlja. Sutra će ga zarediti, danas ga otac gvardijan ispovijeda. — Ljubim! — šapnu mladić. Ljubim, a te ljubavi ni najskrušenijom molitvoni ne mogu iz srca istjerati! — Idi u miru božjem, odgovori starac. Bičuj se, posti i moli još godinu dana. Mladić ode i posluša. Za godinu dana eto ga opct: — Oec! bičevao sam se do krvi, motio sam do ludila, trpio sam i glad i žedju, ali ju sve žešćc Ijubim .... Pomozi! — Ncma ti pomoći, — reee starac, idi i uzmi ju za ženti. Mladić ode i posluša. Za godinu se dana vrati. — Eto me oče, zaredi me! Tvoj sam i dttšom i tijelom! — A Ijubav? — Ljubav? uzdahim mladić. -- Nestalo je! Vraba'c. S proljeća 1875. pucahu kraj Praga topovi. Znak, da sc jc lcd ;ra Vltavi prolomio. Voda raste, bit će povodnje! Ogromnc ploče leda jurišajn na mosne stupove, da ti se most pod nogatna trese. Pred svakim stupom napravio se je naravni ,,ledobran“ — od ledenili ploča, koje su se ondje nakupile, braneći time, da led izravno u inost ne udaia. Most je pun gledajućih ljudi. Najednom nasta čudan žamor. ,.Koukcj! koukcj!“ (Gledaj). Svjetipa se tiska prema sredini mosta. Što je? Na jcdnoj od onili Iedenili ploča, kojc su se za stup ulovile, — vidiš vrapca. Siromak je mokar i na pol smrzao. Poskoči, lioće da se dignc. da poleti, a ue može! Uvijek pada natrag na ledeno tlo. ,.CIiudiiček!“ „Arnicr Teufel!“ čuješ, kuko ga žale u oba zcmaljska jezika, — što se u Českoj rijetko kome dogadja. Siromašna ptičica ganu sva srca. Svi strepe nad njom. Hoee li sc siromah osloboditi? Ne će li pasti u vodu? Ne ćc li ga nova pjoča leda sobom povući? Da ga jc kako osloboditi! Na jednom protrnuše gledaoci. „Pro pana bolia, koukej!“ „Ist deim der Mensch wahnslnnlg?“ I zbilja! Eno njeki vrtoglavac otisnuo se u čiinu od kraja Prva ploča Icda ec ga satrti! Glcdaoci niti ne dišu — — Vjcšt izbjegava ledti i plovi prema vrapcu. Sretno ga je dokučio i sretno se vratio. Svjetina kliče od veselja. Kako su ljudi dobra srca, pomlsllh — gledajući ta radosna, s\1jella li-

ca, u kojlh se je — reć ti — "duša zrcalila — U tom zrcalu vidio sain cio svi-. jet: nevin, niiran i sretan. . — — Dakako, bio sam još mlad, vrlo mlad! . . , 1<t

Fragmenti. 'Adamov pas ne' bi jeo krulia ni za živu glavu, van da fe namazan maslacem. Daj mu kruha, nc će! Gladi ga, nudi ga, ne će! Danas ga ipak nadinudrili: namazali mu nos maslacem, pak suhi krtili pohlepno žvaćc, — jer mu miriše po maslacu! I l.iudi su baš takovi psi. . ■> <r Sjedim cto u liladu voćkc: jcdua joj grana rodi trešnjama, druga višnjama. Vrapci pako zoblju i trcšnjc i višnje, pa kad se do sita nazobljti, svadjaju se, da li jc trešnja uciiepljena u višnju, ili višnja u trcšnju? Svadjaju se: misliš, iskopat će si oei! Ne ćc, brajanc moj, ne! Oni ti se đeru samo dok ogladne, — pak opet zoblju i trešnje i višuje .... Dosadila lni ta vrapčad! Dti sain vlastan, posjckao liili to stablo do korijena! nck iznova raste. Vrapci i tako izjedoše sve! Neka naraste višnja ili trešnja, meni jc svejedno. A možda bi si i vrapci dotlc drugc hranc našli! . . .

