Београдске новине

Sfrana G.

Nedelja

Božicnl dodatak Beogradskih Novlna

24. Decembra 1916.

Boris Stankovif Baikanskl tipovi. Stari Vasiliie. Jsada jrod bi u nevreme' počela zvona da zvone, a osobito ono staro tcško zvono, oglašavajući smrt neči.iu, svaki, uestrpljiv da dozna ko je mnro. odmahujnći rukama, govorio bi: - Sigurno stari Vasilijc! Jer godinama, uvek se oćekujo da i ,on jednom već umre, pošto je bio najsUirni ti celoj \aroši. I to jeclnako najstan'Ji. Odavna se zaboravilo koMko godina ima. <Z.n alo se sarno to: da on sve zna. Zna za iSvakoKtt koji je, ćiji, i kada se rodio, 'i'ako 5sto je znao i za njihove očeve i dedove: lcada se koji od njih oženio, kojom devoj;kom i iz čije kuče. Za svaku veću, pozuatiju z,tradi ,,binu“ u varoši kada jc podigmita. Svaki znatniji ,,carski“ drum, put, kada je pravljen i kuda je pre toga išao, prcko kojih brda, gora. polja, sela i .varoši... A bio je osoran i prck. i što Stariji, nsainljeniji, to svc oGorniji.Sve je, od reda, grdio : osudj:''ao. I to glasno, javno. Osojbito kada bi čuo: da ie neko od ovih ,,no* iviti gazda“, koji su prvo po&cli bakalukoin, siiničarskim rađnjama, a posie pozajmljujiići sirotinji nešto u espapu a ne( žta u gotovorne novcu, brzo se obogaiili, pa sada nekome siromaliir ili tidovici sa (tnalom dccom za pozajmljeni novac i inte|res prodao eak i kuću, te ovi ostali bcz krova nad glavom. Cim hi za toga čuo ipo eele nedclje ne bi rnogao da sc skrasi ločekujući ga, da prodje ispređ njegova jdućana. I kada bi ovaj naišao, makar to biio jiisred dana, pred svima trgoveima iz glavpc čaršije, on bi ga dočekivao podrugljivo pagledajući ga sa sviju strana. — Okreni se, okreni da ti vidiin čakfširc, c!a vidim da li su ti tešnje, da li si se /već jednom ugojio? Onaj, znajući, zašto je to, počeo bi da jmuca i da se pravda: — Pa nije, dedo svc tako kao što su ii kazali. Nisam ja r^>na prodao saino za piteres, već sarn i svoje pare dao. , — Tvoje pare, tvoj novac! —. Još bešnje, podrugljivije počeo bi on. — Otkiida tebi „tvoje pare“?! Sigurno ti od jlcde i oca ostalo! Nc znam ja ko ti beše otac! Bili ste sluge, izmećari! I sada ti jrgovae! Zavukao si se u onom tvome dujCaim pa kao pauk hvataš sirotinju. Sada pa tebi: čakširc široke, brojanice u ruka«na i gazda, trgovacl Trgovac od sifotin.ie. Onaj kao kroz neku Šibu, crveneći, prrljtići glavu od sramote odiazio bi čisto’ jbežeći. i Bogataški sinovi, koji posle očeve im iSmrti, počdi imanja da upropašćuju na piće i na ženske, čim bi ga odozgo videJi kako se ispred svoga dućana na će>mku crni u svojim čohanim haljinama, ndinaii bi skretali u stranu, u drugu uiicu, ili ako ne imali gde, onda bi sc i vraćali eatrag. — fc'no ga! Vraćajući se javljali bi i jđrnginn. Niže pijace, čitav ligao „ćošak" bio je JDjegov. Sa lica čaršiie bili su njegovi dućani i one tijcgove čuvene ,,magazc“, dubokc, mračne, u kojima se je moglo po „čilava brda“ espapa slagati. Ali sem prvoga ducana, koji je bio na uglu izmedju JEaršije i ulice, u kome je tobož on radio, ostali sn vcćinom bili prazni i to zato što puc hteo svakome, nepoznatome da izdajs pod zakup bojeći se da posle ne bi morso zbog