Београдске новине

Broj 8.

Volsvi — Hutfrocl. ,A kađ se rodl Isus u Vitlejemu Judejskom, za vreme Iroda, a to dodju mudraci sa Istoka u Jerusalim jer vidješe zvijezdu na istoku. (Mat. 2, 1—2). Svaki od nas zna čudesnu Jevan'djelsku priču o mudiacnna Istoka, kojl su došli iz dalekih zemalia u siromašni gradić malene zemlje Palesiine da se poklone novorodjenoir.e Bogomladencu. Svačija je fantazija pokušavaia da predstavi sebi lik tih rajanstvenih poklonika, koje je predvodiia tajanstvena zvezda. Otkuda su došli i kamo su se vratili? Istorija nije sačuvaia njiliova imcna, nije obeležila njihovn nacionalnost i proishodjenje, nije ukazala mesta. ođkuda su se oni uputili na svoj tajanstveni put i kaipo su se vratili Ispunivši svoju zadaću. Iz dubine drevnosti pojavljuju se oui na velikoj sceni svetske istorije, zavijeni mrakom, okruženi nepronieavom tojnom. Lik njiliov. ožaren samo bleđom svetlošću božićnje zvezde, jedva se nazire u tami proluijalih vekova. Prošavši veličanstveno i važno svoj znameniti u istoriji put, oni tako isto tajanstveno silaze sa svetske scene i brzo •isčezavaju u dubini prošlosti, kao i zvezda, koja ih je privela, što je na svagda utonula u vcčnost. Zavesa neđokučive tajne na svagda ili je skrila od pogieda našega ljubopitstva. No u tome jest izvesna viša mudrost. „Šta je tebi do imena moga?“ I što bi mogla doprineti njihova imena razjašnjenju one velike uloge, koju im je dodelila Viša Promisao na areni istorije? Za razumevanje ove uloge nama je razjašnjeno sve što treba ztiafi, a trepereća svetlost vitlejemske zvezde potpuno je dovoljna svetiijka za to, da bi razumeli veliki providencialno-proročki smisao jevandjelske priče o mudracima. Jevandjelski mudraci stupaju u istoriju kao figure u izvesnom smislu sirnvoličke, a pri tom zavijcne tajnom. Svetsko značenje njihovo nije u posebnom i ličnom, nego u opštem i simvoličkom. Oni su živi simvol svega drevnog sveta, nosioci sve one mudrosti, kcju je mogla dostići dohrišćanska starina, predstavnici one više dohrišćanske kulture, do koje se uzvisilo dohriŠćansko čovečanstvo u višoj svojoj časti. Oni su ušli u Vitlejem kao izabranici celokupne mnogobožačke drevnosti; u n.iiliovom licu poklonilo se Vitlejemskom Mladeucu „isčekivanju naroda" sve staro dohrišćansko Ijudstvo. Obdareni višim znanjem, kao mudraci, oni su imali pravo govoriti u ime celokupne arevne nauke, filosofije, kulture. Za njihovim lajanst.venim likom ,vidi se neprekidni, počevši od najstarijih vremena. red drugth „tnudraca“-lllosofa, mudraca, učitelja, poeta, vooja mnogobožačke starine. U njihovom licti prišla je i poklonila se Bogomladencu sva drevna kultura. Božansivi Promisao, privedavši mudrace u Vitlejem, pokazao fm ie, da putevi sve dohrišćanske innogobožačke kulture, ma kako cni bili iskrivudani i neobični, vođe u Vitlejem. U sumraku, nasumce, pipajući, jnstiktom r čuvstvom, lagano i teško krctala se uapred mnogobožačka m'isao, kao što su se božićnji mudraci ka - etali za zvezdom. No bilni pravac loga pokreta sve je većma bivao pravilniji, dok je najzad priveo ćovečanstvo u Vitlejem. U tome ie duboki smisao sve drevne kuiture i njeno više proviđencijaino naznačcuje. Njena poslednja reč. koju su morali znati, a svakako su i znali volsvi-mudraci, našla je sebi mesta u prologu jevandjelja. Njcn viši