Gledain kako ribar na živoj žcravici peče ribu. Sirota sc pekući cmari, reko bih cvili. — A zuate ii, gospodiuc, zapita mc stari Mata, — zašto riba plačc? — A zašlo? — .ler se peče sanio s jednc strane. Da ju okrenem, odmah bi prestala. Stari okrcnu ribu, cviljenje zbilja bar za časak — prcstadc. — Eto gospodinc, kakova jc silna polakšica, kad tc — s jednc stranc pečena na drugu okrenu. — Okreni ju, Mato, — i opet joj je siroti dodijalo. Olakšaj joj! . . . I nas treba opet okrenuti! ’

Sve sam liude. nekoć — o kojili ništa loša znao uiaant’— za poštcne držao. Prevarih 5fc ; sto, pak se žalostili. Sada držim svakoga — o kome što valjana ne znam — nepoštenim. I sada se češće prevarim, samo što se naveselim, kada.se prevarim. •••» • '$> V ' Zalud se oiimljem pesimizinom, kad mu se nikako oteti iie mogu. Svaki dan donosi nova razočarauja. Ljudi, kojim sam nekoć tražio mjesta nad zvjez d a m i, zasluŽifjtv' mjestance jedva za koju stopu n a d t’rS v o m . . . Pak da nc'lSgtfhiš vjcre u Boga i ljuđe? NeLPa makar još i crniji dani došli: Vjerujem u Boga, vjerujem u narod! Vjerujem i ti pravednost božju i u životnu snagu riaroda hrvatskoga, a od obojega se boliku nadam. Hrvatski sine! ne budi malodušan: Vjeruj! „Vjeruj, vjeruj, — spasit ee te vjera!“

Milica Jankovič D o g a d j a j. Dosadno. Jcdan od onili mučnih dana kad jc duša prazna i kad se po njoj, kao suvi, zagušljivi pjesak po pustinji, širi samo dosada, i kad ničega spolja nema da je podstakne na život i rad, da je podrži i okrepi. U duši dosada, a napolju jesen. Jesen ptina košave i prašine i ničega izdajničkog. Moj visoki bagrem dršće i trese svoje osirotelo granje i pušta svoje posljeclnje lišee da pada... Koliko jeseni, koliko tili istili rastanaka, koliko!... Gde jc cveće, miris gde je? Vreme ne mari za prošlost. A nebo, veliko ncbo, kojc jesen i golo granje čine još većim, beskrajno je ravnodušno prema svem u tome jadu i prema mojoj čamotinji, beskrajno je ravnodušno to moje, tolilco voljcno, veliko nebo. Ah, miičan dan! Dan, kad i sunce izgleđa podinulclo i lažno. Ono sija, ali nc grejc. Izgleda da lioće da se ruga bolesti i smrti, jer skroz prosijava bolno žuto.lišee, kao da hoee da nui kaže: vidi, došao ti jc čas. I košava ga trese, i zlurado peva: omlatiću vas — danas ili sutra. I strepi i drhće lišće, žuto i tužno i uplašeno, kao teško bolesna deca. Dosadno, dosadno. Ulica pusta i iskrivljeni plotovi ravnodušno čuvaju scIjakovu sirotinju. Niske kuće s trošnim krovovima kao da se zgrčilc od zimc i kao da bi Iitcle još više da se sabiju u zemlju, a gomile snrovoga granja, nabacanog iza staja, kao da bi htele da ulcše bedu i da kažu da će se skoro iz tih crnih dinmjaka Uizati ka oblačnom nebu prljavi dimovi. Tužno. Sanio košava peva meni davno poznatu pesmu, koja me više ne zajiima. Ni odkuda neke nove knjige, niodkuda lcakvog pisma, niodkuda malo tudjeg života, da razbudi uioj učmali život. I u sobi ista praznina i čama, kao i napolju. Slike i stvari 1 stare knjige više mj ništa no kazuju, - -v'