neurednog plaćanja kirije tuŽiti i zbog toga čak ići na sud. A to: ići Jia sud, u opštinu ili ma gde, za njega je ibito najgorc. Kobko god da mu se zaište Jiovaca, plaćao bi, samo cla ne mora tamo ići, A da sc još i zakiinje, meće ruke na fcvandjeljc, niakar i za najpravedniju ttvar, makar plaćajući kazne zata i ce!o luianjc izgubio, ni za živu glavu ne bi učinio. — Neću — govorio jc on. Kađa sc feđanput kaže: ,.nije nlatio“ — nije! I zašta onda još i na sud i tamo da sc zaklinje i Bog odmah da se priziva. A u ulici, gde je bila njegova kuća^ i koja se po njegovom imenu i zvala, od početka čaršije pa do sređine, dakle’ ie dopiralo njegovo imanje. bio je jeđnoctavan, visok zid sa takodje jednostavnim krovom. Tu ,‘u bilc štaie i ambarovi za žito. I sve je to bilo u sređini presečcno velikom dvokrilnom i no svod kamjom. - Unutra bila je kuća. za koju se znalo da jc najlepša. Biia je na dva sprata. okrcčena i sa veiikom baštom u pozadini. I;pred rje dvorištc bllo je patosauo plcčama a sa strane živom .ograđom od potkresar.ih starih šimširova A sve t" pokriveno čuvenom lozom. čj.rđaklijom, koja bi lcH tako gust hlad čmila, da b! se od sau;e kapije pa do kuće kao ispod svoda od zclemla lš!o. Aii ra.'g’avnijc što fe bilo. to Je bfla bašta iza kuće, u kojoj je svalci rod I vrsta voća bila zastupljcna I koju je. kako se prlčalo. on svojom rukoin zasadio, ncgovao i nadgledao. Nijc bilo kruškc i jabuke, koja ne bi radjala tu i koje se samo bolesnicima, kao Jek i popuđa davala. Ali svc to bilo uvučcno, sakriveno I pijc se dalo videti. Sa čaršije, ti dućani I piagaze za robu. Sa ulicc onaj jednostavpi i visok. zid, a ra kapiji, sem njcga 1 pluge ako udju i izidju, niko se više nije dao sagicdati. Po nekada, j to rvtko, u mesec dana jedanput, sigurno od

dosađe, kada već sve posiove svrši, viđelo bi se kako na kapiji stoji njegova snaha udova. Ali bi ona tako poniztio uz kapiju stajala, da se gotovo ne bi ni videla. Poznavala bi se samo njena crna šamija i belo joj, nežno aii tužno licc. Mia'dje sinove pošto oženio, odmah ih odclio od kućc, a ou ostao sa tom udovom snahom i dvoje unuČića. Mladjeg, koji je bio snažniji i življi uzeo kod scbe, u radnji i da nadgleda imanje: njive, vinograde i ostale bašte, kojc su davanc pod zakup, ili napolicu, a starijeg unuka, koji jc bio mirati, povučen, ali se zati najboije učio u Školi, i dalje školovao. I taj inu, stariji unuk iiajveea briga bila. Bio je isti kao otae. Ista očcva pametna, velika ali i bleda glava. A to se starcu nije dopadalo. Bojao se, strepio i eak bio tiveren: da zbog te rane, pre vremena „velike pameti“ i on kao t otac ne bude kratka veka. Ali najtcže je starcu biio kada unuk svrši sve škole u varoši i onda trebalo ga je slati u drugu većtt varoš, na veće škole. Cete te nedelje kada je trcbalo njega poslati, starac je bio najuzrujanl. Tc jelo tobož nije dobro zgotovljeno, postelja nije ncmeštena ka što treba. Duboko n noć čuio bi se njegovo gore, po sobi, istina polako, pri zastrtim ćilimovima ltodanje i brojanjc, kroz prste, brojanica. I to sve Sto je trebaio unttka pustiti u ,,svet“ u slobodan život bez domaćega nađzora i srogostl, skopčan