Београдске новине
Strana 2. Sa Balkana Povodora smrtl prlnca Mlrka. Crnogorski princ Mirko, koji Je umro u bečkom sanat^rijumu od izliva tervi, važio je kao prijatelj dunaviske monarhlje. Kad su anstro-ugarske čeite nšle i posjele kraljevimi, on je, proitivno svojoj porodici, ostao u zetnlji, iali je brzo zatiin niorao doči u Beč da potraži lijeka svojoj bolesti, ali ga nije mogao naći. Pokojni princ je bio veltk! vojvoda grahovski i zetski, do-živio je 4)9. godinu. Prije 16 godina se oženio k Natalijom Konstantinovićevom, kćeri isrpskog pukovnika i rodjaka doina jObrtnovića, Aieksandra Konstantino[viča, koji je poslije ženidbc kralja Aleksandra s Dragom Mašin otišao iz Srblje. U braku je imao tri sina. Princ Mirteo je imao u ruskoj vojsci čin pukovutka, a u srpskoj čiu kapetana.
Srbija i Rusija Cesto se puta govori, kako istiui ,vatja u oči pogiedati, pa ma bila i neprijatna, jer se samo na taj način može doći do pravilnih pogieda i računanja sa stvamim prilikarna. Medjutim, vrlo jetko se to i čini nego se radi.ie odaj-e zaludama i sanjarijama prijatnim, koje *e nikad ne podudaraju sa stvamošću, Jiego istini i stvarnosti, naročito još ako je ova neprijatna i čoveka kažnja,va s vernošćti, da je sam kriv svoioj uesreći. Ako baciino jeđ'an osvrt u nedavnu prošiost. naičićemo na dosta pogrešaka naŠih, kojili na svaki način ne bi mogio btti, samo da nismo dopuštali —■ da se O’Vde poshižimo ssneiom, ali i 'iskrenom izjavom jednog našeg umr■Jog javnog radnika — da fantazija i •razmetljivost buđu jači i stariji od pajneti i razbora. Skupo smo i preskupo iplaćali mi sve te pogreške svojim mukaina, svojom krviju i zgarištima svo'jili domova. Ta ipak nismo nikad hteli ni umeli da se preiiemo i otrgnenio iz zanosa I zabluda, nego smo i dalje grešili. Kako li je moralo biti u duši jedjiog našeg starog poliličara, kad je, .razočaran, uzviknuo-, da resultati, žajosni rezuitati veliike naše politike I *uviše Jasno pokazuju, da smo mi za(boravili, tako reći, najelementarniju azbulcu zdrave i panictne državne po•litike. Hteii sino n, pr. đa se nosimo i svadjamo sa celim svetcm, i ako je *asvira blizu pameti, da kad se več udari tim putem, onda je celom svetu jakše i primdnije, đa nas proguta, uego da m! to s njini učmirno. I kad god su inam tako ikžavna koia udarala u breg, 'ili bi se zaošijaiUt niz brdo, mi smo dizali drekn, kako je ceo svet ispunien jnržnjom i neprijateiljstvom preina najna, kako nain zaldeti neprijateljl naši ne. dopuštaju ni cla živimo, a kamo 1i da se razvijamo i jačamo. Nikako nam se ne svidja prlzuati, da uije, niko toliko lud, da nas mazi i miluje, kad mu mi neprestano podnosimo pesnicu pod <nos. Nama se nikiako ne mili, da uvidiistno i priznamo svoie pogreške i da ilt ,vlše ne čiavrmo. A sve tc pogreške naše imaie su, čini nam se, korena u našoj sk;poj ođaoiosti i veui u Rusijn. Pri svom tom, što bi se gotovo moglo reći, da je saana Rustja svojim postupcima prema Srbiji I sapskom narodti išia na to, da nos ona saina istrgne iz zanosa i zabitide, mi smo, u prkos toone, u sleprlu i patriotskoin zanosu svome, stalno kaskali za njom i kao rob — đa ne kaženio što gore — pazili na mig svog veliitog saveznog brata, pa kud on
