Београдске новине

Strana 2.

Nedjelja

BFOGRADSKE NOVINB

4 . novembra 1917.

Broj 803.

Rusija poslije revolucije. Opel promjena u ruskom vrhovnom zapovjedništvu. Kb. Petrojfrad, 3. novembra. Petrogradska brzojavna agcnejja javlja: Vlada se bavi pltanjem, da ^rhovno zapovjedništvo opet povjeri lli Rnskcm ili Brusilovu. Pogroml protlv jevreja. Kb. Stockliohn, 3. novembra. Položaj ruskili Jevreja je i pod ino vom vladom posve nesignran. Već od prvih dana revolucije tjeraju ra zne reakcdjonarne organizacije l'evno&nu hajku protiv Jevreja, koja je narocito u IposlijedJije vrijeane postala jieobiftno žestoka. U jraznim mjestima je ova hajka imala 'već H »voje djejstvo. Tako bu bo Jgonjpnfa Uevreja u JekatarinoslOvU, Orelu i Tamfbbvu pretvorila naročito poslijednjih dalna fu prave pogrome. Ti su dogadjaji Izazvali Jakii brfgli kod svtb mskib Te(TTeja. Vazdušni napad na London. Kb. Berlin, 3. noveinbra. \VoIffov ured javlja: Jedna «aša vazdušna flotila bombarđoiVala je u spješno noću izmeđju 01. oktobra I 1. novembra vojne objekte u sredini Londona i u pri»tanišnim građovinia G r e \v e s, jC h a t h a m, Ramsgate, M a r g a,t e 1 D o v e r. U Londonu, Chathamu 1 Ramsgate i z b i I i s u v e I i k i p o ž ari. Druge vazdušne flotile bombardoivnle su gradska i pristanišna utvrdjenja u Dunkirchenu. kao i vojnc objekte iza francuskog frouta, te su prouzroćili brojne eksplozije i požarc.

Svedski parlamenat. Kb. Stookholm, 3 . novembra. U današnjoj vanrednoj sjednici parlamenta tnolio je u irne socijalistićkc ljevice Llndhagen za dozvolu, da tnože pred komoru iznijeti Jednu interpelacijti, u kojoj će u sedani piianja dodirnuti nevolie švedskc i cijelog svtjeta. Pitanja su se odnosila na to. da II Je švedska vlada sprcmna. da barem u ime švedskog naroda, ako lie zajedno sh ostalim neutralcnna, da energično protestuje protiv nesreće rata I da terazi toplu želju naroda za mironi: tl'alje, da li je švedska vlada spremna, da se sama ili sa ostalim vladama IzJavi protiv t. zv. diploinatskog tnira, koji bi samo dao osnova za nove sporove, kao i za promišljen, pravičau 1 tmmani mir. Komora je dozvoliia inteipeiaciju. Pokret za mir. Akcija skandiiiavskih biskupa. Kb. Slockholm, 3. noreinbra. Svedski nadbiskup s biskupima iz Cliristionijc i Kopenhagena pozvali au predstavnike velikih crkvenih opštlaa ra tujučili zemalja na medjunn'rodmi konferonciju u Upsalu, koja ćo se tamo održati 14. decembra zajedno sa skupštijiorn, sazvanom od prodstavnika nentral»ih zemalja crkvenog svjctskog društva za medjunarodno prijateljstvo, (Ovo j'e druŠriTo osnovnno u Konstnnzu pcčelk'om rata 1914.

Amerika u ratu. Amcrički zajain Fugleskoj. Kb. Washington, 3. novembra. ,,C e n t r a I N e w s“ javljaju: Sjediujene Države pozajmile su Engleskoj 435 milijuna dolara.