sa mehanama, sa pićent, a možda i 9 sa ženskmjama i zato i s<i što skorijom srnrću. A da je on otac, on bi ziiao šta bi uradio. Prosto bi ga ožcnip, i ako mladoga, i zadržao kod kuće, da ga čitva i nadgleđa. Ali da to on učini, ,,svet“ će kazati: kako on, deda., nijc dao uniiku da postane vcliki čovek, gospodin, i kako lnu je on stao na put njegovoj sreći. I predposicdnjeg dana snaha Je doznala da sc je rešio da ga pošlje tia ;■ je školovanje po tome, što starac počeo jc svakoga jutra, pre no što će otići u dućan, kao grditi i hrabriti da ne tuži što će sc sa siijom rastati. — Mora ići, Marija, mora! Šta ćii ti ja! Nije trebaio da se udaješ, da mati postaneš i sada da moraš, da se razdvajaš od njega. Ne može za tvoju ljubav on bez nauke 1 slep do veka ostati. Ići će... — Dobro, tato! Odgovarala jc ponizno. ~ Mora, ja! Ne može tako kako ti ltoeeš! Ne ide tako! Nego jesi li mu sve spremila, šta treba. — Jesam. — A!i sve, sve što treba, da mu spremiš, jer posle, kada ode, neću i ne mogu svakoga Časa te ovo, te ono, da mu šaijem. Sve, odjeđnoin da ponese sa sobom, pa posle nema više. I prvo pismo u kome mu je unuk više zatražio nego što mu se uredno sia!o, pored što mu je mati krišom od njega slala, zajcđno sa kolačinia, to prvo ptsmo njega prosto porazilo. Zgranut, prestrašen da nije i on kao drugi počeo sada tamo da rasipa, troši: odmah je djipio sa ćepenke, na kojoj je sedeo ispred dućana, pa i ne zatvarajući pismo, niti navlačeći iznvene cijele već bos, u čarapama, pravo odjurio kući. Još sa kapije, video snahu ispred kućc, mašuči joj pismom, počeo: — Evo ti tvoj sin! I besno joj bacio u krilo pismo. ~ Vidi! Pročitaj! Više novaca da mu se pošlie, nego što se je do sađa slalo! Pare! Misli on da ja ovamo kujem novce. ,.Za knjige“, vcli, treba mu više! Kakve knjige? Kalcve su i koliko veiike te knjige?! Zar ja ne znam šta stt knjige?! I da mu pišeš: više ni slovca da mi nc piše, ni paricu jednu da mi ne ište. Ne dam, i nemam ja para. To da mu pišeš! Jesi čtda! Nemam ja para. . . I ostavljajući snahti kao uvek nemu, ponizrtt sa bačenim joj u krilo sinovljevim pismont. od koga ona nije ništa mogla da dozna i da vidi, sem one mrlje crvenoga voska, ođ raspečaćenog pečata besno, jednako grdeči otišao gore n svoje sobe. A!i pos’e ručka. ii nevrente, kada obično on spava, čnlo se kako odozgo vičc snahti: — Marija! Snaiia otrčala k njemu i vHela ga ka<ko Iežeći rnkom pipa i barata po jastuku tražcći ltešto. ■— Pa Marita. k-'liko da tnu pošljem. Jedini put tada iznenađjcnja, grcajući ođ radosfi, ona je nočela da nmca: — Pa kohko <i hoćeš. tato! — Da mu nije maio koliko ou sada ište? Da mu pošljcm višc! Jer znaš: tudj svet, pa luga je velika. I detc je samo, pa :'de gođ re okrcnc svttda treba novac. Da irm pošljem ovoliko, Marija. Da Ji ćc niu biti dosta. Snaiia je jeđnako grcala: — Ti koHko lioćeš tato! Ti koliko hoćešf . . . — Na, uzmi! — ! oirekSaiom nežnom rukom. uzdthtano počco bi da vadi iz. duboke, kožnc kt^e bakarnoga novca u pregrštdma d:. joj izruči u krilo, bošču, potrcŠeno nastavljajući: — Pa kaži mtt, piši mu, Marija, ncka mi rošlje onc knjige, za koje satn ga moiio da ih nadic i kupi. On mi odgovara. „Starc su, deda, te knjigc, pa ili noma“. Kako da ih ncnta? I piši mu: ncka sc čuva i pazt na zdravUe . . . Zašto ja još u njcga njegova oca glcdam, zašto Još samo njega imatn . . . I da ga ne bl ,,svet“ video tako raznežcnoga, po-tresena, ostajao bl da i dalje u sobi sedi a da ,Marija, snahn pr> slttgi promeni taj bnkarm novac i srebrni ! pbšlje novac na poštu, J đa ga ne bi to, te „sltnice" uuuk,