Utorak okom, mi odmEJi tamo skokom. Dajuć! maha fantaziji i razmetijivosti, mi smo slepo verovaii, da će nam Rusija i>riteći u pomoć, kadgod bismo udariii glavom o zid, rli kadgod bi se iscrpelo strpljenje onih, s kojima nam je duša bda da se nosimo i glodjemo. A Rusija je svu tu našu veru i odamotst prema njoj nagradjivala delima, koja očigledno nisu djsaia prijaieJjstvom I iskrenošću ,prema svom tafco odanom miadjem bratu. Ova iskrena ali gorka reč, upućena na razmišijamje svima misleiiiin, * za nepristrasno sudjenje sposobnim ljiuđima, bila bi i suviše dugačka, kad bismo zaronili duboko u prošlast, da iiz nje izvučeimo nuiogobrojne dokaze. o ruskoj nenavisti prema Srbiji i srpskom narćdu. Ne tnoramo navoditi ni fakta od stvaranja nove srpske države pa ovarno, iako baš u tome i za vrenie toga stvaranja iina uckoliko poučnili i primera kako o ruskom ncbratslcom ! pouašauju prema Srbiji i njenim hiteresima, tako i o toine, šta možo da učiiii i koiiko koristi da đonese imrodu i di'žavi obazrivost, mudrosit i hladan račun sa stvamim prilifcama. Hoćemo za sadn da se zadržiino na ndcoliko fakata iz novijc proŠiosti. Pa ipak, pre nego što to učinimo, — kad smo se več mapred dotakli pitanija koristi obaizršvog i lnudrog držanja — neće biti na odmet napomemiti, da momeiiJtii za vrernei kriinskog rata dolaat-. inedju najvažnije i naisudbonosnije momcnte u stvaranju nove srpske države. Tada je — kafco otvoteno kaže Jovaii Ristić u „Spoijnhn odnošaJima Srbije novijega vromena“ — ,,sipska obazrivost nad zanosorn i oisećar jinia... i Srbija ostaje nedodiiuuta u onoj strašnoj oJuji svetskoj, pa najposie izlazi asnažena i obogaćena novim političkim tekovinama“. Tako je bilo oiKlia s kada se za časak dopuistilo, da mudroist i obazrivost bude starija od fantazije i nazmetljivosti; kad su srpski učeni i patriotski umovi imieid praviluo misliti i račnnati sa stvarnim priiiifcama, a ne d/a, kao već posle nekoiifco godiiita. i zadobijanje gradova bez krvi obeležavaju kao izdajstvo i Ijagu iui srptsHtom laneau, a kneza Mihaila —- turskim pandurorn. ćim je veliko srce I ovog mudlnog i patriotskog vladara prestalo fcucati, čim se-ugasio njegov veliki uin, čim je ispustio svoju široku diušu pod uajmljonim ubiiačkim noževLma, novi učeni i patriotski umoa'i srpsfci dobiše pnevagu, pa tako sve do danas, kada nam žalosni rezultati naše polifcike bodu oči kao usijano gvoždje. Oni opet obpočeše gledati u Rusiju kao u Boga, od koga će naan svako dobro doći, i n© misleći. da ste strane ne doluzi baš tivsk stimo UlOPrO. TO ĆO prevladjivati ruska hipnoza 1 pomućivali zdravu nacionahui I patritotsku svest. Cak i sam obazirivi i mudri državnik Jovau Ristić bio je dugo godhia oelan Rusiji, tvrdo venijuči, da če oji& kad-tad Sspuniti razna svoja obećania Srbiji i srpskom narodu. I — čudna stvar odtista! — on je u to tvrdo verovaio, iako je ta ista Rusija, odrnali posie nničeničke pogibije 'kneza Mihaila, pirosto narcdiia namesmštvu, da so rnoraju bez odiaganja prekinoiti sve veze, kojc je knez bio zasnovao. I Ristić je dugo čelcao na ispamjenje ruskili obećan.ia, pa je i dočekajo —• strašno razočaranje. Sad smo pri fakfcima o neiiskrenosti Rusijc, iz novije prošiosti, koji su srpskiin u-movima vtrlo dobro poznati, Dodje nat 1876. godine. Pa šta uči-