od koga se samo donji deo video. To je bio neki ranjeni oficir koji je jaukao od bolova, i možda dosađe. ,,To mora da je užasno", pomisliii ja, i još jedanput ga pogledaii. Izgledao mi je tako poznat, i ako je bio kao rnrtvac. — Ja požurih dalje. „Dali u njcgovoj duši ima još života i nade?“ — Ja ne znam ali kad ja, koja ovako smelo, i gotovo veselo koračam, digmite giave, preko nerav* liog puta, — nemam nacle, nemam čak ni duŠe za jedan bol ovome nesrećniku, čiji je iivot možda bio jedna velika žrtva. Da, — kažu da je život najveći pobedilac, ali ja bili sada dodala 1 najsurovtji. Idem i dalje. Jauka više ne čujem, ne čujem ni uzdaha. Još samo mak). i ja ću biti na vrh brda. Sunce već tone. Još posleduii njegovi zraci, opraštaju se, i upinju u moje znojavo i prašnjavo Iice. Ja idem, iurim, a neznam gde ću. Bežim tamo od jauka, od života, bežtm od same sebe! Na vrhu brda aaJnl UmOmo sun'e® zašk> na rapad. Sve je u čudnoj boji, njogovih poslednjih zraka. I sve noBi u Bebi po mak) umora. Samo Rasina, vesela l brza juri dalje. 0, kako i ja &ada želim da sa njom jurim, rugajući bo Ovim raskliinatauim, volovskim kolinm.

Rila sam nemoćna, Sedela sam opet i rudi i koliko se sećam, više ništa niželela, uišta misliia. Bila Jo već noć kad amo proiazili kroz neko ka javo selo, gde emo trebali noćiti u kak\t)j giupoj kućici s* jednookim prozorom, Takvu amo je i našli. Ukaza se siika, jneni već flavno poznata, našeg bednog seoskog iivota *— jedna prostrana, neokrečena eo> ner&vnim eemljaniis podon, f m proaorćetom, koji etakla i ui kws «fi je otvor riobodno is

Trg Viktora Emanucia u Udinama, gradu, koji je još do pred neki dan bio sjedištc talijauskog vrhovnog vojuog vodstva, a koji su slavoin ovjenčane čete Srcdišitjih Država zauzele čctvrtog dana svoje uspješne ofenzive protiv vjeroloinne Italije.

Pokret za samostainost Irske. Kb. Amsterdam, 3. novembra. Novine doznaju iz D u b 11 n a, da i je u distriktu Cook tiapŠeno 50 Sinnfeinovaca. Na osnovu državnog odbranbenog zakona zabranjene su dvlje skupštine, na kojiina je u nedjelju trebao da drži govor vodja Sinnfcinskog pokreta, Vallera.

Bombardovanje Bitoija. Srpski dopisni ured javio je 19. olitobra službeno: Večeras ie neprljatelj vrlo žestoko bombardovao B1tolj. Izbačeno je 285 granata. Dva su lica pogimiia. Prlčinjena šteta je znatna. Isti dopisni ured javio je 23 . oktobra: Neprijatelj je 21. oktobra silno bombardovao Bitolj i susjedue željezničkc pruge. Tom prilikom je neprljatelj izbacio 450 grairata. Koliko se do *ad moglo utvrditl 1 je lice poginulo. a 4 ranjeno; 30 kuća je porušeno. U kraju grada „Sveta nedelja“ Čitave sit ulice pretvorene u mševine.

Najnovije brzojavne vijesti. Njemački aovinari u Sofiji. Kb. Sofija, 3. novembra. Zbog zakašnjonja balkanskog voza njomački novinari su prispjeii ovamo tek u 11 sati noću. Na stahici pu ih dočckali zastupnici gradu, čianovi bugai'skog norinarskog udruženja i zasturmici društva bugarsko njeinačkog zbliženja, k&o i prestavnic.i dopisnog uieda. Zao.tnpnik gradonačeliuka pozdravio je njeuiačke novinaro dobrodošlioooi, Zaslupnik Wolffovog ureda Tieta tablagodario je na 1 mkrenom dočeku kratkim govorom. OdHkovanje generaia Ludendorffa. Kb. Berlin, 3. novembra. W o 1 i f o v uired javija: Njegovo Veličanstvo njemački car je imenovao generaia Ludendorffa poglavarom donjo-rajnskog fisilirskog puka br. 39.

Vladina kriza u Spaniji. Kb. Madrid. 3. novembfa. ,,Havas“ javlja: Kralj je povjerio Garciji P r i e t u obrazovanje fcabineta narodnog sastava, kojl trcba da bude što više opsežan. Prieto vodl pregovore sa zastupnicima političkih stranaka, a zatim ćc pođnijeti izvještaj kraljti.