kuća, kućtte potrebc, sluge i slitšktnje bunile, svaki eas mu dosadjivalc, zapitkivaic ga, sve je to dao snahi da ona time upravJja, naredjuje, zapoveda, da radi onako kako ona hoće. Saino moralo jc biti sve čisto, uredjeno i spremno. I to kao Što je nekada biio. N šta đa se ne poremcti, pomeri i izmeni. Drvljanik na istoj strani da stoji; djubrc na isto mcsto da se izbacuje; stari bunar, sa vcć zardjalim užetom od gvoždja, nikada da ne zjapi otvoren; ploče pato atte ispred kućc isto kao i nekada da se Čiste i poiivaju; šiinširovi, zna se u k -je vrcme da se potkrasaju... A u samoj kttći, doie, u kujni da su testije, krčazi porediari i uvek puni hladtte, sveže vode i pokrivetii belint Čt t>m Čaršavom; gore^ na gornjein spratu, njcgove sobe kao prvi pnt kada je ona dovedena sa venčanja tako su moraie uvek biti nameštene. A osobito, to nije nitcako smelo da se zaboravi, smeme sa uma da: kada đođju veliki praznici da tada što više brašna, mastk mc'a i sira po sittgama poš'je k njeuiu tt dućan koje će ou razdavati sirotinji. Tih dana. a još u oči nra'nika kada vreva od pazara, pijacc i čaršije počne da se proredjttje iz maim’a s'""e, deca i starci da nose fumnama kolače i peciva i on bi celoga toga dana’ bio uniašen. uzneveren: da koga od sirotinje nc zaboravt. Sluva bi morao jednako uz njega đa stoji da čim bi starac snazlo koju ženu. samu, crnoin šamijom povezanu, znak da je udovica. i sirota, odmah ovaj trčao đo nje i dovodio k njemu. Ova stideći se. prilazifa bi tnu rttci. — Ode si bifa? nifa je. — Po pazartt. Giedala sam da nešto kupim. — Iđi tamo! Upućivao bi je u d>>ćan. Slttga već zna šta je. I žena bi se ubrzo vraćafa sa torbicom brašna, sira, masti J đnmo... Opet bi mu prilazila ruci ali on nikako ne da. — Imaš !i drva? pitao bi ie. — Imam. imam, dedo. Kupila sam prc neki toyar. — Ako nemaš kaži. — Imatrt, imam — uverava ga ora. — Ako, sinVo! Ako nemaš, kaži pa da ti dam. — Otpraća je on blagim pogledoni. I tako bi ccloga dana. Svaki čas bi išao kući i otnda se vraćao živo, brzo', kao upiašeno okrećući se'oko sebe i zagleđajuči sva , 'o dete 'tabHB obučeno bojeći se đa nije ono Čijg, fcpme treba poslati pomoć. ♦ I dok cela varoš na svako ono u nevreine zvonjenie i oglašavanje nečije smrti nadala se. čak kao i Žele'a da se već jednom i njegova smrt oglasi, da i on jednom utnre, đotle je njevp uvek bilo tt čaršifi. ispred svoga dućana, na njegovom ćepenku. Iznegovan kratkili, pitnih not'ti u širokitn čohanim čakširama,“Sstim belim čarapama i u dugoj ta^djip ^ohanoj koliji. Na glavi njegov alev f^mpvezan rnti belom, nežnom maramicorn: ,a taka ista beIa maratnica vezana mu je i oko vrata, ali ovlaš, lenršajući se kao da mtt stara, zbrčkana koža ne trpi tesan