BEOORADSKE NOVINE ni tada Rusija Srbiji i srpskom narodu? Još pre nego što je Srbija zagaziila u taj rat, braća Ruši nas prepiaviše oiKrni, vrio dobro poznatom etoografskom kartom Baikanskog Pofaostrva, na kojoj Mo?.s.va igra vrlo značajnu uiogu. Oodimc 1877. Rusi najuriše srpsfcu vojslcu iz Sofije, u kojoj liaže svete moći srpskog kraija MUutlna Nemamjića, i koji je tada srpska vojska prva bila zauzela. Ubrzo zatim isteraše srpsku vojeiiu i iz bruskog oknuga, 1 narediše srpskim trupama, koje su doprlc čafc do Oračaniice na Kosovu, da so vrate do Vranja. Pfa, onda sklopiše mir u San Steiamu, oaiafco suprotau l neprijateljsfci prema Srbiji i srpskom narodiu, i koji jc dao povoda i prava knezu Milanu, da carsko-ruskom izaslaniku u Nišu nagiasi, đsa će Srbi pne još za jednu Ćelekuhi dati svoje glave. nego što će posiušati naredbu svoje rttske braće, da napuiste Niš. Dodje i Berliitski Kongrieis, na kome Rusi sasvim akrcnuše ledja Srbiji i uputiše ie Ausitro-Ugarskoj, da sc za 6vc njoj obraoa, te sc tafco i moglo uispeti, da so dobijo četiri okruga i nczavisnost. Tek tada se i Ristiću otvorlše oči. Razočaram, on napušta i d/ržavnu službu i vodjstvo u stranci. U jiavnosti jc izašla jedna njcgova aicdemantovaua izjava, učinjeua o tome prexl jednim ličnrm i načelniin prijateijein njegovlm: „Meni je oduzefca mogućniost uaslona svojc politike na koju drugu veiiku silu. Ne bi mi ui jedna verovala, jer sam dosad bio staino uz Rusiju. Svu spoljnu poiitiiai ja sam secovao na roisku kartu, a Rnsija nas u odisudnom trenutku napušta. Meni više ne treba dlržavna siužba, jer ueću da 1 daije stvaram Rusiji mogućniost, da pndico mene vara Srbiju. Srpske političare obmanjuje ona praznim iradama, a srpskom narodu zaraazuje oči odeždama 1 crkvejihn knjiganfci'. Medjutim, ona jc uvek i sisternatski — Šio na žaiost xnoram priznati — radila samo na našu štetu. Ja žalian, što sc i uaša najinladja i najveća stran'ka toliko udvara Rudji. Ja predvidjam, da će se i ova strairka ako zaista srpsfci oseća — a ja nic mogu rmati razloga da posumnjam u njene osećaje — jedmoga kobnog dasia strašuo razočarati i tpcfcajali za svoje slepo pristajaaije uz Rtisiju. Samo strahtijera, da će tada nastupiti za Srbiju već sasvira cmj dani.