Београдске новине

"* Strana z.

Nedjelja

Herzoga, koja se poslije vrlo kratkog yremena desUa i biia izvedena na vrlo E atrio<tski način, Herzog je izjdvio, urno pozdraviieii, da mn j& taj dan najponoaoiji n ojegovu životu. Scnaitor Marzeil je iziavio, da će se uskoro fcalepriati na brdima južne Afrike fctara zastava za oslobodjeHje. Nacijonalna stranka propovijeda sad u cijeloj zemljt odvajanje od Engleske. Pisma iz Svajcarske 1 XVI. Ovih smo dana imali prilike da razgovaramo sa jednim našim starim jug'lednim višim oficirom, koii je zauzi»nao vrlo ugledne položaje u vojsci 1 u 'državi. Predmet razgovora, naravno, da je bio rat, njegov razvoj i izgiedi. Tom smo prilikom hnali čuti vrlo ivažnih l lepih misli i napomcna, kojc |re<ba i šira pubiika da sazna. Stari je gospodin ovo rekao: I ,,U oceni rata treba biti objektiyan, jer će se sasno na takav način moći <iobiti pravilan sud. Ako se poilje sa gledišta slnipatija ili antipatija, 11 i sa gtedišta onoga što je nama milo, nećemo nikada pravilno gledati na stvari, niti oceniti situaciju ! pravićemo ncprestano pogrešne račune. Na žalost u našoj politici se tako radiio, i zato jo netninovno moralo doči do ovakih rezultata. Ne laslkam, m-iti uobražavatn, aii sa.tu tvrdo uveren, da mi vojnici imajno praviinije pogleđe na višu poiitiku. iVclika je šteta što naši državnici ne■maju gotovo nikakvog voiničkog obrazovanja, jer da su ga imali makar I u manjoi tmcrl, ue bi pravili ovakve pogreške. Jedan strateg mora uvellt raČunati sa reaJnim čitijenicama, i sarno na osnovu njili Sntože pravili svoje. kombinacije. Nama se vojnicima prebacujet, da smo suviše oduševlieni Nemačkoni. To nije apsolutno tačno. Mi nistno naročito ođuševljeni Nemcima, ali samo izato što smo upućeni da mislimo realno i pametno, mi smo pravilno ocenili vrcidnost i snagu Nemačke i nismo se prevarili. Da smo Nemce trebaJi uzeti i suviše ozbiljno, mnogobroini su raziozl NJje isamo razlog poslednji nemačkofrancuski rat, u kome su Nemci ostali pobedioci i zasnovaii svoju carevinu. Znajući osobine nemačke nacij'e, njihoye vojnlčke tradiciie, državnu organizaciju, mi smo smatrali. i Idogaidjaji su pokazali, da jo Nemačka najjača vojnička sila na kontiniemtu. Kad smo upcredjivali Nemačku s njenim protivnicima. mi smo imaii na umu ove tačke gledišta. 1. Nemačka ja po svoma geografs>kom položaju ukiješteua izraediiu veJlkili sila, i -zato je prinudjena bi!a da i dcn i noć misli na što jače razvijanjc svoje vojne snage, da bi mogla s uspeiiom voditi rat «a d‘va fronta. Ovaj, dakie nezgodan geografski položaj, prosto js primoravao Nemačku da postane što jača vojnička sila, jer bi svaka labavost u tonne pogledu stavljaia u pitanje mjen opstanak. 2. Posledica )e toga snažno državno i vojničko Uiredjcnje Nemačke. tVlada je uvek u stanju i mimo Reichsfaga da preduzme sve mere koje se tiču vojske, njenog jačanja i borbeme sposobnosti. Oodine 1898. izvršeno je preoružanje nemačke artikrija, i kad je bilo potpuno gotovo, vlada je tek onda izišla pmed Parlauient i traižiia potrebne krečiitc. U dirugim državama traiala bi mčkoiiko godina borba oko