dodir te ncžnc, be!e maranie. Ako ne bi bilo koga od be poslenilt da sede oko njega, te da im on priča ono ,.niegovo“, seđeo bi satn. I to ttvek okrenut na više ka čaršiji i uvek sa nadncsenom šakom rttke nad očitna, da bi mogao bolje i jasnije gleđati celu varoš. Naročito u prcieće i leto. kada je čaršija suva, sveža, kada sunčajući se na ćepencima i:prcd svojilt dtićana raskomoćeno i toplo sede terzijc šijući. Odozdo, sa Tekije dopire sveže štmiorenje lišća sa visokih topoia. Simce jasno, svctlo sija. Sa Rljačkavice koja sada nije kao nekada goJa. isprepukla jarugama, več pošmnljena, dolazi miris na zeleniio i planinsku vlagu. Varoš nijc više kao pre tamna, mala, kao da nijc smcla .da sc pojavljuje, već^ sada sa svojini novim kućaina, pravom čaršiiom, obasjana nmoem slobodno i ja aio se sija ra suncti sa okrcčeitim i po planu podignutim zgradama... Starac nc tngže da jc se naglcđa. Podupirući se jednom rukoin a sa cnom drttgom iznad očijtt jednako se uzdi/e, naglnje n stranu i naprežc da što boIje, sasvim, jasno sve vidi; dignuta tmi iztiad očijit rttha drhti i usja ma i zbrćkan pocibiad-.'k srećno, blaženo trepere

tiadži Trifttn. Prvi je on imao smelosti, da po de svoga hadzduka, posotivši Hristov Grob, sve bogatstvo koje je do tada ležalo kao skriveno po podrumima, afnbarima i štalama iziicse, rasporcdi i uzdigne da lii ga mogao ,,svet“ gledati. Saziđao kapiju jaku lcao grad, i na svod. Gornji sprat kuće podigao y okrcčio ga i išarao raznim drvenim ulcrasitna, rezbarijama, osobito tavanice, balkonc i na.virešice od prozora. Sobe jc raskošno iskilio uajskupoccuijini ćiiimovima i skupim cricvenim slikama; po rafovinra, policama, sobnjint poredjao srebrnc sahane i zlatnc .,zariovc“ za šolje od kafc. Doic, u dvorištu ubvrdio inramonii kamcn, .,binjis“, sa kojega je uzjaliivuo na svoje čuvene konje. A on uvek, od kako se zna, i leti i ziini, bio ogrnut postavijenlm ćurkoin, koiijom, opasan silabom su pištoljima i jataganima i u tcškhn, jakiin čizmama, visokim do iza kolcmt. Cele noći na ltapiji niorao 10 - gorctl fenjer i po dvoje od oružauili slugu da iza kapije spavaju i čuvaju. U crkvi njegovo zlatno kandilo pred samlm raspećem da

| gori a onaj sto, odmali do vladičinog stola sarno njihove kuće da je i niko sem njihove porodice da ne sme tt nj ući, odstajati službu božju. Sirotinji i liuditna po zatvorima, osudjcnicima za vrerne veliklh praznika po tri dana nosilo'sc i delilo je!o i hleb. B o jc trepet i strah nc santo za svoju kuću r.ego i za ceh.t porodicu. CivČijama na svojim imanjima i slugama sa velikoga čLIuka u kataju i vodetiićarima sa vodcnlca on je bio sve i sva. Cak je nekc. kako se pričalo, tcbož i ubijao. Za sve vreme dok bi on bio i;a putu, po trgovini, a obično bi se ecloga lcta taino bavio on bi se po rodbini jednako poniinjao i njime zastrašavali neposiušni. Osobitu matere, uaovicc, eiji sinovi, tek što nastali na snagtt pa inesto da preduzntu voditi brigu o ktiči 1 rađnji i da zamcne oca, domaćiua a oni pućeli trošiti i rasicati osobito su matere tc sinovc jednako njiine „batom svijim'* zastrašivale i pretiie ini: — Hajde, ltajdc radi kako si poćeo, đcći će on. Jttče satn biia tamo i rekoše mi: tek što sc nijc vratio sa yuta. I neću ja više da đrhtim i strepim pređ njime zbog tebe. Neću i ’ne mogn da kada odcm kod njcga on da mene grdi: „Što ti, niorc, kriješ onoga tvoga? Zar ja ne znam i nc čujeni šta on radi i koUko tro.