Veiiki štrajk u Engleskoj. Kb. Maag, 3. noveinbra. Iioluiidski dop.isnl ured javlja iz Londona: Otpiillke u 80 % ugljenlh rudnika obustavljen je rad. 100.000 rudarskih raduika ostalo Je bez posla. Zadušnice za pogimile. Kb. Beć, 3. novembra. U crkvi na sredtšnom groblju odslužio je na dušni dan zadušnice za poginule, vojni vikar blskup dr. B j e 11 k. Njegovo Veličanstvo je zastupao glavni ispektor vazdušnih boračkUi snaga nadvojvoda Josip Ferdlnand, koji Je poslije svršenog begosluženja položio veliki vijenac s trakama u ime Njegovog Veličanstva vrhovnog ratnog zapovjednika. Venizelos u Rimu. Kb. Londo«, 3. novembra. R e ti t e r o v *u r e d Javlja tz Rima: Venizelos je stfgao ovamo.

Pćdpoirafe prdssrp M [GIESSHUBLER , ČiSTA PRIRODNA

Heinrich Hatloal đ. d. Beč 1 Karlsbađ. Glavno skladište za Srbiju: U vojnom prometu stojeća Ljekarna Protlć, Beograd, Kralja Milana ulica 87.

Zadušnice. (Dan u pokoj mrtvih). Jedna pada u početku zime a druga u početku leta, pred letnjega Sv. Nikolu. A ta zadušnica letnja, pred Sv. Nikolu je najvažnija. To Je onda kada počnu prve trešnje da zru, i kada zemlja onako već uveliko ozelenila, počne đa diše, novim, letnjim životom. Ona je tada najvažiiija zbog toga Jer za nju vele: da se onda mrtvi, cele zime zatvoreni gore, na nebu, samo tada puštaju da sa neba sldju u svoie grobove I da onako gladni i željni čekaju da im toga daua dodju njihovi, živi na grob, prepoju ih, okađe tamnjanom i zalate cvećem. I to zakite ih mnogo cvećem. Ceo grob da lm prekriju vencima cveća i drugim zelenilom te kao da bi lh time opomeuull šta se ovaino, više njih, na zemJjl zbiva l dogadja. Pa pored toga da im iznesu Jela i pićai I to opet mnogo. Jer će Lm to biti dosta za celo leto. Ono, istina, da se onima mrtvima, koji su skoro umrli, iznosi jelo 1 piće na njihovom grobu i razdaje sirotima i ubogima svakoga praznika i nedelje, ali onima starim mrtvackna koji su već i po nekoliko puta prekopavani yl svojili grobova, njima se samo tada, na zadušnicl iznosi jelo l piće i razdaje u pokoj đuša jer za njih vele: oui, onako st&ri, ođavuo umrli, već i ne jedu i ne piju: Dosta je njima posle zadušnice još samo koji ponien i molitve i ništa vlše... I zaista na ovaj dan, zadušnicu, njihovi, živi dolaze. Iznose Jela, pića 1 razdaju u pokoj duša. Na taj dan ma đa muški ne idu na groblje l sama je Čaršija u varoši zatvorena. Od žena ne može se proći. Iz sviju mahala, kapija i čaršije stiču se i idu drumom što vcrdi groblju', St&re žene, poćtapajući se, u praznična odela, sa svećama uvljenirn u sviienim maramaina zajedno sa svojim obudovijenim snahama i kćerima idu napred a iza njih nose sluge i sluškinje spremljena jela i plča. I to to-