toga^ duk Parlament primi jedan takav zakon, oeo-bi svet znao da se sprema naornžanje, 1 neprijatelj bi mogao blagovremet\o saznati pa čak i osajctitf taJcvu meru od vrlo velike važnostl 3. U NacuačkoJ je inonarhija vrlo Jaka f to je garancija za uspešno razvijanje vojske I vodjemje ratova. PolitSka i strategija su u jednoi rud, a to ie od neobične važnosti. Stratcgija nije j ništa drugo do politška nastavijena | drughn sredstvima. Svaka podela ra1 da, nairočito u ratu. vdo je štetna pa | čak i opasna. 4. Vaspitauje vojnioko nemačkog naroda takvo je d;a mu nema ravna u Evropi. Oficirskl kor 5e sastavljen iz najboljih i najsolidnijih eJeanemata, odgaiien u ratničkim tradicijama i vaspitan u dulm, koji je omogućio nemačke pobede u ram'jim ratovitna. Kada se sve ovo ima na umu, onda je uporediauie sa uemačkira protivnicima na njihovu štetu. Francuzi jesu zaista hrabar i ratnički narod, ali on je u dpadanju, naroeito brojtiO'in i njegovo je unutrašnje uredjenie slabije od nemačkog. Kngiezi su žilav i hrabar narod, ali bez voinićkog uredjenjai, koje se poćelo ?ek za vrcme rata uvoditi. To je improvizac!ja, koja inožfl samo biti dobra nega tivno, ali «e obećaiva uspeiie u pozitivncm smislu. Od'v.ratnost Cngleza prema stalnoj vojsci i kasarni sad im se sveti, O Rusima neću ni govoriti, jer su oni imali samo broj i ništa više. Oni mogu imati dobre vojnike, ali je pita<nje< da 11 mogu imati dobre vojskovodje. Ovo pitanje o vojskovodjama, to je> najglavnije, i to se obično kod laika i šire publike i ne dodiruje ili se Iako preko njega (prelazi. Medjutim ono je od najvećeg značaja. Hrabrost, Oirganizacija, naoruža-. nje, telinička sredstva rnogu biti na obema stranama poo'iednaka — kod kulturuiii naroda to i moraju biti aii će ipak ona strana biti u nadmoćnosti koia bude im-a-Ia genijalnijeg vojskovodju. To je vekovno iskustvo, i od toga ne može niko jednog istinski vojnički obrazovanog čoveka, razuveriti. Kod šire pubiike se precenjuje značaj teJmičkili sređstava u ratu. Ona su, ncma sumnie od velike važnosti, ali niti su bitno ni pretcžno, kako se to sad obično misii. Tehnička sredstva su od nađinoćne važnosti u borbi protivu dlvljačkih piemena, kada se strelama, kopijima i kremenjačama stave na suiprot 'brzometne puške i topovi i mitralkzi. Kođ kulturnih naroda, koji su u stanju i sarni da imaju ta tehnička sredstva, ili, ako ih nisu imali, da što brže do njih đođju, to nije od bitne važnosii. U ovome ratu izišlo je na v4dik dosta velikih vojskovodia na svima stranama, ali su Nemci bili te sreće da imaju ipak najdarovitije vojskovodje. Zato se s ovim faktorom mora više računati nego li sa tehuikom, raa koliko oiia biia savršena i zadivljavajuća.“ Pošio je u fome pravcu naš stari gospodin opšimo razlagao, prešao je na naše srpske prilike. ,,Ja nisam partizan, i na prvome sam mestu vojnik, ali vam otvoreno kažem da sam iprottvnik radikala. I to ne od juče, od našeg sloma, već od postanka radikalne straaika Radikali se hvale i hvalili su se, kako su oni naoružali vojsku l vodili uspešne ratova. To nije istina. Radikali su biii protiv vojske, naročito protiv' stajaće vojske, i to su uneli u svoj program. Radikalni program u pitanju vojske nije ni dan da-

28. aprila 1918.