“ Aii je, na žaiost. ipak inoraio proći još dosta godiint, moraie se učiniiti sa ruske strane još nuiioge nepravde Srbiji, — rečju, moralo je doći sve što jc došlo, pa tefc da se srpskim političarima zdere gusta koprena s očiju i da se srpska »ventj btijif* na_ i«dai) sifailOviti Etoiii, osiobodi stctne rusfce mpnoze. Tako n. pr. Rusi su u nekolifco godina Jcvaii ili posao u pogledu posvcčsnja Finniiijauovog za sla>psfcog mitropohta, zbog čega ao.Finmlijau gorfco žalio svojim intinmfcri prijateljima, navodeći, kako ga najviše-- boii to, što ga led bijc- baš sa straue veliiavg sioveuskog i pravoslavnog brata. Rusi nam oduzeše manastir Dečaue, jer im ga izdadoše rusofiistvom zaslepljeni političaa-i uaši. Nezadovoiini ovim uspehoim. Rusi su spletkarili, da nam otmu i Hilemdar. Zatim su se siužilt razmim rovanjima, saino da Višoka Porta ne dopusti Srbiji oivaraujo konsulata u Sfcoplju, Prištini, Bitoiju i Soiunu. A kog je Srbija na jedvite jade rpafc uspela, onda su ruski predstavnici u oitomanskoj carevini javno nipodaštavali srpsiie fconzuie pred taraošaijim Srbima, govo-
5. marta 1918. rećl, diNsrpski konzuli ne vrode ni kollko carsfco-ruski konzuiiarski agenti. Kad je Srbija doctiije hteda da otvori konsulat u Prizrenu, Rusija je brže-bolje potrčala da popuni tamo svoje konsutsfco mesto, koje je više godina bilo ncpopunj:aio, nastojavajući u isti mah da omete Srbiju u ostvarenju njeme namtre. Pa i u pita-uju željeznice od srpske granice do Jadranskog mora, Rusija-}e Srbiji pravila smetnjc. U jednom carskom listu bilo je u to vrcme govora, kako je jedam ruski predstavnifc istorija će već i o tome kazati svoju reč, — koji je (1898.) ntoljen, da Rusija pomogno Srbiji po toj stvari, pošto K' dobio porufcu iz Petrograda, rekao ovx>: ,,Mi nećenio da pomažeano novccin ostvarenje ove železnicc, rdti ona inia za nas inleresa. pa sve i da se kroz Rumuniju vežc s našim železnicama. Mi niti imarno šta da izvozimo za Srbiju, niti što da uvozimo iz Srbije. Samo bi Itallja iimala koristi od fcc železnicc, da svoje fabričkc proizvodc brže i fckše donos! na Balkansko Poiuostrvo, a i Srbija bi imaia koristi, da svojc poljoprivredne proizvodc donesc najfcraćiin putem do mora. Srbija ne zauzima nikafcvo važno mesto u ruskom političkom progrcmu. Stoga Rusija i nema računa da se zalaže za njo nc intcrese. Srbija onakva kakva^ je, s& probudjenom nacionalnoin svcšču, samo je Jedma smetnja ruskiim poiitičfcini planovima i ciljevima.“ Rusija je vazda popreko gledaia na svako, pa ma i najmanje, zbliženj'O Srbije s kojoin drugom državom. Sta više, ona jc stalno bila za to, da Crna Oora nikad nc bude u najboijim odnosimč sa Srbijom. Srbija je bila osudjena, da na svoju štetii i sramotu, poduosl bune i prevrate, za koje se zna, da iin je kolevka bila u bratskoj Rusiji. Srbija je htela da svoga kraaja Aieksandra Obrenoviča oženi u Petrogradiu, a Rusiji to nije bilo po volji, nego u.pućuje Srbiju u Orčku. A kad se kralj Aleksandair toga radi kremio za Orčku, zvanična je Rusija telegrafskim putem stavila ua znanje grčkom dvorv, da se kraljeva ćerka ima smatrat! kao verena s jednim ruskiim veiikim knozoin, i kralj Aleksandar, čim je ušao u atinski dvor, bio je predusretnut objavljivanjem te veridbe. Srbija poslo toga pofcušava, da svoga kralja oženi kojom nemačkora pruicczorn, a Rusija ide na ruku kralju