rezultat bio je smircno prinescn i darežIjivo položen u kolebi Vitlejemskoga JVIIadenca, kao dar tajanstvenib mudraca. Ovde, u toj kolebi završila se drevr.a istorija i počela nova, prekratila svoje razviće drevna kitltura a zarodila se nova. I evo vcć završtije se druga tisuća Icta, kako ta nova lirišćanska kukura tveta i caruje na zemlji. Iščezli sn na svagda stari, nepoznati vclsvi-mudraci. javilo se mnogo novih mudraca, čija su imena slavna i svima poznata. Nova kullura gigansktra koracima smeJo i uvereno ide napred svojim sopstvenim putem pri jakoj svetlosti razuma. No kuda, u komc sc pravcit završuje taj pokret? Putevi drevnc kuiture, počinjujući u tajanstvenoj dubini vekova, završuju se u Vitlejenm. Putevi nove kulture počiniu u Vitlejeniu, no kuđa yodc oni čovječanstvo? Stan uiudraci iz daieka su došli u Viilejcm. Novi imidraci su pošli iz Vitlejema, no kuda idu oni? Po kojoj zvezdi upravljaju oni svoj put? Taška, nespokojna, sudbonosna za sve nas pitanja. Naročito sada kada je ceo hriščanski svet zahvaćen strašnim požarom ratncga krvoproli'ća, svaki oseća svu oš'rinu sličnih pitanja. Nije li u uzajamnoin ogorčenju i istrebljenju — konačni rezultat celokupne nove kuiture? Poslednji darovi dre,vne kulture jesu -- zlato. livan i smirna. Posleduji viši darovi nove, naše kulture, nisu li — ubojno orudje, merzeri, bombe. zagušljivi gasovi i tanad?! Putevi Istorije nepoznati su nani. Ali mi znamo i osećanto. da nas ona ua kraju mora privesti Vitlejemu. U kolebi Bogomladenca iina se sastati celokupno čovečanstvo, a ne pojedim samo izbrani predstavnici njegovi, i složitl ovde svoJe darove, one iste, kojinia je On obda-

6. januara 1916. Beogadske Novlne

Subofa

rio čovečanstvo: pravdu, Ijubav I mir. Znamo mi takodje, da će to biti tek onda kad se ispuni čas, kada minu v mena I rokovi, koje je odredio Otr i vlasti svojoj. A do tog vremena carstvo, koje nain je On doneo, biće podvrgnuto krvavom nasilju inača predoznačenog od Njegove strane. No neka carstveno-mirni blesak božičnje zvezde stalno i večno vodi čovečanstvo u carstvo mira, a andjelske himne, kojima nebo pozdravlja Novorodjenoga, neka ispunjuju u srcima i duši sviju veru i nadu, da će doći i ima nastupiti i da je već na pragu taj davno naznačeni i iščekivani čas. kada će se r a s k o v a t i mačevi na orala a koplja na srpove. « ci B. \ * Ho] Isnjski Eožić. tiz dnevnika jednog srpskog invalida). U pola me probudi pisak iokomotive sa obližnje statiice, a potpuno me trže iz sna prbmukli gias nekog drtiga, koji je dozivao bolnićara. Sav bunovan pogiedah u prozor.^NapoIje mutno i oblačno vrijeme, baš nekako nije božićno, ali je potpuno odgovaralo prilikama, pod kojima sam sveth praznik dočekao .Na dvorištu se pofrontilo nemačko balonsko odeijenje, koje je tamo smešteno. Polaze, kao i svakoga dana, na obuku na gradsko polje. Njima danas nijc praznik. Njiliov je Bcžič već bio pre trinajest đatla. Proslavili su ga kako to oni umeju, i svečano i veselo. I | nama su ranjenicima poslaii dosta ci| gara, vina i drugoga, a meni napose najdragoceniji poklon koji su mi mogli učiniti — svežauj starili hamburškil: novina U tome sam više uživao, nego da su mi u mirno doba stavili na raspoloženje čitavu jedmi elegantnu knjižaru, toliko sain več mesecima oskudevao u kakvom bilo štivn i često