BEOORADSKE NOVINB našnji izmenjen. Da su bnaJi vlast, oni ne bi stajaću voisku ni služenje u kadni nikada ni zaveii, ali ]e to zavedeno 1883. bez radikala l protivu volje radikala. VI niadja geaeracija ne možete ni iz bltza pojndti kakva je ogromna i 6ilna razlika izmedju narodne i staiaće vojske. Srpski je narod bio uvek hrabar, vaši očevi i detdovi nisu bili kukavkre. ali ko ie iratovao 1876. i 1877. taj je znao kako je to teško ratovati s narodnom vojskom. Ja sam u prvome tursko-m ratu bio kornandant bataljuna narodne vojske u rudničkoj brigadi, to ie elita naše vojske, pa nijedan ofanzlvan zadatak nisam mogao da izvršim s uspehom, dok su moji vojnici u odbrani, bili izvrsni. Od 1883. d'o ov'rh ratova sv-e ie prošlo kroz kasarnu što je po godinama za borce. k tome snio imali jak i profesionalan oficirski kor, ne narodne starešine. i zato se naša vojska u ovitn ratovima mnogo bolje, upravo nesravnjeno bolje pokazala i postigla u baikausikim ratovima brzo i sjajnc rezultate. ma da ie elemenat isti, koji je i ranije bio. Rađikali nemaju. dakle, nikakvih zasiuga za vojsku, i da jc po njima, mi u opšte nikakve vojske ne bi ni imal'u Zato ni jedan pravi voinik nije inogao nikad simpatisati radikalima, i radikaii su gajili potainu mržnju prema vojsci uvek. Javno nisu smeli ustati protiv nje, jec bi je imali protiv sebe, ali su svakom priiikom gledali da stvore u vojsci pometnju. Oni su sistematskf stvaraii zavadu u oficirskom koru posle 29. maja, kao što su to nastavili i posie balkanskih ratova. Nešto su malo uspcli u svojim zlim umišljajima, jer su kod izvesnog broja oficira, koji Im je prišao iz špokulacije ili, rasiije, iz naivnosti uveii nevojnički duii i nevolničko shvatanjei. Na ®reču ovaj radikalski uticaj niie bio ni suviše jaik nl suiviše trajan, ali je ipak pričiinio štete vojsci i jKoizveo izvesne nemile poj'av>o. Sadanje pobune u vojsci su posl-e^dica radikalnog uticaja, i ako su te pobune upravljene protivu vlade.“ Na pitanje o ishodu rata, stari je gospodin rekao s'edieće: ,,Tu se ne može biti prorok, 1 svaki oaiaj koji uobražava da može ap' solutno tvrditi ova će ili ona straina pobediti pada u pogrešku. Ali ima nešto, a to je ve.rovatnoća. Na obema su stranama velike brojne snage, jake volje, i obe strane žele i hoća pobedu. Snage su takve, da jedua drugoj ne može nametnuti m o r a I n o, i za sada su svi izgledi na strani centralnih sila-.“ i St. V. J. Najnovije vijesti širom svijeta. Jcdno zanimivo otkriće. Cachin je u „Humanitć“ objavio članak, u koinc iznosi oticriće, da su se sporazuinne sile prve obratileBečuradi pregovora o miru, i posredovanjem španskog dvora zakucale na vratima cara I kralja Karla. LIoyd O e o r ge je dva put siao u Švajcarsku generafa Smutsa, dia tamo pregovara s grofom Mensdorffom. Obnorodovanjem pisma cara i kraija C1 eme n c e a u je osujctio mogućnost za daije pregovor© o mtru. Finska monariiija iii repubiika? Javijaju iz Stockiholma: GiK>j zarobljenih crvenih gardista iznosi 30,000. Finska gradjanska štampa raspravlja sad živo pitanje, da li Finska treba da bude inonarhija ili republika. Švedjani i Staroi'inci su za monarhiju.