da se oženi unukoni Nikole Lunjevioe i kurnujo mu na veučanju, a posie neče dia je prinri. Na zalitev Rusije Srbija jo pristala l dopustila, da njenog fcraija Aleksandra čuva ruska tajna poiicija, i on gine Dod s.vaiim rodienim krovom. lakn ie odmah preko puta rusfco poslanstvo l rusfci poslanik mogao sprečiti pogibiju posleđujeg Obrenovića, jer bi bilo dovoiljno vneimcna da čalc i Petrograd telefonsikim putem izvesti o tragediji, koja je u srpkom kraljevs’kom dvonu otpočda 29. maja još u 1 čas posiei pola noći, a završila se ubistvom kraijevim tek pred zoru, Ima još dosta gorkih takata o pravim osećajima Rusije prema Srbiji, pa ipak joj sc u Srbiji slepo verovalo i sva njena spoljna politika secovala se na rusku kartu, jer je fantazija bila jača od pameti, a razmetij'ivost od razbora. Pa 1 ovaj, po Srbiju tako katastrofalair rat, u koji je postupno, a sa ukrš'tenih interesa, zaplivao bez malo ceo svet, došao je tek posle dobivene porufce iz Petrograda, da je „stvar SrbiJe, stvair mo.ia“. Pada naon ovćb na paaiet jedna istorijska tstina, koja se dugo prećutki-
Broj 01. vala od strane merodavnih faktora, a tiče se srpsko-tunskog rata 1876. godi< ne. U javnosti se — veli izvor — često puta ponavija fraza, da je Srbija tada na svoju ruku zagazila u rat, iako su je riisfci merodavni fafctorl odvnaćaii, pa je tako 1 nevinu Rusiju uvukia. Ova istorijska neistina obelodanjena je tek počotfcom poslednje decenije prošloga stoicća. Dok se, naime, tada još u Beogradu lomilo, hoće li s-e zagaziti u raf ili ne, došla su u igru dva istorijska teliagranm on.dašnjem ruskom konsulu u Beogradu, i to, tako reći, u isti 6as. Jedan beše od ruskog poslanika u Beču, Novrkova, a drttgi od ruskog posJanika u Carigradu, grofa Ignjatijevia, Novikov poručuje: Kažite knjazu, da se nipošto ne osudjujo da preditzima ratuu akcijti. Odgovornost z<a neuspeli pašćc na sainu Srbiju, koja će btt’ usamljena. — A Ignjatijev, tvorac San-Slefanskog mira, poručuje: Kažile knjazu, nefca se što brže požuri sa vo* Jenom spmmom 1 nefca odvažno zagazi u akciju, ako želi da se uspe v oslobodjenju balkainiskili Hrišćasia. Z« neuspeh neka se ne brine. — Rtiski konsul podje knjazu, koii sc bio tzvezao u Košutnjak, i ponese oba telegra* ma. U Košutnjaku ih pokaže knjazu, ,,Pa ovi se protivureče; koga da posluŠamo?“ — bi konsul zapitan. „Koga nadjete za dobro!“ — odgovori konsul sležući ramenima. Kafco je grof Ignjatijev u srpskim krugovima važio kao veliki prijaitelj Slovena I odlučujući faktor u ruskoj spo-ijnoj poiitici.'ri o Nivikovu je postojalo suprotno miš* ljeuje; pa kada se uzme u obzir ondašnje silno navaljivanje Javnog mncnjanije nikakvo čudo. što je poslušam Ignjatiev. Poznate je stvar, kako je Srbijfc potom prošia u San Stefanu. Rusija je i za sve nepravde prema Srblji Ijuto kažnjena. Ali šta }e Bogu zgrešio kukavni srpsfci narod. dia ga zadesi ovaka kob? Ta valjda je već jodnom vreme da se o prevlasti ruske hipnoze nać svešću srpskog naroda govori lcao o bolestl, koja je srećno prekužena, ali — po kafco skupu cenu. StarL
