Београдске новине

UtoraE

BEOGRADSfCE NOVINE

11. Juna 1918.

srrana u,

To Je kob. Pet-

ali

Broj 155. 1903. — 1918. Kralju mučenlče!... Osvanuo je opet 29. maj. petnajesti po ređu maj od onoga nog dana, po Srbiju i po Tebc!.. najest godina Tvoje izdrooijeno i onakaženo telo, počiva večiti sanak, koji ti zlikovci prrpremiše ... Pre petnajest godina Iegao si da se više nikada ne probudiš .. zatvorio si Tvoje oči da ništa ne vidiš, uši, da ništa ne čujcš... J a d n i K r a 1 j u!... Da ne gledaš ovu nesreću, u koju je Tvoi narod zapao, da ne slušaš zapevku i zapomaganje naroda srpskog! Ti si zatvorio oči, Kraiju naš!... A!i, narod se seća Tvojih oficira, ni' perenih revolvera, pucnjave, kuršuma, krvi, rana, Tvoga izrešetanog tela, Tvojih po'omljenih kosliju, prosutih creva, unakaženog tela na kome nigde zdrava tnesta nije bilo!.,. Da, narod -paniti tu strašnu sliku!... Seća sc i pamtićo je, i u toiiko mu jte> silniia uspomena na Tebe! Ljubav, čista ideaina ljubav prati usrxvmenu Tvotju i Tvoje Dinastije; L V a s više nema, Obrenovičl su nemi grobovi! ... Mirno počivaj, viteški Kralju!... Tvoie su teio istina razdrobili zlikovci a ne narod srpski. onaj nebiagodarn' porod, razo'irući utrobu iz koje je izi saoi... Nared Te ja srpski voleo; Te razbo'm'ci ukradoše ođ nicga!... i’voja su usta nema, niepomična ... ruke skrštene, pa ipak Ti si i na nebu jjiemcnit, kao što si i na zemlji bio. Ti se tpak inoliš Bogu za ceo narod srpski, da ga oprostiš ove prevelike nesreće; aii jednovremeno i za Tvoje uhice! Aii, avai!... ni Tvoje, ni molitve celog naroda srpskog ne pomogoše... Nevino pro'ivena krv Tvoja, razgne vila je i Ckvspoda Boga... On. rii prfma cđom narodu sažaljonja nije ima>. Propao si Ti, Kraiju mučeniče, a sa Tobom i Tvoj narod! Smrt Tv>ja donela je i smrt Otadžbinl Tvoi^... Ni Bog za narod koji u sredini A'oioj ima zlikovce, milosti nema!... J t ako su na jedncri strani ^zoriti Ijudi, a na drugoj nevaljaici, zJočinci i ubice, cco je narod srpski zijog njih od Boga prokl-et, crn i vragu prodanL. Ne čuješ ni cvat silnu gmidavu topova, uz eiju se rik-i Tvoja O adžbina sahranjnje? ... Ne čuješ ta posmrtn.i zvona, uz čije se zvuke srpski narod na Oolgotu penje? Ne vidiš ni ovu strašnu kasapnicu, na k-cju ]e Tvcj narod odveden, na kojoj je zaklan, na koju ga odvedoše oui isti zlikovci, koji i Tebe tibiše, -isokcše, izmrcvariše, pa kroz prczor baciše i saiiraniše kao robijaša?!... Ne vidiš ni ono tužno previjanjc Tvoga narođa, koil datias za hijeb uinire? 