umirao od dosadc, prikovau za krevet. Sto su mi boiničke sestre bile ptikupile knjiga, ođavno sam već bio pročitao, a u ova vremena nije imalo gde da se nabavi drugih. Citao sam ih, što ‘no kod nas kažu, cd datuma, pa do imena odgovornog uređnika, stvari, kojc iiiače pod drugini prilikamn ne bi ni pogledao; lokalne vesti. sudska kronika. sad su za me bile interesantnije nego li šta. To me podseti na bavljenje u Nemačkoj pre nekcliko godina. žbilja oni lepo uineju s'.eviti Božić. I stranca, koji inače nikako r.e može savlađati čežnju za dornovincin, ostavljao bi za vreine nemačkog Bofića taj osećaj. . Ali danas sam pre svega mislio na Bt.žić u našem Beogradn, u mirno doba. Ab. kako je to izgledalo sve davno prošlo! Svečano donošenje nadnjaka, boga.o iskićeni izlozi, na sve strane veseIa i sretna lica; zvona bruje. Pucnjava, taj stari običaj, koji se održava u prkos policijskHi zabrana ... U ostalom i sad odjektntše nekoliko pucnjeva, koji me vratiše u stvarnost. To neki bugarsk: vojnici „prave šen!‘k“. Ja se trguem i boino osetim ranu pod teškitn gipsanim zavojem, tim strašnim „oklopom'„ koji me lišti već loiiko nedjelja... ,,E pa, Hristos se rodii“ đovikujje mi, praveći se pređauitiom faspoložen i veseo, moj sused po postelji, već sredovečni rezervni poručnik Bora M... Šia si se uspavao, ja već odavno „napravio coa>etu“ i bio napolui" ... Blago njemu, mislim se ja, i njemu je doduše Šrapncl prebio ruku, i on nikad više neće biii potpuno ,,čitav“. ali ipak, on može da ustaje, da se oblaći, da hoda tamo-amo. Toliku sreću ne mogadoh ni zamisliti ja, krji sam se jedva te.škom mukom mogao tck u pola ispraviii sedeći u krevetu. Najveće zadovoljstvo i uživanjc bilo pii je, kad me prenesu na drugi krevet, da jnoj krevet nameste i provetre ... — „Man'te me, g. poručniče, molim vas. Najboije danas i da ne misiimo na 10 da je Božić!“ rekoh ja jclko. — Gle ti njega sad opet. Šta ti je more, pokuša dobročudni moj drug u nevolji da me razgali, ma da i njeimi u duši ni najnianje nije bilo boije no meni, ,,što bi — bi! Šta Ja mu radiš... Ej, dragimoj, ovo je devetstopetnajesta! A nije svake gođine „pe'najesta'*... Svofe smo učinili. Boriii smo se kako val.ia. Osiadosmo sakati; niko nam nema šta prebaciti“. Preko njegovog iepog i iskrenog iica prelete tužan osmejak. Glectao je prvo svoju ruku u velikom zavoju, a posie i inene, gde uehotice prstima pipam svoj strašni gipsani „oklop" pod jorganom „Sad smo ti ovde, produži on, a kad ,,ozdravimo“, ekspediraće uas v.djda još i u zarobljentke. Pa ako Bog da, i lo ćc se izdržali. U ostalom, pomisli, dragi moj, koliko je milijona njih, koji danas dočekuju Božić u rovu. Kako 11 ic tek njima. Jesi li zaboravio sve one nmke — kišu, zimu, nespavanjc, glad i nečistočii! ? Pa da vidiš. ovako se još i mo.že, pa posle kako Bog da!“ Kac da potvrdi ove poslednjc reči, pojavi se na pragu naša milosrdna §estra Mcrfa Sergejevna. „S prazdnikom!“ — ,,S prazdnikom, sestrice!“ Dolazi k meni. ,,Nu, s prazdmkom“ još jednom, veli ona meni pola ruski', pola srpski. Nikad se u tom pogleđu nismo mogli složiti. Ja sam je uvelc inoiio da govori samnom samo ruski da ja dopunlm svoje gimnazijski znanje u tome jcziku, a ona opet btela štc boije naučiti srpski. „Danas samo vas prevh jam od sviju svojih pacijenata. Neka yam je sa srećom“.