Podmornički rat NOVA POTAPUANJA. Kb. Beriin. 27. ajrfa. Wolffov ured javlja: Naše podmoTnice so ponovo oštefile neprr jatelja u Sredtzemoorn moru; po-tcnnle su 5 parnih brodova sa uluipno 24.000 bruto tona. ^ Načeinlk admrralskog stožera mornarice. Posljedice pooštrenog rata. — Engfeska iscrpliena. — Jedina se još nada polaže u Ameriku. Kb. Berlin, 27. aprila. Wolffov ured javdja: Srr Josef M a c I a y, upravnik engleskog brodarskog ureda, pos’ao je posredovaniem iondonskog zastupništva nmryorškom Jimesu“ ovaj zanimljivii značajni poklič staiiovni.štvu Sjedinjenih Držaiva: Nevolja sa brodskim prostoromic nesavlad1 j i v a. M o g u n a m s a m o j o š S j edinjene Države pomoći. Naš položaj ne bi bio očajan, kad bi vaša zemlja održavala svoja obećanja. Vi trcba da zmate, da je čist gubitak zapadnih siia iznosšo u godini 1917. ništa manja nego 598 br odo va. Ta bi fiota bila dovoljna za moz svega žita, koja je Eng!es.koj potrebno. to jest 50 do 75% ukupnog engleskog uvoza životnih namirnica. Daije su njemačke podmornice potopile dvaput više, nego što engieske brodarnioa mogu da sagrade. Istina, broj američkih četa u Eviropi svakog đana sve više raste, ali svaki pridošli vojnik povećava nevolju s brodskim prostorom time, štoie potrebno prenijeti veću količinu hrane, odijeIa i municiie. Sad je tek ozbiljna nevolja s brodovima. Naši su ljudi zamoreni ratom, njihovi su žlvci rastrojeni trogodišnjom neidovolinom Ishranom. oni s u m a 1 a k s a 1 i. Nikakvo čudo, što oni ne imogu da vrše svoj posao. Amerika može pomoći. Naš je položaj k r 11 i č a n, naročito do ncsve žetve. Naša su pomoćna sredstva s k o r o l s c r p 1 j e n a<. Mi nazad ne možemo. Vi Američani imate Ijudi, ta« lente i sirovine, člme treba da pomognete stvar saveznika.

Nedjelja cara i kraija u Beogradu. Sve, čega ima na raspoloženju, 9tarlio so u službu dobročhisi va. S\Tiđa »e u gradu već govori o vrtnoj zabavi, i to ća biti prvi dogadjaj nedjclje cara i kralja Karla u Beogradu. U parku konuka, na doa 6. Điaja, kr.O prvog dana nedjolje dobročinstva, biće \t:lo veselo, jar jo za ILu zaba\m zbrinuto sve ono, što posjetioce može zadoroljili, a cjelini će dati svečan lcarakter glazba sa svojim koncertnim dijdom. Biće i pozorišnili predstava i to njemačke, hrvateke i magjarska pređstave, te će tako svaka natodnošt biti zadovoljena. — Postaralo so i za dobru zakusku, jer nišia ne treba da pomuti ovako lijepu svećanost. Zakuske će se prouavati u naročito podignutun pioc^nicaina, one ne će biti nešto izvanređno, nego ratnički zgotov« ljeno, za gladna i žedne. 'Zabava će se završili hj-pi’m vairometom. Sve jo spremljeno ne moze boije biti, samo joČino, — na’iajino so lijepom vremonu, da ono ne pokvari spremljeno luživanje. Tako isto veliko interesovanje Već sada izaziva voče ’Richarda Wagnera, koje ćo biti 7. maja iu dvoraiii nij<-sne