” r U sobi bela s'vetlost jesenjega dana. Bledo suncc ocrtava na zidu senku od prozora. Tu odmah iza prozora raste jedan mali dud i njegova slika s oim tnalo zaost?.!o2 !i-šća igra. igra po taktu Košave ii okviru od prozora, tu na belome zidu, bela, svetla slika bcz boja treperl, treperi i vredja očiiclušu. I činl ti sc da jc spolja ušla košav^Tprašina i jescnjc podrugljivo suiice, da se udruže s dosadom i da sc poigraju po belornc ziclu i namuče sirotog čoveka. Trebalo bi nešto raditi. Ali ja danas ništa ne inogu da radim. Dauas dosada vlada, ona .zapoveda. Ona jc i moju maštu poklopila svojom sivom zavesom i ne da mi da se hranirn mirisom od cveća. Kako se odužilo ovo posle podnc! Ni ona mi neće ništa doneti, ali ipak, desi se, pa padne od dece u školi po koja lepa, zanitnljiva, nekad čak i duhovila reč. Sestra bar radi. zna zašto se zakopala n selo. A ja?... Dosada švojom morom zaklanja one lepe trenutke iz prošloga života i guši nadu na budućnost, i ja se očajnički pitam: dolde će se ovako živeti, i zašto? Ulazi poslom moja majka i uzgrcd govori nešto. Ja nemam iiameru da slušam, ali ipak etijeni: ona prebacuje Bogu što jc stvorio miive kad nikoriie nije potrebna ta ,,žgadija“, koju ni jescn još ne može da potibija. Zatim sama sebi priČa šta jc liolje kupiti sutra za ručak, pile ili plovčc, i Ijuti sc 11 a seljake što su „šereti i crkli da podvale i da te prevare niakar i za marjaš šamo“. Ah, te brige o tome šta će sc ješti! I mcni sc čini da ima vcć dvcsta godina kako znam sve to što mi ona sad priča. Sirota žena. Ona nije tako ,,obrazovana“, zaclovoliava se svojim domaćim poslovima i život joj nijc dosadan. Njoj jc samo dosa.dno ponekad naše ćutanje. Tada ona žcIi da nas razgovori i priča natn — razume se, stare, poznate stvari. Sestra tada obično kaže: Počinje „epsko ponavljanje“ — i mi se obe nasmejemo. — A što vi nc pričate nešto novo? — ljutne se malo ona. — Zato i ćutimo što nemamo ničega novoga. Sestra i ja, nii smo veliki pr'avi prijatelji, ali, zaboga, pa ona je m o j a s estra: i po mislima, i po ukusima, i po cđoj duši mi tako nmogo ličimo jcđna na drugu, — ; a ja sam sebi odavno dosadna. Mi se ne pretvaramo: ima čitavih časova liemih. Ta o svima svojim prijateljima mi smo toliko puta razgovarale. Sad ponekad ja saino mimikom tražim da mi sipa vode i samo očima kažem livala, a ona ćuti. Ponekad samo naidje odnekud nov izvor mislr, i mi opet postanemo scbi nove i zanimljive, i tada časi prolaze neosetno, a ini razgovaramo, razgovaramo duboko u noć. I sad čekam nju, kao da mi je obećala tu novu struju života. Gledam opet kroz prozor. Nh ulici nigde nikog. Samo ogolelo drveće pruža svoje mnogobrojne crne, mršave ruke nevernome suncu. I poneki pas, najniže rase, divljačkog izgleda, prljav i očajan, vuče se po ulici i uzalud traži da zasiti glad. Evo idu jcdna velika, plava kola, puna uglja, a za njima druga manja. Sa svih strana izviruje zima. Ako, neka dodje; oua je bar iskrcna. Iz koga li majdana donose ugalj? Ah, kojcšta! Šta me se to tiče? Zar odgovor na to pitanje možc da rastera dosaclti? I ja odlazim od prozora. Strahovito dosadno. Sad jesen, pa posle duga zima. I tako neprestano nizaće sc dani prazni, prazni — bez lepote bez zaliimljivosti, bez ikakvog dogadjaja. Odjedared Iarma. No, hvala Bogu, fo deca idu iz škole. Ali ne, to je nešto krupnije. Kroz žagor i graju čuje se kao iz caljinc neki iznemogao jauk, kao da tieko inalo dete u najvei'em strahu i bolu plače. Brzo se vratim