lazžo gust dim sa veiikog, zidanog ognjišia, d davio se sa noćnim, jesenpm vazduhom, puiiim slast.i i mirisa. Osim t« velike valre, u čijem se crvenoni ,pla« m«>nu obešen kotao nije ni jideoi, jedno khipe, dvc tronožnice i nekoliko poličica sa suvim kukuruzom — više ništa od nameštaja ne beše. Uhvati me jeza, i ja se sva stresoh. I (kosa na glavi nii se podiže. Htedoh da polVegnem, Ali kuda, kuđa? Jedna misao mi samo senu u gla\d: da umrem kraj mojih jkrizantema, •— iali i fo, kao i pne dimijive police sa suvim kukuruzom, izguhi se u (d||mU i magli. Sedoh na trouogu frtolicu koja se malo i klatda, i tada vidoh jednu staru, grbavu bahu, koja čufi kraj vatre. Ođmah zalim povnege, od nekuđa, i ncka deca, i žene, i jnladići, puno ili dođje. Moje sestre odoše da vide sobu u kojoj ćemo noćiti, a ja zarih glavu u šake, da ne gledam sirotu, (grbavu babu i njenu bedu. Gušiie bu me ,suze, — davio ine dim, štipao. me za pči, i ja zajecah, Ah, to su bile suze iz srca, snzo punc bola, patnie, poniženja i izgubljene nade. Plakala sam, aii to je bio onaj plač što ne ublaž&va bol. ,A bol, i Bamo bol i on postajo navika, a navika aaniara, jer otupljujc nerve. I ja sam bila umoraa od tug« i bola, aii garn i dalje trpela. Nisam dala ni vrala da se otvore. I kada sU se sestre vratile, i kada je nastaia lanna dece koja su biia gkđna i umorna, ja eam se trgla, •—■ ne treba misliti sarrto o sebi. I idok s&m epravijala mleko za decu, razgovnrala um ea babom i svima ostalima, i dim više nisam osećala, a posle večore ni■am rnishia na očajanje, i odmah eam B&sp&la na tvrdoj postelji. Rano iduoeg dana pošK akno. 0 «no imah lepo jeeenje jutro. To je Od onih toplih Jntara kada m ve-

eeio ustane, i još veselije udahne prvi svetli zrak. Ja ne znarn šta je to, ali ja osećam: sa dna duSe, javlja se i jx)diže neki topli, davno zaboraVljeni oseiaj nečeg hezgranično srećnog, jprijatnog, nli i pUno tužnog, da se u srcu osete suzo koje na oči navru. O, kako je jčovek tada Idobar I To jo taomenat iz onog hlaženog doha Uašcg detinjstva, kađa je sVe tako lepo i veselo. Kada bi ljudi često imali ovakvo osećauje, i seGli »e prijatuih dana svoje bczazlene mladosti, ja verujom, da bi mnogo bolji bili, jer pnda bi ee razumeli, opraštali i vololi, umesto čto se biju. Išla sam pored ko]a i gutala lepotu dana. Put je bio strm, i vrto udjav za kola, aii za oči koje vole divlju lopotu prirode, bio je div&n, — ea rekom koja je besuo, sa hukom, iurila, i iornila »d 0 nepomičnu, strmu kfcsuru. Točkovi naših klola bili *u na srnnoj ivici puta, a mali vočići, tešbo dišući, stajali bu, netaoćni da koJa izvuku, Sav užas i «va veličanstveiiosti Pored nas ja.hao je }edaii mlad potporučnik, sa rumenim, detiiijirn licem, Video je našu nezgodu, 1 naredio vojnicima, tim sirotJm ljuditaa, koji »e na tudju muku nisu mogli ni os\TtaU, ejr sU imali i suviše Bvojjih. >— da nam pomojgnu, i za j<?d;m čas, mi sno npet imaJi lep drum, koji je ipak išao Uz brdo, ali postLpeno. Mladi potpo ručnik postao nam je saputnik, To je bio divati mladić, sa nežuim, — devtot jačkim Kcem; za dušom punom ideaJa, punom nada na život, koga je ii\t>t ha prvom koraku tako nemilostivo odgurnuo, i polcolebao veru i dušu njegovu. Žatto •e na svojti sudbinu, ziroti mladićl I kada me je svojim rečima, iskrenim 1 prostim, o6vojio i rastužio do trca, pogledah u nebo, n&smafeh M t rebofa ,mu: fc Ostavite fo, mladiću 1 , — pogledsjto kk-