,,Ah, sestrice, kakvo Roždestvol'* Nemam više ni doma ni domovine!" Ona me pogladi po čelu. prekrstl se i reče: „Nje nado trevozitsja, nemojte se uzbudjivati, Bog je đobar, on će sve popraviti". Pa ipak, osećam kako ona danas ne rukuje pincetom i zavojima onako lako i neosetno kao inače; njeni prsti, koje blagosiljaju hiljadama ranjenika, kao da danas nešto đrhte. Cuti, ništa ne govori. A inače pri previjanju nikako nebi prestajala da me uverava, kako ne znam, rana odlično zarašćuje, pa kako je pukovnik kazao, da mi možda noga neće baš toliko ostati kraća i vazda drugih uteha. Sada mi, tek pri polasku, nekako prigušeno reče: „Dakle posle praznika ćemo vas već jednom kurtalisati ovog strašnog gipsa, pa, ako Bog da, posie Nove Godine zajeđno ćemo se učiti da hodamo na štakama!" Reče i pobcžc, da ne vidim kako plače ... Umivam se, češljatn se, doterujem se, koliko je moguće, da dočekujem zvanične posete, na ime sanitetskog inajora, kojemu je data nadzorna vlast nad našom bolnicom. Uskoro i udje u sobu, praćen nekolicinom bolničara sa kotaricama u rukama. Dobar neki čovek, Jermenin, inače dečji lekar u Plevni. Progovori sa svakim nekoliko reči, čestita praznik i svakom. — prijateiju i neprijatelju bcz razlike, — deii po nekoliko sitnica, cigareta, ratluka, biskvita. Ova pažnja od neprijateljske strane nešto malo razblaži moje turobne misli. U to nailazi moj novi „pobratim" N. Čudiia nas je sudbina vezaia jedno za drugoga, tako da se živimo boije nego li braća. Ranjeni smo gotovo u isti mah, njegova je četa, možda čak baš i njegov vod jurišao protiv moga voda, tako da nije isključena „romantična" mogućnost, da je ranjen mojim kuršumom, ili obrnuto. Još od divizijskog se previjališta ne razdvajamo. Samo, stanje se izmenilo. Tada su ga još podigli i lečili naši. Zajedno su nas izpratili u ovu bolnicu. Ovde sam morao dočekati tijegove, pošto je evakuacija teškiii ranjenika bila ncmogttća. Sad je on opet medju svojima, a ja ,,gost“ — zarobljenik ... ,,A bre, namjerih pečenje. Ono, brase nema, ama pak nema da stanem bez ništo na roždestvo!" Siromah. Tek dobio nešto novaca, pa požnrio da nabavi nešto čurećeg pečenja. da i meni učini zadovoljstvo, koliko, kao što reče, da se ne zabor'avi da je Božić. Kad stiže pbdne on, što je bolje mogao, spremi bolesničko astalčc pored moga kreveta; nezaboravi ni cveće. Posle mi pomože da se malo ispravim u krevetu, podtnete mi još jastuka, pa će reći; ,,De, hajde sada da ručamo. Zaboravi danas na sve. Ljudi smo. Neće valjda večito trajati ovaj rat. Ozđravićeš pa ćeš opet videti kuću, pa, ako Bog da, do godine ćemo slaviti Božić opet kod svoje kuće“. Dok mi počihjemo da ručavamo, iz susedne se sobe čuje komanda. „Zdravstvujće maiodci!" ,.Da zdravstvujet Vaše Visokobiagorodijc!“ To naš upravnik boliiice, ruski sanitetski pukovnik, pozdravlja svoje vojnike, naše bolničare. Čestita im Božić. Zatini oni, pofronćeni, čitajti ,,oče naš“. Svečano i melanliolično ori se kroz prostranu zgradu: .4« ,,Oče naš, i že jesi 11a nebesi, ,,Da svjatisja imja Tvoie, ,,Da pridet carstvije Tvo.ie, jalf'o na zetnlji i na nebesi, ,,Da budet volja Tvoja

V. Dorošević: K(id je žena srecns. Jcdnog julra ustade iz pcstelje ncraspoiožen Harun A 1 Rašid, veliki bagdadski kaiifa. — Neraspoložen sam, — reče velikom veziru, — jer sam sanjao jcdati čudnovafi san. Kao da su sve žene iz moga carstva došle. paie pred ihoj prijeste i plačući se tuže 11:1 svoju sudbinu. —Gospodani, — odgovori vcliki vezir, — ja te uvjeravam, da se žene bez razloga žale zbog svog poiožaja i mogu ti reći, da nema ni jedne, koja bi svoju sudbinu promijoniia sa drugora. — Vladalac ne sinije sve svojim ministrima na golu riječ vjcrovati. Zato ti ostavijam dva mjcseca roka, da mi nadješ i dovedeš preda me jednu sretnu ženu! Razumi ine dobro, ja ne tražini više već jednu jcđinu iz cijeiog prostranog carstva. Ne ijčiniš ii to. čtivaj se mog gnjeva. Veliki vezir izadje dosta popiašen od sultana i odmah se upitti šefu policije, koji mu na njegovu žalost izjavi, da 011 u cijelom carstvu Harun A 1 Ra.