'i Vidiš... Kraiju Srbine!... Ali, vidiš onu strašnu p.'iiku, koja se sa iskeženim zubima, Tvome narodu približava... Vidiš da je i telo i duša naroda srpskog onako isto razdrobljena kao i Tvoja?... Ti si na nebeskoj visini... ali, narod na zemiji u straiiu čeka đolazak te strašne priiike... Tvoja su usta onemlla... oči obnevidde; ali je duša Tvoja sa narodom, koga si Istinski Ijubio!,.. Ti si video sa nebeske visine, kako se oni isti ziikovci, korji i Tebe ubišc, PTikradaju danas da oduzmu život i onome, radi icoga su Te i ubili; ti vii : š kako je sreća zemaijska proiazna? ... Ti osećaš da se krv krviiu sveti. ICako je neumi.tna Pravda Božija!... A!i Kralju naš!... Ti osećaš da se sve to radi preko ledia naroda Tvoga? Ti osećaš, koliko mnogo on ispašta danas za te razbojničke podvige dece 8voje ? Ti si ih gledao Icako uništiše i ona dva nevina života u Sarajevu . Ti vid© da su to profesionalne ubice i zločinci, koje zemaljska i narodna Pravda mimoidje: O, oni ipak ne ispaštaju, nego Tvoj narod! Da... ispašta, Kralju Mučeniče, i ako srpski narod niie kriv; O, On je uvercn da toga nebi biio, da si mu li živ!... On .ie tek sada svestan, šta si ti za ncga radio i uradio. On ie tek danas ponosan I gord sa Obrenovićima... On iune da ceni tekovlne, koje su mu iza Obrenovlča ostaie, a koje je tvoj m r a č n i n as 1 e d n i k tako raspikučski proćerdao!... On ume da poštuje; ali dockan... Da, Kraljn naš... On sada umc sve to da ceni... On ima pred svojim očima svu bedu, u koiu ga je Tvoj krva.vi naslednik bacio! Pa baš zbog toga on Te clanas još više žali, sa još većim pfjetetom Tvoga se ime na scća!... Evo vcć tri godine dana prodjcše. kako nam in i i i k r a 1 j u u tudjini spi vaš, jer Tvoje Srbije nema!... Nema, ona je sahranjena, sahranio ju je onaj !sti, koji je i Tebe saiiranlo!... I srce naroda srpskog izdrobkno ie kao i Tvoie i negova ie duša slomIjena ... i on je sahranjen kao robijaš Isto kao-i Ti. Tebe su kroz prozor izbacili a ujega napustili... ostavili kco i tebe što su... Opraše ruke krvlju naroda srpskog I... Da Srbiju konačoo slom« trebali su da odu u indat Rusiji, politiku Tvoju ismevali su ... Brat im je trebao da pomogn« đa uzmu dušu narodu srp-