ši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti, ui ou, više na oči da mi nc izidjcte“ . . . I cto, zato, sve ćn mu sama kazati čim dodjc, videćeš ti. . . . završavale bi one svojc pretnjc. 1 zaista čiin bi on doŠao sa puta odmah bi se ce!a rodbina skupljalii kao na pođvorcnje. Prvo žene: tetke, ujnc, strine. Muževi itn kao da nisu znali k Tiieuut prvoga dana ići, kno dn su čckali dok se odmori, odobrovolji a i znali su da što bi imao kazati im, da će on preko njihovih žena poručiti i nare'Mti. Svaka bi odiazila gore, na gornji sprat i na onaj dokiat. balkon gde bi cn obično sedeo. I’onizno. sa strahom ^ ne smejući od njegove veličine — jer takav iin je veliki i strašan izgledao —-ni da ga pogleđaiu, pozđravijalc bi ga: _ Dođ>e li, bato? _ Dodjoli! kratko, sa dosađom čulo hi se kako on odgovara. A već kada bi neku naročito, pozvao k sebi ova bi premirala od straha. Zna se đa on ne zove za kakvo dobro. SHurno njen muž nešto pogrešio i skrivio. Iii novac što tizajmio od njega nije vratio, ili ga nije uložio u radnju već ga slagao i za nešto drugo potrošio. Ali pored svc te njegove strogosti ipak i najsirotnija i najudaljenija tt rodbini nije bila zaboravljena, a da i njoj ne done.se po kakav poklon i dar. Mnogo niie govorio. Ali što bi rekao, to je bilo rečeno. I tađa se pamtile i upotrebljavale nje or ove reči i izrazl ,.fch, tako je to i to što rekao hadži-Trifttn“. Kađa ne bi bio na putu, on bi jednako sedco kod kttće: leti, gore na onom svome doksatu a zitni dole, u onoj velikoj, širokoj sobi. Ceo datt bi tamo seđeo, pušio,pio kafu i naredjivao. A!i pored svega što je moralo onako biti. kako bi on zapovedio ipak sa sinom, jedinccm, nije mogao iziči na kraj. Kćeri je več udomio kako je on hteo i za koga je on nare'lio, za toga su one i pošie. Ali sa sinom koji mtt se rodi đockan, kada sc nije nadao da će imati decc a još manje sina, naslednika nikako se hađžiTrifun nije mogao slagati. On, sin, kao u inat ocu, nije mu hteo ići po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac. — Da li što sada ovako star i više ne zaradjujući kao priie i ne idući po trgovini, nema onaj upieđ; ili, a to je starcu naiverovatnije izgledalo i najviše ga jedilo: ona, mati, sitia protiv niega nostičnći podržava. Irtina ni tađa ona ne bi stnela đa na oćig!ed se lisprotivi i ne izvrši njegovu voIju i zapovest ali inak, ipak, osećao je on kako je ona, otkada ioj sin porastao, nekako drukčna. Izgieda kao da, dosadtvši joj se naposletku taj večiti strah i trenet od nic-ga manula aa i ostavila da i daiic on slttgama i čivčijania zapoveda i grdi ilt a ona se sva okremt'a simt i sanio njega pazila i nadgledala. Sa sinotn ie iš!a po fodbini, po slavama i saborima. I šve one: i mati i scslre utrkivale se koja če lmi što više i;"oditi. Što gođ bi on uradio. za njih jc to bi!o sveto i ncpogrešimo. Nisu mog!c zamisliti. da bi en mogao neinitt što god rttžno. A kada bi nešto i učir.io, onc su tako ve.