šidovom ne poznaje ni iedtiu sretnu ženu. Znajući, da mu giava igra, veliki vezir se dade na posao, da sam potraži tu sretnu ženu. Prirodno je, što je prvo pošao kod sultanije. — Ja sretna!? — odgovori 011a iznenadjeno. — Zaj da budem sretna, kad moj muž nema ni pola sata slobodnog vremena za inene?! Ta ja sam najnesretnija žena na svijetu! Siromah veliki vezir napusti palatu utučen. Na izlazu sretne neku krupnu sluškinju, koja se sa ogromnom testijom vraćala sa izvora. — Jesi li sretna?!

— Ja? . . . Ja sretna? Lijepa sam kao sultanija i potpuno mogu zauzet! njeno mjesto. Sigurno bi se dopala kalifi, samo kad bi me pogleda udostojio! Veliki vezir ostavi sluškinju i i» siije čitavog mjeseca lutanja pade 11 u na pamet njegova žena, koju još nijc pitao. Brzo otide svojoj kući, izazove ženu i upita, da li je sretna? — Ja sretna? — prsnu ona u smijeh. — Sa takvim jeduim čovjekom teško da ko može biti sretaii! Veliki vezir okrene Iedja i pokuša, da kod ostalih bagdadskih žena oku.ša sreću. Ali svud je bio loše srećc. Drugi bi na njegovom mjestu počco očajavali, ali on čvrsta srca ode na pijacu i obrati se jednoj sredovječnoj ženi, koja je prodavala urme. —Nijesam sretna! Po cio dan radim kao stoka i više sam gladna no sita. Sa pijace se uputi vezir u kuću najbogatijeg jevrcjina u gradu. ,,Ta žena mora biti sretna, jer ima sve što hoće!“ — Ah! — odgovori bogatašića na njegovo pitanje. — Ja sam najnesretnija žena na svijetu. A žena je kao vinova loza, koja se oko nekog mora obvijati ... Ostavivši jevrejku. veliki se vezir misiio na koju će stranu?! Sjcti se jedne poštene mlade žene, koja se prije dva mjeseca bila udala. Svrati k njoj i 011a mti odgovori: — Kako da sam sretna?! Moj me muž ni minut ne ostavija samu. Ja znam da me on voli, ali ne treba da mi se u to kune po hiljadu puta ne dan! U početku ovo njegovo zaklinjanje pravilo rrn je zadovoljstvo, ali sad će učiniti da poludim. Nesretnog ministra obuze očajanje. Naredi, da mu se osedla konj, da 0bid.ie prostrano kaiifino carstvo, ne će li u provincijama naći ono, što je uzahid tražio po Bagdadu. Dugo je lutao tamo i arao, ali uzaman. Vrijeme cd dva mjeseca već 5 e primicaše kraju i on je imao još samo toliko vremena, da svrati u posiiednje seio, u kotne još nije bio. Kađ se selu pribiiži, vidje nekog seljaka, da tuče ženu, koja je sa svojc strane zapomagala. — Ženu nc treba praviti nesrećnom! — Ko? Zar ja nesretna! — viknu žena. •— Varate se! Ja sam vrlo sretna. — Hvala Bogu, te nadjoh sretnu ženu! — odahnu veliki vezir i povede" seljanku u Bagđad. Kad je s njom pređ kalifu izašao, pređusretne ga ovaj: — Aha. našao si sretnu ženu?! — Da, gospodaru! Evo je . . , — O moćni kaliro — pade seljonka na koljena i zavapi — smiluj se na mene nesretnicu! — Šta čujem?! — vikmi kalif, a čelo mu se namršti. — Što to govoriš, ženo?! — obrati se veliki vezir seljanci. — Zar mi nijesi rekia, da si potpuno sretna? — Da, ali kod svoje kuće, kod svoga muža i dječice, a ns ovdje. Bez njih ja ne mogu biti sretna. Poslije ovih riječi obrati se kalifa nježnim glasom popla.šenom vciikom veziru: — Ne boj se! Dok si ti putovao po carstvu. ja sam u Bagdađu našao jednu sreinu ženu! — Bagđadu?! — ponc-vi vezir i oči mu ostadoše razrogačene cd čuda. —Jest u Bagdadu! 1 ta sretna že! na bijaše tvoja. Kad si ti otišao, pošljem adjutanta, da je upita, da li je sretna. — Pa šta je ona odgovorila?! — Razumijc se, da sam sretna, kad ini je čovjek 11a putu! . . .