Grad i okolica Dncvnl kalendar Danas jc utorak 5. raarta, po 3taion; 20. lcbruara — Rinjokatolici: Euzebi); pravoslavnl: Lav cp. Kaian. Casnlčka i ćinovnlčka kaslna otvo rena ie počam ođ 15 februara do 11 satl n noćl. C. i 4 vojnički dom: Ciiaonica »oba za pisanje i igranje, lcantina. Otvorenc od 7 sati lzjutra do 9 sa*i uveče. Slobodar lotujJ crvoitom« ».--ojullm. Kincmaio«rafi: Vojnl klno u Kraljr, Miiana ulicl 56 (ICoioseum): U 8, 4 45 t 6'30 sati poslije podne pređstave za gr* djansrio. — C. i kr. građjanski kino ns Tetazijama br. 27 (Paris): U 5 sati poslijt podne 1 u 7 ifitl uveče prcdstave *a gr* djanstvo. Peogradski orfeura (u zimskom pozorištu, prije Boulcvard): Početak predstave u 8 satt uveče. Bibiioteka za pozaj nefcu (Ba! kanska itlica br. 1 Hotei Moskva). Otvorcns od 10—1 sat prijc i od 3—7 sati posiljt podne. Noćna s! užb a u ! j e kar n a m a : Oc 3. do uključivo 10. martn vršiće noćnu sluibe u Beogradu ove ijekarne (apoteke): Mich!, Stara Crkvena uiica 8; K u 5 a k o v i ć, KneScv spomenik 2; S e k u 11 ć, Takovska ulicr. 37; ljekarna Crvenog Krsta, Beogradtka ulica 2. Parobrodarski saobraćaj. i lamedju Zemuna i Beograda. ‘ Red plovidbe, koji važi od 26. januara do opoziva: Polszak iz Zeir.una za Beograd u € 30, 7-30, 8-30, 9'30, 10-30 i 11-30 pr. podnt te u i'30, 2-30, o'80, 4 30, 5'30, 6 30 i 7'3C‘ poslije pođne, — Rc'azak iz Beograda zs
pesmom: „hlcba, hieba, hleba!ja se polagano izvukoh ispod kola i podjoh po krugu tražiti, nebi li gde mogao iiabaviti koru hieba. Obidjoh ceo krug i ne nadjoh nigde da bi i po najskuplju cenu mogao nabaviti makar i jedan jedini zalogaj, da bi sa njime mogao zabaviti moj žeiudac, da prestane pcva1i tešku pesmu saino dok legnem, a posle... Na sutrašnjicu se u ovakim časovima i nc misli. Nadlioh s.imo na jednoin mestu da jedan prodaje ,,eaj“. — Daj jednu čašu, — zainolih ja ovoga- On me odineri od glave do pete. Svakako da mu se moja bedna pojava nc beše svidela, jer mi se nkretc, više sa dosadom: — A imaš li ti da platiš koliko trebu?... Znaš, ova ,,čaša“ košta tri groša, — l podižc nešto na prsdma, što je više ličilo na naprstak, ncgo li na čašu. — Imaću za toliko, rekoh mu, i i^vadlm novčanik da b! ga boljc uvcrio. On mi nasu u jednu čašicu, što jc tarnau l)io dobar gutljaj. Ja izvadim iz povčanika novac i zatražim tri čašice. Popih ovo, i udaljih se. U mom stomaku osetili sada ncku blagu toplotu, dok kroz nju i opct probivaše ona dosadna pesma: „hlcba, hleba, Iiieba!" Ja obidjoli i po drugi put krug. Na jednom meshi smotrim bednu sliku. Jcdan vojuik, koji od nekuda bcšc nabavio neku kojturinu, na kojoj se jedva moglo primetiti nczdcrahog mesa, položio beše ovn na jedan panj, i svom svojom poslednjom snagom upinjašc se, da je jednim zardjailm ašovom, što ga izvuče ispod miške, razbije. Posie teške muke ispade mu za rukom da nešto odvali od ove kosturine. On baci «šov, obrisa rukavom znoj sa blcdog Ma, f svoj daxmo željkanl zalogaj za-