ko je divan dan, kako je dobar Bog*‘, >— Pogledo me je začudjeno, i nije me razumeo, i naljutio se na men;c i £©l:>e, siroti dečko, aii me je zato ipak u Prištini, kada stno se videli posle nckoliko dana, tako ljubazno pozdravio, i m konja dovikivuo: „Kako je ipak dobar Bog, 1 — zbogoml*' i isČezao u masi svela, kao dafi proleća. Ja ne znam dali je ta totae bilo ironije, aii se rađujem, ako nto je razumeo. ljugo sain o njemu mislila, i žalila sa)u ga, i divila mu ,se. Dugo sam mislila tako, d'a lušta više nisam videla, n.išta me nije veselito. Kflko se sve menja u ttrenutku, ntisH, osećanja, pa čak i priroda, ona kao da je najnestaJnija. Znam da je počela prskati kisa, sunca je biio nestiilo iza oblaka, a jiaša kola nisu bila pokrivena; jer nije izgledalo 'tki će kiša Mti jačai, a ua leponi danu arnjevi su nesnosiri, znam da je neki stari oficir, U kišnom ogrtaču, — iz one gomile što su prolaziii pored nas, smejao se tnašim nepokrivenim kiolima i deci, koja su okretala lice nebu, da im pr■ne boja kap na tice ili padne u usla. Stari oficir ee tako smejao, Bože moj, kao da je to bilo tako smešno. *— Toga dana, prošlo je bilo već pođne, trudila sanr s© da ostatak dana proepavam. Zatvoriia sam oči, hteia sam da ne oviditn, ali sani čula mnogo grdrrji, psovki, mnogo uzdaha, tešfeo napaćenih, nesrećnih ratnika. Ali sam ja bila nema i ncosetljiva. Kroz sumrak sam gladala i već jaeećala btizinu odniora u togoru, a posie — posle }e bila večnost, koja se }iije shva ćaki. PaUi je već noć, Uoć. sveža I tiha. «a zvezdanim n&bocr. Desao, fovo i •vuda, unaokoto bili ku brefovi okrćeni vatrama. Kroz šnniu su treperile rahrice kan «vid. Promicale zu kraj njih ■enke, brzo, hitro; irvijao se dfm pua tat-

| liko spremljenoga Jela f pića kao đa će na groblju godinovati. Cela se kuća tada iznosi. A još, pored toga sv&lu čas zastajkuju žene, osvrću se 1 yraćaju sluge da od kuće još što god ponese što su one zaboravile a sada sg uz put setile toga ( a to je obično uvek ono jelo i ponuda Sto je pokojnik za života najr&dije Jeo). I tako u povorkama. iz svih mala tiskaju se I žure ka groblju, A groblje nije daleko. Ono je odmali tu, blizu đo varoši. Ograđjeno zidovijna; sa crkvom u sredi od koje se sam njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je 1 prostrano groblje. Kažu i Ijudi stari vele:; da se je Četmajest kolena ljudi tu isposaranjivalo! A ovo sada, petnajesto je a možda i poslednje koleno koje pcČ oelo da se saranjuje! A čtm se izadje iz varoši l sagleda groblje odmah se oseti miris tamnjana. I, što bliže groblju, njegovlm zl* dovima, tim Jače iz njega tamnjan, plač. Po nekad, čisto vas uplaši, kao preseče — te se trzate i zastajete, kakav Iznenadan krik, cvifenje sa ncčijeg groba. Ali ono odmali počne da pada 1 da se gubi u onoj opštoj tišmi od sveta i plača. Na kapiju grobljansku ne može da se udje. Ma da Je ona velika, dvokrlb na, na svod, uvek širom otvorena. ipak, kad se udje, ne može od sveta: žena, dece, slugu, sluškinja koje s kor* pama jela na glavi 1 sudovima pića u rulcama, zbijene, tlskajući se, Jedva ulaze i razilaze se po grobovima. A groblje? Puno. Što kažu: čitava gora od grobova. Naročito oko crfcve, jeđno do drugo, — kao da žele da probiju zidove i udju u sainu crkvu i u oltar grobovi znanih ljuđi, bogataša, hadžija. Svuda upaljene sveče, tamnjan. Na sv&kom grobu bell se prostrt čaršav, a po njemu poredjano jelo. čelo groba kleče stariji, matere, a u strani mladje: žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijućl llca o grob, plaču, nariču. Matere malaksaio, starački, a mladje jako. zđravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, Jednako nameštajući se oko groba ugodno, slobodno kao kod kitče. I to valjda zato, što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime I proleća. Pa sve to hna da se isplače, lzjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, od kako je on umro, dogodilo. Koliki ko porastao, oženio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im dolazio, te 8c vidcli, razgovarali. Kakav J) došao: Ijut, prek. I zašta lakav ? I plače se dok. gođ traje služba u crkri. I zato, šio bliže kxaju šlužba, tim jači, užurbauiji plać. Jer čim sc svrši služba, pop počne da prepojava grolrove, prostajc piač, jrošto onda nastaje đelenje, razdavanje jela i pića u pokoj duša. I to najviše prosja cirna i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima 3 za u pokoj duša mrtvih da, kao da se samim nj ma, mrtviDia dalo i oni se digli iz grobova svojih i sami oni Jeti, pi!*, kropili se. I zato čdxn sc služba božja svrši i počnu da se crne popovske mantije preko grobova tada sve usa\ii od plača. Poiel© krici, pra štanja i ljubljenjc grobova i njihcvih krBtača. Tada počne oaro Čuveno cvileujc. Cvilenje koje se na s\e strane čuje l č&k tt varoš dopire. A naroćito mtodih n.a tera za svojo pn’enco. Praštajući se oue padafu u neki kao zauoss rasprostirnči «e po grobove vijući se, ljuheći ih i ba cajući šamijc, ubraidačo sa sebe. Popovi, ®\"eštenici prepojavaju. I to lsrzo, užurbano |i!a bi što pre prestaJo cvilenje i plač. Onamo dižu čas maler, ■taru, eaniu, koja već iznemogla od p'.a Ča i naricanja, poklopljena tiho ;cvi!i, onarao: opet. čas udovicu, sestru..,. I tako svuda, Po gde gđe bi, ali to retko. \ideo