PsslfMnle frzojoeneM. fevještal rremačkog vojnog vjidstvc. Kb. Beriin, 5 . januara, Zapađno bojište: Topnička je djelatnost bila uslijed nepogcdtiog vreincna unijerena. U više su cJijeka izvršena s uspjehom mala izvidr'čka preduzeća. Kcd vojne su grtipe bavarskog nasli|?iluil;a prestr.lja Rupprechta orod.i! dijclovi 1 K 3 . p.Uentirškog pješačkog puka jutrcs sve do 4 . neprijateljskih rovova 11a istočnoj ivici od L 0 0 s a, ondje kod čiščenja i razoiavanja više potkora nan'jeii E11glezrma krvavih guuiiaka, te re onda \ rati'. 1 natrag sa 51 zarobijenikom Istočno bojište: Front maršala princa I e 0 p 0 1 da bavarskog: Izmedju 0 b a I e 1 F r i e đ r I c hsiac ta povremena žestcica topnička borba. Rano su jutros iiapali ncprijateljski bataljuni naše položaje. Borba jcš iraje. Osim toga napa ! i su uzaludnn Rusi četiri puta sa moćtiom cnagom i vc.’ikom potrošnjom municijc na oteto im ostrvo sjevero-zapa ino od Dvinska. Front general-pukovnika nadvojvodeJosipa: Na Z 1 a t n o j B i s t r i c I bila je žestoka topnička borba. Napadi su se ruskih četa f krstarećlh odjelenja izjata pod zapovjedništvoin generala pjejatelja. Napadi su austro-ugarskih Četa pod zapovjedništvo nigcnerala pje-

StranaTE '

DANAS SE PRODA3U SPOMEN-VRPCE!

šadije pl. Gehroka izmedju fstočne granice Erdelja i visova, koji se prostiru u seretskoj nizmi, donijeli i jučc važnih dobitaka u zemljiŠtu. Iz zauzetib je položaja privedeuo više stctina zarobljenika. Front maršalapl. Mackenf s e n a: . * U planinskoj su g ,- omadi sjevero -1 zapadno od O d o b c š t i j a zauzele na juriš čcte u iirtembcršk ig planinskog' bataijuna uz sudjeiovaRie hanover-" skih, mecklemburških i bavarskili io-; vaca više igradjenih položaja na< visovima. Na rimnicul-saratskom je odsjeku zauzeo 152 . zapadno-prus-) ki pješački puk n a j u r iš S1 0 b 0 z i u i R 0 t e š t i. Južno je od B u z a u I a od njemačkih divizija uz peir.oć dodijeijcniii austro-ugarskili bataljuna p r 0 b ij e n ruski položaj kod brailske mosne brane. G u r q u e t i su i R u m a u 1 poslije ogorčene borbe po kućama zauze-' ti. 1400 zarobljenika 1 C mašlnskih pušaka dopalo je šaka pobjcdiocu. Na" desnoj obali D u n a v a prodiru njemackc i bugarske snage orema B rai’lij. G a! a c 11. daćeđonsko bojište: Ničeg osobitog. Pr\'i zapovjednik g:.,. , <u.na pl. Ljjtlendorff. Razns jiiisih JLD.NA BOŽIĆNJA TRAGEDIJA FRIJE 200 GODINA. (Zavjera d.iavoiu. — „Misteriožna” smi t. — fnteresantna sudska presuda.) K.oliko je sujevjerje vladalo prije 2t>0 godina medju prosiiiitn svijetom, a!i i metlju inteligencijom, dokazuje siijcdeći slučaj: 24 -godišnji studem medicine Jobann Gotthard V/eber iz Sch\veinsburgka dogovorio se sa ovčarom Gess-; nerorn iz Ddbritzschcna i seijakom; Hansem Zennerom iz Ammerbacha.. da će se 11a badnji dan 17 i 5 . godine