prete u ostatak vatTišta, što tinjaše kraj njega. — ,,Do čega dotera rat“. nplašeno rekoh u sebi, raa da bi i ja rado bio podelio onaj bedni zalogaj, sanio da mi je dozvoiio. No on na mene nijc ni giedao. On je bio zauzet svojim mislima. Njegov je stomak pevao istu pesmu što i moj. Ou ncdočcka da se kost ispeče koiiko-toliko. Ne potraja nmogo i on je izvadi. Sva oci pepcla umrljana, na njoj se sada ne poznavaše ni ono malo mesa što ga bcše. On izvuče nož i nervozno zguli ono malo sa kosti što se nazivaše mesom, a za'im zalogaj po zalogaj halapljivo stade trpati u usta. Ja se zgranuh. Imao sam dosta prilika da vidim posledice rata, pa prema.tome i gladi, ali ovako što ja ne bejaii vldeo. Ja pobegoh od njega...“ — A zašto ste baš morali da bc-gate? — upadolr ja sad u reč... To nije ništa neobično u ra;u... Prazan stomalc mnogo ne probira... — Ali molim vas, — nadje se ovaj u čudu. — Ta taj je čovek morao sutra-đan da timre... Kakav je taj želudac, koji će moći da svari onaicve zalogaje?!... Ta on je jeo bez hleba, više ne sažvakano. meso višc živo, nego li pečeno. A Što je najglavnije, tamo jc bilo više pepela, nego II ouog jadnog, snirdljivog mesa... — Ništa neobićno, produžih ja. .Ia sam. na primer. ieo konjsko mcso. 1 to sa najvećira apeiUom. Naravno da onog časa nisam zuao. šta sam jeo. Držap sam da je bila. govedjina, isiiua uešto maio crvena i sa:\im slatkariiG zato potpuno sveža. Ja, u osialim, onpga časa nisam ni iniao vremena da ralslim, dali jc to govedjina, lli kakvo drugo meso. Dohvatio saip onaj komad što *am ga jedva iednom dobio I ise-
kao na ražnjiće, i pozabadao ovo na jedan poduži prmtić, ispekao nad vatro-m, i za nekolifco minuta ja sam imao čitavo kilo svež'ih ražnjića. Fojeo sam ili za tili čas, naravno bez hleba. Zatim sam se prostro po goloj, vlnžnoj zemlji, pored vatre. Noge sam okrenuo vatri da se raokre cipeie suše, dofc je ruidaannom I-ila hladna, jesenja kiša. Pa mi ipak nije ništa bilo. — Hm!... Eto ti naših škoiovauih ljudi!... Ja tek sad vidiin, da vi zarbadava učite tolike škoic... Slušao sam da vas ima mnogo takvih, ali nisam mogo u to da verujem... Sad sam se potpuno uverio. da vi ništa neznate... Hm!... — Ali šta ti hočcš time da kažeš?, — okretoh se zaprepaščen. ovomc seIjaku, koga dotie nisam b!o ni primctio, a kojf je svakako ođ poćetka slušao naš razgovor. — Hm!... Sta hoču da kažem?... Hoću da kažera to. da je ćudo, što do sada niste vcć svršiii pored takvc vašc paraeti... Ko je još video, da čovek ostavlja oaiako divtm govedjinu, a da uzmc jesti konjsko meso?!... Konjsko mesoi... Cudnovato, čudnovato... — Ti nara se sanejcš čiko... od kuda nami goveđjina? — u čudu — ga zapitah. — Od kuda?... a zar aiste videli ouoliku rogatu marvu, što je naša vojska ostavi da propada pored drumova? ... Eto to je za nas bednike ostavIjeno... Oni uam istina nisu mogli reći: ,,to jc vami za održavanje života", jer su daleko od nas, ali to mi sami treba da zuamo... Ja, tako, kad sam gladan priđjem kome volu koji već izdiše, izvadim nož i — fik, osečfiira zajedno- sa kožom od najboljeg mesta i koliko mi treba. ,V6 bi samo mrdnuo teško dva-