skom, i on iu je uzeo!... Pa i on opra ruke... Srbiju i on napusti!!.,. Za politikom Tvoga krvavog naslednika ostadoše krvavi tra o v i!! Eianas će se duša Tvoja sastati sa dušom rteumrlog M i h a i 1 - koga ti isti zlikovci u Topčidieru ubiše!... Tažan če taj sasfanak biti, svečan je .aj dan! Ali oprostile' sen! neblagodamog naroda, srpski narod danas šalje topie moiitve pokajmja Svevišnjem Tvorcu, za spas duše '/ašc! Neka sc ia đanašnji dan zavetuje srpski narodna Tvome grobu, da će. radi pokaj?iia. Tvoju Prestonlcu, ukrasiti viičanstveni/n spomenikom. kao i sam to sl bio, kao što je onaj knezu tptčeniku, da on pokoLicnju pričS,co si i šta s! bio. Kr aiu m u č eni č e!... Skidma kapu pred Tvojim grobom, prs-iniči iz dubine duše to demonskcpokolienje, koje Ti tako svirepo »iize život. i Bg neka Vam daruje rajsko nasele-.. Vćna Vam pamjat f.. , pokiete neka su ubicei Vaše I ubicf naroda srpskog! Major Lazarević.

29 . Maj.

Sudbonosan datum po Srbiju, još suđbttosniji po, sada već po rnuškoj lozi izunlu dinasiiju Obrenovića! Na ovaj dan, pre ravno 50 godina, bijcn je i iskasapljen u Košutnjaku Mihailo M. Obrenović, drugi sin Miloša, oslobodioca Srbije, kao treći knez srpski iz te dinastije. Nakon toga 35 godina, na isti dan ubijen je i izmrcvaren u svome konaku, tako reći na spavanju Aleksandar Obrenović, prvenac i jedinac Milana izvojevača nczavisnosti i proširenja Srbije i obnovioca srpske kraljevine, kao peti srpski vladaoc iz dinastije Obrenovića, a kao dnigi srpsld kralj posle Kosova. Da, s'rahovlta i jezovita datuma čak i za one, koji za njega znaju samo iz knjiga ili po pričanju, a toli za nas koji smo ga preživljavali 1 Mnogi su se tome datumu zaradovali, naročito onom iz 1903. godine. Onaj prvi, od 1868. godine je iskreno oplakan ne samo od srpskog naroda i pravih i istinskih rodoljuba, nego je sa gnušanjem žigosan kao najodvratniji zločin, od celog kuiturnog svcta: Na protiv, onaj drugi od 1903. godine, sa malim izuzetkom, siavljen je i velićan širom Srbije. I dok su za onaj prvi, njegovi duhovni tvorci čak i u Ustavu Kneževine Srbije od 1869. god. za večna vremena prokieti, a njegovi izvršioci kao obični zlikovd na Karaburmi puškarani, dotle je ovaj drugi proglašen za herojsko delo; njegov duhovni izvršilac doveden i posadjen na nevinom krviju poprskani presto, a njegovi fizičkl izvršiod proglašeni za heroje i obasuti blagovoijenjima i ordenima. Nepobitno }e utvrdjeno, dajeobazločina pripremala jedna i ista porodica, da je oba favorizirala i na njih tu porodicu podsticaia jedna i ista država, i to ne radi nekog dobra za narod, nego radi ostvarenja svojili vajkađašnjih sebičnih političkih dljeva u Srbiji. Samo je ogromna razlika u karakterima njihovih fizičkih izvršioca, jer dok je onaj prvi izvršilo nekoliko nezadovoljnika, mračnih tfpova, koje nije ništa sveto, doli osečaj čovečanstva i moraia, da su ga imali, mogao od toga odvratiti; dolle su onaj dnigi izvršili onf, koji su svojom dužnošču bili pozvani, a svojom zaklctvom vczani da ga sprečava j u. Karakterisdčno je, kako te zločine lioče da pravdaju oni, koji su iz njih hteli da crpe, a đo nekle su i crpeli koristi za sebe, i ako im je otadžbina od tih potresa stenjala i trpela, dok se najzadj evo, nije pod pritiskom grehova svoje rodjene dcce i survala u ponor. Oni su košutnjački zločin pravdaii kao odmazđu, kao krvnu osvetu za radovanjsko ubistvo, a za ono konačko mrcvarenje pronašli su frazu: ,Za spas otadžbine*. Mi se nećemo upuštati u duboka dokazivanja koliko su to pravdanje i ona iraza mizerni. To je u mnogo prilika i na razne načine do očiglednosti utvrdjeno. Nama će biti dovoljno i vrlo lako da u najkraćim potezima, sa istoriskim iaktima dignemo koprenu, sa kojom jc ta mizerija bila za ovih poslcdnjih 15 godina zastrta. Žrtva radovanjska Kara-Djordjc, sam jc tražio svoju pogibiju. On je dnoga časa, kada ’Se je otisnuo 1813. god. otisnuo sa svojim. čamcem i prešao sa đesne na lcvu obalu Save, izgubio svako pravo na svoju prošlost. Niko mu ne spori da je on pimih 9 godlna delio sudbinu svoga naroda, pređvodeći ga u borbi za oslobodjcnje, ali, kada je nastupio najsudbonosniji trenutak za ceo tnj narod, on je bio dužan da s njim ili istraje iti padne. U mesto toga on ga napušta i ostavlja njegovoj sudbinii gnjevu razjarenog protivnika, ne iz kakovih ,viših državnih razloga', nego jedino zato, da bi spasao svoju rođjenu kožu. On toga radi ne preza da postane čak i... O c e u b i c a! A kađa se posle te katastrofe nalazl čovek, da prvo sa mačem u rud i sa požrtvovanjem svoga života spase taj napušteni narod od istrebljenja, a za tim svojom nmdrošću da iskoristi te svoje pobede inirnim putem, — onda se ,Vožd", podboden od one politike, koja je od uvek težila 1 radlla da od Srbije napravi svoju guberniju, — kreče Iz Hotina u Rusijl za... Srbiju, da je spasaval