zavjeriti djavolu, ne bi li im taj pomogao, da’ otkriju neko „zakopano blago“. Sa ovcm trojicom imao se zavjeriti gospodinu Luciferu i krojač Heichlei, koji je medjutim morao od toga odustati, pošto zbog nagomilanog posia nije mogao da dcbije u odredjeno \rijeme odsustvo) od svoga majstora. Zavjerenici su se sastali kod vješaia, koja su se nalazila kraj jedne koljebe za čuvare obližnjeg vinograda. Pošto je vladala Ijuta zima, poiiijeli su zavjerenici sobom i izvjesmt koiičinu drvenog uglja. Bilc je 10 sati noću. kad su zavjeremci pošii na svoje, „siavno" djelo. Naloživši prije toga u spomenutoj koljebi peč sa drveniiri ugljem, napisao je daroviti student na vratima koljebc mističnu riječ „Tetra? grammaton“, a svakom od svojih drugova predade tri tako zvane sigilla magicae. Kraj toga se je svaki od zavjercnika snabdjeo ceduljicom s jednom tajanstvenom riječi, parčetom krzna ođ lasice, jednim komadom novca, zamotanim u hartiju, s dva pečata od olova. brojanicom, jeduim krvaviin parčetom platna i još drugim sličnim raritetima. Onda je Wcber nacinlo jedan magičan krug i — zavjera je đjavolu započela. Medjutim je i krojač Heichler svršio svoj posao, pa je žudno čekao 11a drugcve zavjerenike, da mu saopšte tispjeh zavjere, a eventualno mu donesu i neki dio „zakopanog blaga“. Aii se zavjerenici ne vratiše ni u toku noći, ni drugog,' ni trećeg dana. Krojać je, uznemiren zbog toga, pošao da ih potraži u onoj koljebi kraj vješala. Kad onamo dodje,' opazi na svoj užas, da su zavjerenici mrtvi . . , Na taj se g’as uzbuniia cljcIa okolina. LJudi su se složili u tome, da je zavjerenike ubio djavo. To se mnijenje još učvrstilo, kad je viast, čuvši za dogadjal, posiala u koljebu čuvare, đa bdiju nad mrtvacima, dok ne dodje sudska komisija. Čuvarima je bilo hiadno, pa su i oni naložili peć s pteostatkom ouoga drvenoga uglja, što su ga ostavili ,,zavjcrenici“. Drugi dan nadjoše sve čuvare osim jednoga -— mrtve, A taj jc jedan, kad su ga dozvaii svijesti, pričao grozne stvari: vidjao ie veli gorostasne likove i ostale strahote. Nas:ade cijela uzbuna. Vlast je pitala za savjet juri- 1 dički, filozofski, medicinski i teoioški fakultet u Lajpcigu (I.ipskom). Filozofski su i medicinski fakultet stv r ar istražiii i razjasnili, da su i zavjerenici i čuvari postali žrtvom otrovnih gasova; kcji su nastaii od loženia sa drvenim ugijem, a prodirali kroz rupe u staroj peći. Teološki je medjutim fakultet iz-, rekao svoje „uvjerenje”, ia je zavjere-, nike i čuvare ubio — djavo (!) I takoi je stvar konačno došla pred sud. Viastje tužiia krojača zbog „zavjere sa aja-; vclom“, i sud ga zbilja csudi na zatvor.,. a mrtve lješine ,,za njiiiovu vlastitu kaznu I ustrašujući primjer drugima" dade u pratnji džeiata zakopati izvan groblja kraj onih vješala kod koljeblce., gdje ih je djavo ubio . , .