što skrivale dtt ttiko to ite dozna, a najmanje on. otac, ,,starac“ kako sti ga nazivale. A stari jc sve znao i sve video. i la'bomoran a i videći, da ga (• :ie sve višo kvare: sin biva sve ncžniji i mlitaviji itego što treba, jednako sc durio na ■sina. a sa ženoni, niaterom pa i kćerima bio kao ti uekon otvorcnom lieprijateljstvu. ,.Ni>e moc'ao da ih g!cda“ kako ie govorio. A da i sina bije kao ostale slugc, nijc to mogao, Jer ga je i on mnogo vHeo. bstina to nikada ne bi i javno priznao. Čak. da pokaže kako ga zbog (oga nc voii kada se sin jednom razbolco, ovr.j stari nije hteo odozgo ni sići da ga vidi. ma da se ođ sfugi' i sluškinja krišom, brižnp raspitivao. A još kada nočeo sin da sc druži $a ,,gospodom“ činovnlcima i sa njlma po meltanania da pijc pa čak i su đevojkana i mchanskim ženskinjcni — starac počeo da so od besa obczumljttje: — Ako mu Jc do toga — bocneo Je on — Ztta i zato hndži-Trifun, i c<n je ncktida bio tnlad, aU onda cno imt čifluci i po njima seljanke i cigankc. A šlo itiedj te mehanske, Jer one, onako u piću, pijane pa piju čoveka... I zato ie i oit, sin takav...

Broj 313.

Više ličio na žensko nego na muško. 1 zato on ne može ni da ga gleda kao što ga neće ni videti. Pa kada bi, i pos!e toJikih grdnja, čuo kako je on opet prošle noći načinio tamo u varoši i po mehanama kakvo čudo 1 lom — on tada ne bi zvao njega, već nju, mater. — Ču li za onoga?! Oslovljavao bi jc besno. Ona, činiTa bi se nevešta. — Šta? — Kako: ,,5ta?“ — Planuo bi starac i vcć bi počeo izuvati cipelit, kojom će je gadjati, ako i čaije ostane tako jogunasta. — Kako nisi ništa č"'a? Gde si ti? Živiš li? Zar ti misl'.š što ia tte siiazim dole pa ništa nc Čujem i ne vidim? Koje vrcme beše noćas kada ti „tvoj slatki sin“ dodje. a? — Amo kn : e vreme? Uporno bi se ona iŽčudjava a. — Dete je rano došlo, leg!o i eno ga kafco jcš spava... A već re bi nv. :ao da izJrži. Cipelom ili eibukorn bacao bi se za njom. _ ’Ajd, bar i tebe da nc gledam! I od jeia, besa izv.Jjivao bi sc na jastuk. Ne toliko valjda Ijut r.a sina, koliko na nju, niatcr, tta tu njentt tobož toliku Ijubav, te zbog toga cto jednako,t:porno, brani ga i lažc, kao da jc on samo nien sin i samo niu ona dobra želi, nc i on, otac. A zra J"' ''’ ' d-'šao. U samu zoru, Svitalo je već. Bio je budan i sve : e ćuo. Bojeći se ua gore na doksatu oca ne probudi samo je jedanput lupnuo alkom od kapije. Ona, mati nm, kao da cele noći nije sravafa ve’ć jednako čekala taj njegov znak, odmah izišla. Kada je đošla odbila je momka koji je kao tivek naoružan iza kapije spavao. da ovaj otvori kapijtt več je sama počela otvarati govoreći slttzi: — Ncmoj ti. Ti nmogo Inpaš te ćeš probuditi onoga tamo gore, staroga. A međjutim, on, zna da ona <o ne Ćlni što ona njega žaii, da se ne bi on probudio, uznemirio; nego zbog sina da ne bi čuo kako joj u zoru kuć: dolazi te sutrt da nc bi grdio i vikao po knći. I večito u toj kao svadji, grdnji i neslaganju tako i umro. I kao u inat njtma, a najviše njoj, svojoj ženi, kada se razboieo nije hteo da kaže, da se potuži, te ga tako jednoga jutra tamo