Pa od koga to da je spasava kad je se Srbija umirila, spasavši se konačne propasti i otpočela svoj razvitak i napredak mirnim putem; i kad joj ni sa koje sirane nije pretila nikakva opasnost.? —> Pa kad to nije, onda zašto? Prosto za to, da sc posadi u čelo postavIjcne sofre, koju je on svojevoljno pre 4. godine praznu izvrnuo, a koju je sađa nadčoveč 2 nskim, fizičkim i umnim naporima drugi iznova postavio i napunio. On se vrača, ne da spasava, nego da otima onu ish< ^ koju je onako kukavičkl - 0 r - e dn je Otima o*- n , e r g0 ° d n J enog izbav«»-» > vlađaoca Miloša. Vraca se na tu otiinačinu i ako je dobro znao i on l onaj koji ga je poslao, da bi ona izazvala novo prolivanje krvi, ali sada samo i jedino b r a t s k e krvi. I onda jeli kakvo čudo, jeli kakav neopravdani zloćin, kad je se našao neko, da jednim zamahom sikire preseče u koren to zlo; to neminovno uzaludno prolivanje i onako već i suviše prolivene bratske krvi. Da li je taj „neko' bio samo Vujica, ili je to Vujici namlgnuo glavom Miloš, istorija je jasno kazala. Ali uzinimo da je to delo izvršeno baš i po saizvolenju Milošcvom, zapiiajmo sami sebe, šta bi dnigi radio da je bio na Miloševom mestu? i zašta je se Karadjordje mogao, prema svojim namerama smatrati za drugo nego za običnog buntovnika, I to ne za buntovnika radi nekog narodnog ideala, nego za buntovnika ,pro domo sua“, jer da nije u svome preduzeću sprečcn, on bi to učinio sa Milošcm, već priznatim vladaoccm, i onda: ,o glavi i oca po glavi“. Medjutim, da je seđeo tamo. gde je svojevoljno otišao, nikonie ne bi ni na um palo da traži, ne njegovu glavu, nego ni đlaku sa njegove glave, a ovako: ,Ko za tudjitn runom pođje, sant ostrižen kuči dodje“. Karadjordje je, dakle, našao ono, što je sam tražio. I onda, može li tu biti reči o kakvoj krvnoj osveti? Ne, i po sto puta ne! Ali najzađ, ako je se po što po to tražila krv za krv, što nije tražena od njenog, sa njihove strane označenog krvnika Miloša, kad je se za to imalo na raspoloženju pu.ne 43 godine, od kojih jc taj isti Miloš proveo skoro polovinu kao rasknez, nego je se to tražiio od onoga, koji u vrcmenu radovanjskog ubistva nije još bio ni u utrobi materinoj ? Nije se tražiia prosto za to, što je tada onim kryopijama bila puna sofra, i tek kad su je svpjim bahanalijama ponova prevmuli, uzbunila ih. je Voždova ,nevino“ prolivena krv. Nu potomci izvršioca 29. maja 1868. brane sc u opšte od učašća u tora zločinu. Da grdne drskosti! A zašto bi onda bio izvršen taj ziočin ? Da nije slučajno kncz Mihajlo ubijen zato, Sto je posle sedamnaesto-godišnje orgijaške vladavine jodnoga Karadjordjevića, koja je Srbiju srozala ispod nivoa jednog pašaluka, — uveo Srbiju u red zemalja, o kojoj su tada prosvečene i kultume države počele voditi računa kao o državi ? Ili da nijc 'rnbžda za to, što je nakon nepunih sedam gbtiina svoje vladavine dao svojoj zemlji rii tahjiru, bez i jedne prolivene kapi krvi, do tada od dmgog posednute srpske gradove ? Ili nm je najzad bila to nagrada za osiale ogromne napredke u njegovoj državi ? Zaista ne, jer srpski narod, gledao je u Mihajiu Obreno\ r iću IIL svoga mudrog i pravičnog vladaoca, što je najbolje utvrdio svojom jeđnodušnom osudom njegovog ubistvs. ' Neka se uzine kako ko hoče, ali je jedno sveto,atoje: daje košutnjački zločin jedna krvava ljagazaporodicu Karadjordjevića i njegovog duhovnog tvorca, zvaničnu R u s i j u. * * fc Zločin ođ 29. maja 1903 godine, ne izostaje ni u koliko po svojoj svireposll iza onoga od 1868 godlne, a po svojim posledicama fatalniji je po Srbiju ođ onoga iz 1868. — Jer dok je onaj prvi lišio života jednog raudrog, pravednog i rcdoljubivog vladaoca, punog snage i volje za rad na dobru svoje države, dotle je ovaj drugi lišio života ne samo jednog neosporno darovitog vladaoca, nego je iz osnova zaIjuljao temelje srpske države, posle Čega je se usled silnih potresa najzad i cela država srušila. Onaj prvi promašio je svoj cilj; ovaj drugi gfl je postigao: Srbija je bila najzad primorana da bira vladaoca, i restaurirala je na svoj presto, za nju iatalnu porodicu Karadjordjevića. Napred je utvrdjeno, da za onaj prvl nije bilo ni trunke razloga za opravdanje njegovo, — ako se i kad mogu ovakvi zloČini u opštc pravdati sa nekim ,višim“ državnim razloziraa. Za ovaj drugl bila je, kao što napređ rekosmo, izbačcna iraza: ,za spas Otadžbine*. Pa u čemu je ležaia ia opasnost po Otadžbinu ? Da nije nekim izdajničkim smerom? Da nije nekom namerom da se zemlja uvuče u neki neravni rat, pri Ćemu bi bila izložena sigurnoj propasti? U koliko je poznato, a sada već i utvrdjeno, ničega od toga, ili tome sllčnoga nije bilo. Cela ncvolja sastojala sc u neprirodnoj ženidbi kralja Aieksandra! Mi taj čin nesretnoga Kralja nečerao pravdati. Na protiv, ini srao ga od prvog Ćasa javno osudjivall i protivu njcga se otvoreno i legaino borili, i to baš onđa kada mu je većina ,heroja* od 29, maja 1903., pljeskala i himne pevala, a na nas se, kao na izdajnike i tutlje izmećaie baeala kamenjem.