prozoru. Jcdan čovek žurno nosi jedno malo lnuško det^. To ono iznemoglo jauče, ali sasvim iznemoglo, kao prignjavljeno niače. Čovek brzo zamače za ugao, a njim trče druga dcca, žurno koračaju Ijudi i žcrtc, ’> utzc scr svc veća graja. Teško meni, šta to može biti! I lude simmje padaju mt na pamet. Dcte jc malc, s' akako sestrin djak. Da ga nije tukia? Ne, lcoješta, ona uikad ne tuče dušmanski. Rctko kad po koje dete dobije samo po jcdnu ili dvc ,,packc“. Da nije višc vikiiula, a dete bilo osetliivo, pa palo u nesvest? Ali sve je to glupo; ona odlično poznaje svojti dccu i zna kako se treba ponašati. To je nekakav ncsrećan slučaj. Možda mu se prcturila školska tabla na glavu, ili ga je kakvo drugo dcte liesreeno udarilo? Ma šta bilo, strašno jc, jcr ono ječi, kao da izdiše. 0, što sestra nc dolazi jedarcd, da Čujein? Evo jc: otvaraju sc vrata od prcdsoblja. Ah, sad ee da svlači kaput, pa da perc ruke. 0, brže ,bržc! Ne, cvo je, odmah ulazi i ja vidim nešto strašno u istini još strašnije. I, čini mi sc, da je ipak ona nešto kriva, Jer ona 1e ncobično, strašno bleda, ne bleda već zelena, a usnc modre, kao današnje ravnođušno ncbo kojc se diže nad užasiina ljudskog života. Ona sc tresc. — O, brže! Govori šta jc! — uzvikujeui ja, kao da će to što će mi ona reći umanjiti ono što osećam: strali i slutnju. •— Šta je, zafroga? . .. — Pregazila mi kola jednoga djaka. l —- Jao, Božc! ... b ^ — Kola puna uglja. . . — Ah! ... Ona plava, velika kola s ngljem, znam, vidcla sam, , , — govorim ja gotovo uesvesno, ” ~ - •

„ _ S^tana 7. v, 9 r *■ 1 • ” ^Ne znam da li su bila plava, ali sai* videla da je jedan točak *spod g t*. la, a drugl ritko pojasa. Štrašno. Užasno, užasno! . . . I njoj so otkidaju dve tri suze, ouve.j mučne, Ne, ona ne plače. I te tri suze iz<\ gledaju neprirodne izlišne. Odnekud se; iscedUe i pale, kao kaplje znoia, kao znoj' bola. ^ v !| — Zaboga, kako da nc vidi kočijaš?,. •— Ah. kočijaš je jedan dečko od pctnaest godina. Videla sam njega kako se okremio da kaže liešto tlrugome koji jc iza' njega terao druga kola i u tome istom trenutku vidch dcte pod kolima. Odmali sant počcla da vičcm da stane, ali on ništa ni-.' je čuo. O, sve se desilo straliovito brzo. U trenutku, jedan točak ovako, a drugi ovako... , ' Ona pokazuje, i strcsa se. 1 i * — A kosti pucaju, a dctc, liiožda, svesno... Jao!... Pa ko ga dižc? Pričaj. — Samo ja i pismonoša smo tu biH od starijili, ostalo sve deca. Pritrčasmo, On ga diže i viknu. Iskupi sc svet. Skoči i dečko koeijaš, bled, kao ubica, i drhćući poče da govori kako ga nije video, jer se bio okrciiuo da svomc još mladjem rodja> kti kažc: „Vidi šta je dece; pazi da neku ne pregaziš“. Siromah i on! — A dcte? Je li pri svesti? — O. ono je svršilo. Dade mu jedna žcna vodc i odmali mu podje krv na nos i iia usta. Ono samo zaječa i klonu. Ropac lao, Božc! . . . A druga jedna žena stala da priča da treba da ga „zapoje rakijom. jer se tako valja“. Treća mu namesti šešir na glavu, valjda da nc ozebe. — A koji je onaj čovek što ga odncse? — Njegov otac. Ne znam otkud se oii odjedared stvori tu. Zapita ko ga je pregazio. A ja, nesrečnica, rckoh, ne znajući da niu jc on otac, još i da su kola bila puna uglja i d& je jedan točak prešao ispod grla, a drugi ispod pojasa. — ,,Da sani nm ja bio t'i — ciknu on — ubio bih ga“. Ja tek onda pojmih ko je on i šta sam učinila. Progovorih nešto o doktoru, ne znam šta. A on reče: „Teško meni, šta ću i kuda ću s njim?