tri puta i izdanuo. Ja i uiemu tada činim dobrotu, jer ga spasavam dužeg mučenja... Vidite, dalvle, sad, da niste ništa znali... — Užasno.., nžasno!. uzdalinuh ja. — Ništa ueobično sitiovče, odgovori ovaj seljak bez srca. & *— Molhn te Milorade produži, jer ćeino skoro da se krećemo, — podiže drugi bednik svoje mutne oči k‘ svome drugu. I Milorad nastavi svoilm inekim giasom: „Kad htedoh vcć da sc vratim na svoje mesto pod koia, spazim gde jedan seljak sprcmaše Jednu inalu projiou da zapreta u vatru. Ja se uputili k njemu. Pored njega spazih dvoja kola. puna. natovarena raznim kućevnim stvarima. Na samom seijaku piimerih da Je od iniućnijih, jer na sebi 'inadjašc potpuno novo čojano odelo. Bio je to neki Mačvaniu. Zrak nade obasia me. Smelo mu pridjoli sa nekiin ubedjenjem, da ću dobiti onu projicti, ma po koju cenu. Ja ffa zamoiiii da mi je proda. — Treba tneui, odseec se ovaj na mene i ne pogiedavši me. — Vi iinate još dosta hrane ... dao vain jc Bog... Ja umirem od gladi... nisam jeo već četiri dana... Sinilujte se i ustupitc mi je. Evo vam za nju dvadcset dinara. i pružili mu novac... — Nemogu... nernogu... Treba uicni... Idi!... Ja odstupih odandg, dok mc njegov sebičan, svircp glas pnaćašc: —",,I Još ima obraza da moli!'... Onl nas i upropastiše... ti naši čhiovnici.. Neka skaplju kao psi svi, »ako >m i treba... oni su to i zasln/li;!... Zalcst je
samo što i mi pored ujih propadamo.. Nedam!... Neka skaplje!...” Požurih u red, }er nas digoše m polazak. Nadjoh moje drugove i inedoh da udjein medj njima, u red. U redu iza nas behu trojica. Tamo dakle bešc mesta još za jednoga. Medj mojim drugovima bešc sad neki nepoznati mi seljak. Ja ga zamolih da predje u sledeći red, gdc ima i za njega mesto. a da me« ne pusti sa svojim ranijim drugovima. — Daću ja tebi tvoje društvo! drefcnu ovaj na mene i podiže pesnicu. — Ali zašto se Ijutiš?... To Je moje društvo. Za mene je teško đa se od njih razdvajam... Ti traži tvoje društvo... — A, moje društvo, tvoje društvo. počc ovaj da mi se ruga... I ti sad tražiš neko društvo?... Nema višc vašc društvo... izumrlo... Sad smo svi jednaki.. vidiš... Kad sam samo doživeo da i vas „ćifte" vldhn da ovako „geguljatc" po ovom blatu!... Baš mi je ,,ćef“!... Vi uas, vi „ćiftc" doteraste do ovoga I opsova nešto ružmo. Ne žaiiin sad. samo kad 1 „ćifiu’* vidim da klacka pored mene!... Tako vam i treba... i zaslužiii ste!.«, I ncpusti me medju svoje drugove. ...Kakav je strašan rascep medju nama! stadoh razmišljati... Zar se toliko omrazismo?!... A u mcni je nešto govorilo: „— Da. strašan rascep. samo što on nije bio takav do naše propasti. On se javio u tom obiniu iek sada, kad trcba ua nckoga da se svaii sva krivica za našu propast...* 1 U nas nc- vlada druga vera; u ms nisu ljudi na vrhovnoj upravi iz krugova grofova, barona ili kneževd. U nas su li ljudi sve sami smovi našeg seljaka... Ode su mu dakle. bile oč!. kađ on čini potpunu većiran?...