risa masnog peč-enja, i sa pesmom i psovkama, širio se preko šume, preko niskih kuća, malih brežuljaka, — i punio vazđuh. U toj tilroj, mračuoj noći, bio je život hojan, strastrm, surov, pun lopote i užasa, jer je srećno doba mime bezbrižnostr, sa rakijom i ukradenim prasetom, kojo jo cvrćato na rumenoj vatri, slavilo s\oju poslodjiju noć. A taj pir, mesto niuzike, dopunjavao je bozkrajno dng lavež pa^a. Negde blizo otpoče neko đa peva. Culo se samo ncko promukto, nerazumljivo šištanje, a poslc, malo razgovetoije, a i ostali prihva tiše, onu nasu poznatu setau pesmu: „Jel' ti žao što s© rastajenvo?... Glave sc počeše da kreću po taktu pesme, ruke se širiše kao da g;le nekoga, i ti gruhi, pijaui ljudi, sa suroviin ratniui instiuktima, saćla pefimom plakahu, po zdravijajući se sa dragima koje su tamo daleko ostavili... Mene sleže u grlu. Na mene |e uvek uticala ova setna pesma, pa ma ko, i kako jo pevao. Sećam se, kađ sain u školi bila, sedeći uvočo za zadatkom, prošlo bi nekad kakvo šegrco, koje se vraćalo sa rada, pevajući ovu pesmu. Znam, da je uvek zadatak ostajao neuradjen, a ja bi dugo i dugo piakala i dušala tu peSmU, još tužniju u noći, maJog šegrčeta. i— Suze eame % sada počeše da kaplju na kaJjavu rudu. „Jel’ ti žao što se raBitajemo", odjeknu mi u dusi, a mnogo taisti, uspomena, i mnogo bolova, ispuniše već umomi mozak. „Rastajemo", treperahu vatre; „rastajemo“, žaputaše Šuma; — „rastajemo“, ponavljaše noć. I opet mračua moć; i zvezde trepte,f niko ino čujc jauk i jecanje duša, sanro ijJel* tl žao što se rastajemo'*«. još dr* htaše kroz noć, a zatim tišina i fnrak.