Београдске општинске новине

242

рат. Позеата је ствар, да је Србија, одмах по извршеном акту уједињења Бугарске са Румелијом, бида у положају да онако исто брзо и јевтино створи свршен чин у Софији , као што га је Батенберг створио у Пловдину, да једвим преким, можда и безкрвним, ударом паралише и Бугарску и Румелију, стекав залогу за балканску равнотежу. И Србвја је хтела и пошла да то > чини путем препада непријатељске пре(тонице, брзим заузећем стратегијског кланцч Ихтимана на југу као и гра^а Видина на северу — оба краја у правним границама етнограФСке Србиј^* — али је Аустрија, у лицу истог Кевенхилера, дошла и казала: „стој" и са тиме „стој" дала времена Бугарима да направе Фронт према Србвјд и да ју, спремпи и прибрани, дочекају у добрим и утврђеним положајима. Дакле, хоћемо да кажемо, ако у политици велики имају и дужпости, а пне само рава. према малима, моћна Аустрнја (задржав Србију да употреби тренутак који је њој био згодан да у Бугарску упадне и свој посао сврши) Аустрвја је одговарајућу накнаду била дужна Србији. Другвм, још речма, а на претпоставци дајеуданоме часу слгвничка војска српска и потребовала неку потпору пре добитка праве јој потпоре, пре свију српских резерава, Аустрија је била дужна Србија „примирје," аЛИ н6 примирје из еогд &е иза&и мир, ве! примирје из кога &е иза&и рат Т Овако, ствар је (са гледишта иријатељства свакоко) испала наоиџко \ Бугарима је, вадржавањем мобишсане Србије неких шест недеља на граници, дата прилика да спреме и Србима приреде Сливницу, а Србима — по што је за „примирје^" силом натурен мир — није дата да ју оперу. Бугарима је, као навалице, као по плану, створена могућност да се бране и држе до доласка целокупне им снаге из Румелије; а кад је дошло време да и Србија уведе и огледа своје главне масе и силе резервне, онда јој се из Беча дало па знање : „ ако мир не иотаишеш ни један фишек не иуштам и .*) Оно, доиста, давно је речено, (што се у Аусгрвји најбоље зна и практикује) да у политица нема морала, као што њ ма братства и пријатељства ; и да сваком ваља добро очи отворити ако није рад да буде жртва лукавства и бездушна рачуна; али, како ми не говоримо овде са г. Дилком као дипломати већ као патриоти који не крију , и не боје се да

*) Ј е Р У видвнској и соФијској области живе Срби а не Вугари т ) Види за ове речи депешу г. Виндема својој влади у ингдеввим плавии вкигама од прошле годане.

привнаду погрешке своје земље, као излагачи правога стања ствари историјскога тока догађаја, онда имамо и то највишег права имамо, да му на оно његово „сопдиегес!" „ иобеђени ", одговоримо : јест ! побеђени смо ! али само од кога ? од непријатељ(х пред собом или „ иријатеља " за собом? Да л' од Бугара који, и уједињени и одушевљени, и у огромним масама на Пироту ковцентрисани, не бише кадри да за два јуначка дана сврше са једном шаком еливничке, д^ а пута десетковапе, гладне и жедне, голе и босе војске српске? или она сила чије сз „пријатељство" у последњој аналвзи (у оно што Руси зову вљ концђ концовб ) своди на „у е 1; о", на забрану Србији да са целом јој снагом покуша и накнади оно што је једном погрешном оценом непријатеља изгубила, да новим и свежим напором постигне оно, што нико, на послетку нема права да тражи од једногинрвог удара.. Нека мисли како ко [хоће, нека п и ш е г. Дилк како, добро или зло схваћени интереси његове Инглеске у Бугарској зактевају, ми смо <;а иравим зиачајем овог рата ва чисто, и — понављамо; да, ако је Србија какву иоразу у њему иретриела, она није воршчка веЛ иолптичка није сливничка веК — кевенхилерска !.. (НДСТАВИЋЕ СБ.) ПИСМА ИЗ РУСИЈЕ (паршсзеохл ,,Солеј".у) Петроград 15|27 маја 1887.

Доиста, ми нисмо погрешили кад смо оно јавили да се нихилизам брзо шири у полу-азијским покрајинама Русије. Та страшна вера, која се први пут претвори у активну партију у Дагестану , на обазама Каспије, изгледа да се опет окреће својој постојбини. Азијска по духу — Азији се и враћа. Мрка и крвава, као оно негдашња секта „старогораца" од којих дрхташе хришћански краљеви у време крстоносница; кадра да, по примеру ивђијских или сирских Фанатика, зада страха и трепета својим ладним самопрегоревањем, ова легендарна шака смртоносних нивелаша морала је једнога дана морално подејствовати на заносне народе Истока. За дуго, „ тежиште " партије , као што се овде зове, било је у Москви, по том у Петрограду, заступљен у мрачноме Фан &тику Жељабову и ученоме и примамљввоме доктору Вајмару. Из овог инспираторског центра ширила се после на далеко, као у западним губернијама, сва револуцијонарна радња.