BroJ 113, etapno menaže. Te ćo večeri prijatelp tg. ike muzik« imati pravo uživanje, j,-r će wt izvoditi naj livnije tvoreviae Ricliardjf Wagnera, a totn ćerno priiikom čuti i pje, vanjs već pozoatog* * kapotaaa Slavta Dragi ća u pjesnaama JVolans Abschiad'* i „F , CTiereauber‘‘ iz muzičke drame „Die IWaHcuw‘ 4 8 pjevaće i c. t dvorski pjevač Antoo Arnold nekoliko pj-sama iz opere „Die Meistereinger‘‘. Prodaja nlaznica za W‘agDcrovo več» već otpočria. Gradjanska hca mognf talazmoe dobiti u knjižari „Jugo-Isfok^. Casnici, činovnici i njima ravni mogu u, laznice doj.iti u urcdti časničko menaže F. ! — t-io prinos jo namijenjeu fonda cara i kralja Karla.

Cveti 1815. — Takovska crkva i grm. Na dva sata od Gor. Milanovca, idu ći na zapad, selo je Takovo. U toni j<s selu malena od brvana šindrom pokrivei na crkva, pređ kojorn je na |bvoti, 11. apri.' la 1815., objavljena odiuka: rat za oslobodjenjel Malo ua zapad od crkve stoj> onrj istorijski grm, pod kojim su pretci naroda srpskog poslijeđnji put utvrdilr zavjet, koji su pred crkvom objavili. Ovaj grm i zemlju oko njega otkupio je pok. knez Mihajio i zagradio iz poštovanja prcma onom narodnorn piebiscitu od aodine 1815. O postanku takovske crkve, njeaorb opisu, istorijskom saboru pređ njom na hveti 1815. godine korislić'Mno se jedninr j^ismom uvaženog srpskog Lcjiževnika: pok. M. Gj. Milićevića, koje je izašio u beogradskom časopisu ,,Vili‘‘. Pismo je istina iz starijeg doba, ali je ono za sarnu etvar u toliko važnije, što je izvorno t što ga je Milićević pisao na licu mjestai a pod utiscima onog, što je vidio i čuo,pa ga odmah poslao uredniku „Vile‘‘, pok* Stojanu Novakoviću. Evo giavne s;rdržinn tog pisma: > Službeni put me je vodio pored Ta. kova i pomislih, da bi zanemario j^dnu pd najsvelijih dužnosti i svojoj duši odre^ kao najveću nasladu, ako ne bih pohodio proslavljenu takovsku crkvu, gdje ono,; prije peđeset godina narod srpski, u trenutku najveće nc-\-olje, veličauslveno smjer tiim 8vojim plebiscitom predade u ruke vjerrcrne vojvodi brigu i s'avu narodno. ga vodje i poglavara, — bcsmrtnome kn®> zu M i 1 o š u. Ovim osjećanjem vodjcn, dodjoh ev'ii toj istorijskoj lxygomolji, videh je, p<> molih so u njoj Bogu i cjehvah osvje.' oene talpe njeziue. Maia crkvica ova u krasnom je je<Ž nom prisojnom polju, koje se zove S e 1 ište. Svud unaokolo su njive i livađf usred kojih, medju riječicama Leskovi. comj i Dičinom, visi se ponosito onaj grrnj pod zakriljem koga učinjen bi godine J81£ prcthodni đogovor o djelu koje je odmah zatim blagosioviia takovska crkva. Lrkvu je ovu sagradio, kako ovdj* prieaju, odmah poslije Kocine krajine, nc. ki pobožni Srbin, Marko Bulbul, i stric mu Radoje. Njezin je temelj od kamena, a platna su od brvana, vrio iijejx> sreza. na; pokrivena ja šindronij'koja nikako iiije mijenjana još odkako ]o crkva posiala,' M ilo templo joj je dosla lijepo, a osaćan ska vrata su ukusno išarana. Načinivši cikvu, oni se pobrinu i za svešk-nika » nadju ga, da narod u svojoj vjeri ne bi oslabio. Sveštenik ovaj je glavom onaj prota Janko, koji je đočekao te 1815. go dine krstom blagoslovio vojvodu kliloša X njegovu ratnu družinu. Na ovu je crkvu udario iz Užica [1804 godine Alil-aga, kad je išao Saliagi — „rudničkom biku‘‘ — u pomoć; Ova] Turčin jo hiio da prenoći u samoj crkvi. Ulazeći u nju s puškom u ruci, oa