Mi smo odmah i bez zazora tvrdili da je ta ženidba duhovno ubistvo Kralja Aleksandra, posle koga neče trebati đa se dugo čeka 1 na fizlčko, a za njegove ubice označili smo rusku politlku i one ljude koji behu pregli da taj nesrećan brak i ostvare. Mi smo odmah i bez zazora javno tvrdili da je taj brak delo ruske politike, kako bi njime odvojila sina od oca, — koji je bio kamea »poticaiija njenotn vršljanju po Srhtfć — Kfl d joj već na IvanJ p-n IB09. niie isoaio za ruu^... a« na drugt način učini, — kako bi docnije, kad joj bttde ustrebalo, što lakše sa usamljenim sinom svršila i titne ostvarila svoju vazdašnju težnju: da Srbija bude prinudjena da bira vlađaoca. A već za to da bude izabran onaj, koji će vladati onako kako godi njenim, a ne srpskim interc3ima, postarala je se ona iz ranije, uzcvši pod svoje okrilje njegove sinove. Jest, jest, mi smo to bili, a ne one ubice od 29. Maja 1903. godine. Ali bilo je još i merodavnijih, koji su to isto ne samo tvrđili, nego za to i dokazc intati. čujte satno šta je jadni Kralj Milan na 5 meseci pred svoju smrt kazao u Beču jeđnom čoveku, koga je smatrao za prijatelja: ,Da, d3, T. U poćetku sam samo suranjao, a sada satn poipuno uvcren i imatn za to nesumnjivih dokaza, da je ova nesretna kraljeva ženidba deloruske politike i ruskih planova, upravljenih protiv mene lično, apopotrebi i protiv cele dinastij e....*) Pa dalje: „Jest, T., i ti si Srbin, upamti ovo. 2a sada moraš ćutati, sli upamti ove mojercči: mojoj dinastiji, narodnoj dinastiji Obrenovića grob su iskopali braća Rusi*. „Ovo sad grob je moralni, grob duhovni, kojiprethodi običnotn fizičkomgrobu. Aliitaj drugi, obični, zemaljski grob — i on će doči uskoroL Pa i taj grob iskopaće bratska ruska ruka, naravno preko bratske srpske ruke“. „Upamti ovemoje reči: Kad bilo da se ugasi dinastija Obrenovića, ugasiće je ruski severni vetarl* A Kraljica Natalija, ta Ruskinja i dušom i srcem, koja je govorila da je Rusija njena prva otadžbiua i daćejeuvek voleti, vele da je kazala: „ Ali, onako bezdušna i bezbožna politika, kakva je bila ruska prilikom ženidbe moga pokojnog sina, mora naći svoju platu i svoju kaznu, ma gde i ma kad“. „Ne bi bilo Boga i njegove večne pravde, kada bi i onako lukavstvo moglo ostati nekažnjeno*. U ostalom i sami dogadjaji su potvrđili da su i nesrećni roditelji Kralja Aleksanđra i da smo, po nesreči, i mi imali pravo. 