i zatckli mrtvoga. „Šareni Han“. Cio taj kraj, kao svaki početak varoši, odavno ostavljen i zaboravljen pcšto se varoš da’.je od njega širila i razvijala, fcio je već sasvim truo. Sekući varoš i giavnu čaršiju protezao sc ka groblju. Po njemu su se nizali ti hanovi, mehanice, pekarnice i aščijinice. Sve staro rasklitnatano sa trulim ćepencima i uvučenitn ula- . zima i nastrešnicama. I ako što se od uvek znalo, jcdva ko su ti bili naseljeni samci, raznih narodnosti i iz raznilt krajeva, ,,vilajeta“. I tu bez porodica, sami, po uvek znaio, jedva ko su tu bili naseljeni li se i čistili, te je izgledalo još prljavije. Navek sredinom čaršije i olticima, videia se crnina od bara, a ispod pragova i ulaza dućanskog curiia je nečistoča. Odmah u početku toga kraja izdizao se taj „Šareni Han“. Jedini je on bio podignul na dva sprata. Gore, rcdovi prozora, olepljeni hartljom a više njih polegao. crni krov sa rcdom đimnjaka, koji se nisu nikađa puših, pošto se gore sobc nisu ni ložile. Sa lica nekadanji kreč, šare, figure — zfcog čega se i nazvao „Šareni Han“ — odavna otpalc i sada jcdva se mutno raspoznaju. Sa tini gornjim spratom, širokim krovom, dimnjacima onako giomazan, nadnoscći sc nad čaršijom pretio je da će je svojim padom cclu ispuniti i zatrpati. Donji nnt sprat vcć je bio nži. Tu je bila rneliatia, klupe, kelneraj i razastrte asurc, na kojima su outnici sedali i odnmraii se. A kao u svakome liantt prostrano dvorište po kome se od neeistoće i konjske mokraće čisto gacalo. Tamo je bio i bttnar, i štala i čak u krajtt ona neizbežua „kazandžijinica", u kojoj se pckla rakija i koja se i lcti i zimi pn-. šila. Uvek se oittda širio miris na presnti kominu. I za nju se, kab i za svaku kazaudžinictt pri takvim starim, napuštenim lianovima pričalo : kako sc u njoj zimi. kada stt snegovi i smetove, u giuito doba naidje kakav putnik onda sc tu on ubija, novac nitt se oduzima a on se, tnrtav, nosi n kazanđžiji■nicu da cio zore izgore i tako mu traga tie ostane. 1 tobož za to je svaki zakuiiac toga hana, koji po nekoiiko godina tu sedi, poslc kao bogat Čovek sa siiuim novcem odlazi tt svoj zavičaj „vilajei". A od toga „Šarenoga Hana“ sa još nekoliko meltana sproću njega, što se je dalje išio grobiju sve jc bilo raspadmitije i trulije. Jedva sc moglo zamhliti, da se može tu iivetl Sve te radnje, dtičaučičl, bi!i stt gofovo bez krova, več sanio sa po nekoilko greda poprečenih, nekoliko redova crepova i neke stare đaske. Jcdino, što se vldell ć e p e n c i i pragovi od ttlaza a tamo, unutra pod nabijen ođ stafcga kamenja nekadašnjih zidova. A Sto je najglavnlje u svakoj radnji pravoga tazde, st'psti'enika nlkada nćv- Wk). On je b!o „ua vflajet" a u radnii vcčito zastupnik obićno njegov brat i>! brat’.ičed. Pos!e nckoliko godina ! ovaj bi odlazio „na viiojet**, kttći a otuda opet dolazio drugi rodjak, ds ga zastupa i da sa siugania 1 iTioinoima naslavi radi nju. I taj novl, obično još seljak, suv. iz : rastao, valjda usljeđ dobroga života u radnjl i jednakoga sedenja, počeo bi brzo da se goji, deblja, Čakšire bi tmt postajale uske, samo o kukovima mu visile; mintanj, rukavi sasvim tesni, nikađa n«i