šao »grobu Lazarevom „uveravajući nas o dvettia prirodaina svojim“, govorl Crkva ,,kao čovek ipitao je:, gde sta ga sahrainili, a kao Bog vas-, krsao je četvorodnevnog“ (stilu jutr. u sub.) Drugi dogadjaj zaustavlja nas na Jednoj i&vetloj tačci, u kojoj se, kao u 'žiži stiču na današnji dan velikog; praznika, misli pobožnili duša. Na magaretu scdi Onaj, na člju se reč razastrlo nebo pozivajućl ljud'e da prira© biagorazumnost — veli se u poČ€tku današnjeg sinaksara praznika, nok se u našoj duši, u našem srcu .otvara veliki vldokrug I dušc.vno Lzv nosl na slicl veličanstveni carskl liodi Hristov u Jerusalim. No I ako mladja-, no svetao, pesmično biažen, o«bilJnično mlo diše on drevnom starinom. .Otvarajući dveri dušo starog čovecarvstva Čisto se vidl kako se u njoj razliva nada i iščekivanje Onoga, kojl Ima pobediti Adamov greh, da bi se 11 a njemu razlilo mesto znoja, raesto imtka 1 trtida — blaženstvo i mlr, mesto krvi I smrti — život. Hod je taj duševno glodalo jnnogovekovno napa<Jcno ijudstvo, jer je u njomu imao sa» ereti plod njihoi\’og jšćckivanja. S to* ga je on i bio detaljisan od velike jasnosti, i praznKJno pripi'eimao ljuda da n njemu uziriu učešća. Carskim se na*iva sugkisno proroštviina i jevandjeIju, gde se ulazeći u Jertisalim Ls.us Hristos naizivn carem: H evo car tvoi We tabi krotak' 1 (Zahar. IX, 9; Mat. aaI, 5) 1 hod Nieigov bio zaista car* ■**; * preci hodom i posle hoda svoga nristos )o naglasio, da zna svef caio, sto mu predstoji u Jerusafimu i da je T>ut njegov tamo — dabrovoljno &tr«r, fdanje i smrt. Pre puta a naročito prl samom putu u Jerusalim Njemu je uk*. feivana pažnja I predanost kao Caru i

pod je bio u Vitaniji i dolazio na večaru u doin Lazarev, gde se nalazio sam Lazar. Marta je sluŽila Oospoda, a Marija pomazala glavu i noge Njegove skupocenim nardovim mirisom. Tad je i Juda, prikrivajući u sefbi izdajnika, žalio za toiiko izlivenim iniriso-m, za koji bi se mogao dablti dobar nova/c za razdeobu nevoijnicima. No Hristos je dobrovobno išao na smrt i u odgovor Judi primetio: „Ona je to sačuvala za dan mojega pogreba“. Idućeg jutra, u dan današnjeg praznika, kre.te se On na svoj veličanstveiii carski hod u Jerusalim (Jov. XII, 1—18). Pribiiživši se Eteonskoj Oori, Isus zapovedi dvojicl učenika svcjih da odu u selo ! dovedu ptuda magmricu s magaretom, s tim, da ako bl Hi ko šta pitao reku: Gospod traži; I iisevši na magare, na kojo dotle niko ne sede, krete se On na put u ipunom carskom bljcsku. I voć se ti divnoj slici pred očima prostire divnl sveti grad praotaca. Žarko palestinsko sunce žari njegove kaanene zidftne i tgra se sa senkama vitkih palmi l mrkollsnlh maslinovih drveta. Kroz vreo vazduh koji treperi nad ravniiu grad»klm krovovlma nosi se klicanJe na. roda prl ulaau Spa9lteljevom u grad. Razdragani narod pozdravlja svoga caiia, kojL „ide krotak sjectećl na ma« garetu". Klicanje se nosl uz krotki hod I u ulico Jerusalima. Mnogl od na« roda steru svoje bcle odoro po putu; djugi rezahu grančioo od < drveta i stavljahu po putu. „Uzevši grane od tinika l izlaaeći mu u susret, vikahu f ovoreći: „Osana steiu Davidovu! ilagoslove« onaj, koji kie u Ime Oospodnje, car Izrailjev, osana na visinama". KlKSa na/rođ ) razdraganoatl ntr ina kraia. Zaista, slavljentk je to i za<siuiio. Ta koiiko je bednth dušeivno