1 jedan i drugi plan i davnašnji san bili su najzad ostvareni. Za Petra Karadjorajevića nije čudo što je bio voljan da ma po kakvu ccnn sedae i na krvlju poprskani presto. Dosadilo mu je 45-to godišnje potucanje po svetu, sad već i bez novaca. Najzad to je bio san i njegov i njegovih predaka. Od ziočina nije zazirao ni njegov otac pa ni on. Na to su i njegov otac i on prosuli svu svoju pečalovinu, koju su 1858. godine poneli iz Srbije. Ali, što je se našlo državnika, što je se našio ofiđra, da poprskaju svoje frakove i mundire krvlju oncga, koji im je te odeće nakitio ordenima i koji ih je obasipao milostima, pa čak novcem, — to je pomga za srpski narod, poruga što je i take izrode mogao roditi. Koliko je nemorala bilo u tih Ijutfi dokaz je, što se nisu stideli, da uz one ordcne koje su im Obrenovići darovali, okače i one, koje im je njihov saučesnik datovao za mučko ubistvo poslednjcg Obrenovića!... Ako je, ma po čijem shvatanju trebalo „za spas otadžbine* odstraniti poslednjeg Obrenovića od državnog knnila, zar je za to bilo potrebno ono kasapljenje? Kad su baš to hteli, što se bar ne ugledaše na bnog nepismenog Vučića, ili bar na one Sveto-Andrejce, medju kojima takodje beše većina nepismenih, nego se oni, pismeni i akadcmski obrazovani, latiše revolvera i sabalja, pa po osvitku kultumog XX. veka napravišc u konaku čitavu kasapnicu nad onim kome su položili zakletvu vernosti i odanosti, a da bi to svoje maroderstvo krunisali potpuno, oni vrše najordinamiji grabež nad imovinom svoje žrtve. Pa je U onda čudo što je Srbija ovo dočekala ? Zar je se moglo nešto bolje očekivati za zemlju, koja je raogla i takve marodere roditi, pa za tim još i trpeti da nekažnjeno po njoj piruju svoj razbojničlđ pir? Zaisia ne, jer inače, u istini ne bi bilo Boga i njegove večne pravdc. I Božja je kazna došla. Došla strašnija ncgo što je se mogla očekivatL 29. maj 1868. i 1903. godine krvavo ispaštaju i ruski i srpski narod. Ispaštaju ga za to, što nisu mogli da se, ma u poslcdnjem času prenu i stanu na put zlikovdma da kasape i mrcvare čak i krunisane glave, ne radi narodnog dobra, nego radi ostvarenja svojih seblćnjačkih dljeva. Ali Bog, Bog' milosti, ume i hoće i da prašla iskrenim pokajnidma, i za to: P ok a j m o s e I Narode srpski I Na današnji, po svakog iskrenog rodoljuba Srbina tužan dan, zavetujmo se: da ćemo se na svagda odreći izrođa I poći putem ljubavi, mira i sloge sa svima i sa svakim, ko nam iskreno pruži ili prihvati ruku. Ođgurnimo od sebo one, koji su svojom sebićnjačkom I tudjinskom politikom zacrnili svaki 3rpski dom, pa nas još i dalje na to podbadaju, a oni iz prikrajka i zavetrine seire i uživaju, dok rai naričemo i kukamo.