“ Zagrli ga, pa odjuri kući... — Trebalo bi odmah zvati lekara. Možda bi moglo ozdraviti. Zar se ne sećaš đa je dedin kočijaš, kad smo mi bili deca, pregazio jedno malo vmiško dete? Sećaš Ii se koliko je bilo briga i straha? Pa je dete ipak ozdravilo i, eno ga, sad je već čovek i trgovac. — Ne, ovde nema nade. Dete je i inače slabunjavo i nežno. Nije baš bistro, ali dobro i mirno. 1 još jedinče... — Uh, zaboga! Znaš li zacelo? — Dolazila mi nekoliko puta njegova mati i molila da pripazim; kradu mu, veli, druga deca pisaljku i diraju ga, a oil mirau i suviše, pa ne uine da se brani. Kaže: molini tc, gospa, pazi ga; to jedno imam! — Ali, kako da nabavimo doktora? — Ama kad ti kažem da ue bi ništa pomogao. Možda je dosad mali i umro. Razumej: čim jc progutao vodu, odmah mu jurnu krv na nos i na usta... I još ine nešto rnuči: ja se sad neprestano pitam da nisam i ja nešto kriva. Da sam ih pustila samo dva minuta pre ili dva minuta docnije, toga, možđa, ne bi bilo. Ali ja sam ili pustila kao i uvek, tačno kad je zvoiicc izbilo. 0, strašuo mi je, strašno, pa ipak sam scbična: htela bih da zaboravim, da se smirim malo. — Ti užasno izgledaš. Pokušaj da misliš na što drugo. Probaj da čitaš liešto. A kriviti sebe, to je besmisleno. Tu' mora čovek da upotrebi onu staru reč: sudba. Meni se čini da ja ni blizu ne osećam to što sestra. Evo, ja se jednako nadam da dete može još i ozdraviti. I htela bih da nii neko potkrepi tu nadu. Izidjoh napolje. Pred našim vratima druga učiteljica, njena baba i moja majka razgovaraju o istom dogadjaju. — 0, gospodjice, — počeh ja — zar lie mislite da bi doktor mogao pomoei? Kad bi se odmah noćas poslao za njega.... — Neće ozdraviti. Da ste ga videli kako jc nialo i nežno, a kola puna ugija. — 0, Bože, Bože.L.. — Sad ćeš i ti da počneš! — uzviknu moja majka, zabrinuta zbog sestrinog blcdila i uznemirenosti. — Aina vi ste Iudc! Ona pozelenila, kao da je ona ubila detc, a sad i ti počni da vodiš tudju brigu. Još ćete se porazbolevati za svetsko dete. Samo mi to treba. Ja uzdrhtali, i, ćuteći, okretoh se i udjoh u kuću i bcsno zalupih vrata. O, nije to bilo nikakvo lepo osećanjc što me jc zadržavalo da nc progovriin: nisam u tome trenutku od besa mogla da nadjem zgodim reč kojom bih je mogla uvrcditi koliko sam želela. Neosetljiva tnajka i ,,osetljiva“ ćerka — divota! I lie ostadoh joj dužna. Ona udje za mnom i ja uzviknuh: — Ništa ne bili želcla, nego da mogu sad ovoga trcnutka da uinrem. O, to bi bila velika šteta i vclika nesreća; onda bi bolclo, onda bi ceo svct trcbao da ža-. li, a „svetsko dete“... Ona poče da se pravda. Njoj je žao dcteta, ali neina smisla mučiti se toliko kad nc niožeš pomoći. I otkud haš da se desi da ona vidi? Da nije vidcla, iiebi joj bilo toliko teško. Zar je u svetu malo nesrećnih slučajeva? . To što ona govori sasvim je logićno. ali ja nisam sad raspoložena za rczonovanje i — ćutim. Smrkava se. Sestra i ja šetamo po sobi. I susrećemo se i spotičemo se jedna na drugu. Ništa, idemo dalje. Poknšavaino govorimo ali njeno bledilo mene pla-