vam i »iuziu. x a Koiuco je oeanrn ouscmio pospodu. 2a Iest dana do flkraakv. giadttJiL e»V)*Liajatto,. fcolos-

nih iscelio, grešiiih i prokatž-ein ih opn stio, sužnima ulio svetlije časo.ve, .p; liina užcgao plamen nado, koliko sl< pima dao vid, koliko mrtvih vaskrsa iz koliko njili izagnao zle duliov>e; i još nauka Njegova u kojoj nebesf blaženstvo zbori, u kojoj se andjelsi pesme viju i duša vidj svoga Tvo ca! ... U istini on nije običan smr ni čovek . . . On je zaista obećatni Mi sija i Spasitelj! . . . Pred hrainom se zaustavlja svi ttna. U liram ulazi On i Svoju carsli vlast potvrdjuje bezuslovnom poko nošću oniti, koji kupovahu i prodavah a kojo on izgna iz doma Oca svoga. kao pečat sviju carskih svečanosti zt pečati On svemogućstvo svoje I m zakonima prirode tirne; što: „prlsti piše k njemu hronii i slep! u crkvi isceii Tako se sve povinovaio I služi Isusu Hristu pri poslednjem Njegovoi ulazu u Jcrusaiim, kao svome< Tvorc Oospodu i Caru. Samo knjižnicl p< sred opšteg slavlja Sćna Davidovo: vidieći Njegova Božanska čuda, n e g < dovahu (Mat. XXI, 15). Jer sve *a njlm ide (Jov. XII, 19). Carski hod Hristov blo Je u Isl vreme 1 krotak: 01 e car tvoj Id tebi krotak, Ništa ga ne odliku, od ostaloga naroda, kojl putuje u Jeri snlim da zajednlčkl sa svojim suplemi niclma proslave praznik Pasint. No gd to ear tvoj lde! I odjedtnom sa narod, kotjl Oa pratio, ispunlvši s čuvstvom ođuševljernjiai prema Njemi stao je odjednom odavatl Mu poča; kao Caru. OlecartvoJ; no sam On ne kle zaitim, da se »acarl na pr< stolu zemaljskora 1 da zemnlm blagoi obogatl narod; glecar tvoJJd tebi krotak I da spasava; id< nosećl spasenje večno ako Qa prlml J yerp_m>-Qvai krotk^ car gotov je Qze