*) Istaknuto naše.

Ođgurnlmo ih od sebe, jer nas oni po-, cepaše na zaverenike i na kontraće; na cr-' norukcc i na jugovce. — Onl zavadiše oca sa sinom, brata sa bratom. Oni ovu lepu ■, Obrenovičevu Srbiju u cmo zaviše. Zavetujmo se danas na grobovima muče-] nika Mihajla i Aleksandra, l zakunimo se svetiim uspomcnama na Vclikog Miloša l mudrog Milana, — da ćc mo svi sloške kad jedan covek — uflniti sve od naše strane, da se ovom besclljnom i po srpski narod za-‘ lirućem krvoproliću učiai što pre kraj, pa da povratkora naših miiih i dragih sa bojišta,1 gde još i danas izlažu svojc glave za odbranu tudjinskih interesa, — zajednički vi-' damo i isceljimo naše rane. iaj sveti zavet neka bttdc u mesto] voštanice na grobovima mttčenika Obrenovića.' Taj iskreni zavet btće naše pokajanje' i... Bcg će nam oprostiti. GJorgie Petrovlć.

50-to godišnjica topčiderske katastrofe. 29. maj (10. Jnni) 1868. — 29. mai > (11. Jiirtl) 1918. Da, danas, pre 50 godina, u 6, sati posie podne. Srbija je bila pogo-( djena u srce. M i h a j I o M. Obrenoi v i ć III., koji je sa dobrote svoga srcaf sa svoje blagosti, sa svog visofcog obrazovanja i svog rođoljubija mogao' đičiti svaki evropski presto, pao je u topčiderskotn Košutnjaku od krvničko -*uke. Zapiakala se tada Srbija nad grtUsnim deiorn, koje je isvršio nesretni Srbin nad svojim vladaocem, koji je za kratko vreme podigao bio Srbiju na najviši stepen snage, pošto« vanja t obrazovanostl Knez Miliajlot je irnao veliko srce, koje je s Ijubaviju kucaio zu Srbiju i Slovenstvo. On je bio jedan od najobrazovanijih, najugladjenijih i najpronicljivih srpskih si-' nova. Protivnik je bio svakoj surovosti i preteranosti. Mnzio je laž, pretvaranje; i spletke. Six/>ljno hladan, vatren je bio' u ujnutrašnjosti svojoj, malo je govorioj ali je mnogo niislio. iz njegovrh izrazai i pokreta provirivala je odlućnost dulia. Namera mu je bila, da usreći svoj narod u svemu jakoin i dobro uredjeoon* državom i za tu ceij je spr&mao naj-‘ shodnija sredstva. Svoju pažnju, pored unutrašnjih poslova, obraćao je da' Srbija stcće dobro ime kod stranih' dvorova i u evropskom javnom mnjenju. On je upravo i upravljao spoljnom politikom svoje zemlje. Ustavnost mu je bila svetinja, da je nije nLkad ni naj-,’ inanjim samovlasnim činosn porušio. Narod ga je njegov Ijubio sa oduševljenjem, jer ga je umeo cenitu — Pa: ipak se nadje nekoliclna najmrskijih' izroda, najamnika, koji okaljaše narodu čast i prekidoše živac njegove ®reće.j Ova liubav, koju je narod knezu Mihajiu ukazivao za života njegova,* sačuvaua je i danas u srpskom narodu' u svoj silini blaženoj seni velikoga"' kneza, nezaborav'ijenoga. * * •

Jezoviti dogadjaj u Košutnjaku,. izvršen na današnji dan pre 50 godina,i tekao je, sa svima svojkn posledicama,* 1 u kratkim potezinia ovako: 29. maja oko 6 sati posle podne; odredjene četiri ubice, Lazar Marić,* Kosta Radovanović, Gjorgje Radova-] nović i Stanoje Rogić, behu se već’ iskupile u Košutnjaku na mestu, gde se' knez Mihajio obično šetao; svi su bkinaoružani s po jcdnirn revolverom i handžarom, što je nabavio Pavle Radovanović, samo je Kosta Radovanović mesto handžara imax> svoj veliki vojnićki nož.

Od pomenutih ubica trojica su isčekivali kneza oko mesta gde je ubistvo izvršeno, t. j. Lazar Marić, Kosta Radovanović i Sranoje Rogić, a Gjorgje Radovanović je bio izaslan • malo napred da pazi na dolazak kneza i da im o tome donese glas, pa posle da s-tane u čestu pođalje od njih od kud knez dolazi, te da oružjem ne dadne glasniku vratiti se dok knez ne bude' nbijen. Pred veče u 6 sati knez ode iz koVi naka u Topčider. Savremenici togdo-.] gadjaja pričali su ovo: Kad je knez seo u koia. konji, dva beljca, nisu nikako: hteli da krenu; počeli su da skaču, da se rebre, aii napred nisu nikako htelL Strina kneževa, gdja Tomanija Obre-; novićka, savetovala je, kao stara žena,* svome sinovcu, da toga dana ne ide u] Košutnjak, njoj se po nemiru konja ne>ko zlo pretskazivalo, ali knez nc posluša svoju strinu, nego se ociveze u Topčider i ode pravo u Kofatnjak, gde su naskoro za njim došle njegova; strina Tomanija, bratučeda gdja Anka] Konstantinovička, kći gdje Tomanije, l

njena kći gdjica Katarina. Sa ovom rodbhiom knez se pravo uputi običnom inestu, gde ga zlikovci očekivahu, ne imajući u pratnji svojoj nikoga viže do; jednog adjutanta, kapetana Svetczara; Garašanina, i jednog poslužiteija Mitu Timarevića. Knez Miliajlo je išao napred s gospodjicom Katarinom, malo; za njirna je išla gđja Anka, ta ovom! na 20 koračaji Tomanija, kojtt je zbo® starosti vodio pod ruku Garašanin. Poslužitelj Mita bio je iza njVh na 10 koračaji. ! j Na glas Ojorgja Radovanovića da / knez dolazi k njima. ona su trojica, *Marić, Rogić i Kosta Radovanović išli polako stazom u susret knezu, a Gjor- 1 gje Je stajao napred u česti. Cirn su ugledali kneza na blizu. stadoše odmah

pokraj staze Rogić i Marić s jedne a. Kosta Radovanović t druge sttane.-