I i Jerusaitm i svu decu niegovu pod J svoje očinsko pokroviteljstvo i svima Judejcima diarovati istinskl mir. AU dok proroštva i ceo pripremni napor za đoček Mesije zbore tako, narod kliče i daije u misli svojoj stvarajući planove o zeinaljskom carstvu svome. Gte'dao je Oospod Hristos sve to i sveznanjem svojim dosegnuo u ono zapenušeno stanje đuše njegovih neprijateija, koji ne mogahu trpeti usklike dietčije; Osania Sinu Davidovu (Mat. XXf, 1—17) i bojahu se: jer sav narod za Njim idć (Jov. XII, 19) te uskoravahu pogubljenje Mesije. No Njemu nije bSlo do Njega. Po prevečnom savetu Sv. Trojice, Om je imao da ispuni svoju mesijansku dužnost, da zadovolji uvredjenti pravdu Božjti u licu Bogočoveka. Njiemu je bilo žao samo gracia svojih praotaca i propalog izabraaiog naroda. Ugkiđavši sa gore divtnl sveti grad i blešteće ukrase lirama Božjeg zaplakao se gorko govoreći: „Kađ bi ti znao u ovaj tvoj don žto je za mir tvoj! Aii je sad sakriveno od očlju tvojih. Jer će doći danl na tebe 1 okružiće te neprijatelji tvoji opkopima i opkollće te, I obuzeće te sa sviju strana; i razbiće tebe i decu tvofu u tebi, 1 neće ostati u tebi kametna na kamenu, zato što nijesi poznao vremena u ko)em si pohodjen (Luka XIX, 41—45)“. Nije dakle On pitaJcao za sobotn i nad svojom krvavont sudbinom; plakao je On za sudbtnom svetoga grada svoga naroda, narođa Božjeg, gledajućl ga kako srlja u propast. Ni drugima nije On dao da to Otne: „Kćeri Jerusallmske — uzvikivao Je Isus, — ne pJačite za mnom nogo plačite za sobom I za decom svoJom, Jer gle kiu dani, kada ćete govorlti gorama: „Padnlte na nas" 1 bregovlma: „pokrite nas“— 1 zaista zia kob nlle nl mhnofšl* grašnl grad txa-

brani narod, kao što neće mimoići n! jedan grad, ni jedan narod, čiji proroci mogu ponoviti sa prorocima Izrailjevim: ,,Da grešna narođa! Naroaa ogtezla u bezakonju! Sinova pokvarenihit Kako posta biLudnica verni grad. Pun beše pravice, pravda nastavaše tt ntjemu, a sada krvnici. Kuezovi su tvoji odmetnicl i drugovi lupežimaji brzi su na plen, hitri na grabež, svakl miluje mesto i ide za darovima. Od malog do veiikog svi ss dadoše na la^komstvo i proroci i sveštenici, svi sui varalice. Leče rane naroda mojegai ovlaš govoreći mir, mir, a mira nema. PoidjMe po ulicama jerusaiiiuskini i vte dite i sađa razberite i potražite po uli-' cama njegovim hoćete !i naći jednoga čoveka, ima li ko da čini, šlo je pravo i da traži istiinu? Teško pak onima koji zlo zovn dobro, a dobro zlo, kojj prav® od mraka svetlost a od svctlosti mralc, koji pravdaju bczbožitika za poklon. .Narode moj, — najzad je govorio prorok, — oni koji te vode zavod<e te, a koje oni vode ti su propaii" Ali su biia odebljala srca tome itarodu. uši otežaie, oči se za-tvorile, te nije video očima svojim, nije čuo ušima svojim i srcem svojim nlje razumeo. nije sc obratio ni iscelio. I glas proroka Njegovih ostatjao je gias vapijućiii u pustinjf. On je ubijao proroke svoje! O okamenjena srca njegovin sinova razbila se Je i sama nebeska ljubav njegovog poslednjeg i največeg P r0 ' roka, Mesije i Spasiteija, koji niu je u svojoj golemoj tuzi dovikivao na današoiji dan: „Jerusaiime, Jerusalime, koji ubijaž proroke i zasipaš kanienjeffi poslane k sebi! Kofiko puta htjeh da sakupim čeda tvoja kao šco kvočka skuplja piHće svoje pod krilo i n® htjeste; eto će ostati kuća vaša pusta. (Mat. XXIII, 37, 38). - No zato ga je uskoro takva sudbi