Београдске општинске новине

ДОДАТАК БРОЈУ 28-ом „ОПШТИНСКИХ ИОВИНА«.

вици ? Е, то је мало по теже питање, али се и на њ одговорит мора. Прпи је узрок томе неочекиваном појаву сриског порекла, а па име, тај: што је Србија, оеећајући целокуану народну јој снагу на ногама,*) а с нравом бојећи се да Сливница не остане последља реч у њеноме рачуну с Бугарима, природно ишла на обнову рата, и, сљедствено, избегавала закључак сваког мира. Не могав пак утећи од сплног, у злу и свом питању најбоље осведоченог, „иријатељства 1 ' Аустрпје — оснажене још сложпим притиском опе Јевроие која после оде на мобилисану Грчку , без т шке нокори разоружа икући отера њену војеку — велимо — руковођен* таквим побудама, Србнја јо сасвим природно тражила сваку могућу закачку противу закључења мнра. Немајући, иак, нигде стварна ослонца •—Шгмајући га чак више ни у врбову клииу Кев нхилеру - • да се колико то ■ лико Јевропи < дупре, от се хватала и :и сламке Формалности. 'Гакч, на прим р, она је изјавила: да не може да непоередно прег вара о миру са самом Бугарском, и то ке само за то, што та кнежевина није свој госа већ султанов васал, него и за то, што је Турска иосредно , ако и не звзнично, у рату учествовала. Источва Румелија је. по још ностојећем угоиору берлинском, турсна провинција; њепа војска, по метом уговору је турска иарска војска, а та је војска д< шла и иретегла на Сливници уз нему дозволу цара у Стамболу. То је пр и, сриски , али наравно то није главнн , }зрок искрспућу Маџидпаше у Бугарешту — појави Турчина иза леђа Бугарина. Прави узрок томе Факту, то је, ни мање ни више него, страх Бугара од новог војничког огледа, од обнове рата, са прибраном, мало боље но на Сливниии заступљепом Србијом — страх — који они и ипаче нису умели сакрпти''). али који су вајочитије обелоданили потражив и Формалне заштите у Турака. Ту заштиту они су Формално и добили, у виду већ поменуте војне конвеннјије, а коју су они платили не само моралним, иолитичким , понижењем већ и материјалним, територијалним , уступцима у Родопу и Крџалијама. Одговарајућа награда, или боље рећи накпада за оваке жртве, имала је бити Бугарима гола вера и нада: да би Србија, ако би понова па љих завојштила, 1шала рачунати и са Турцима и њиховом

*) Јер је донде као што смо ввдем, само једну шаку своје војеке у борбу увела ; ) Види оновремене бугаргке ,.нпте ' или управо т)'жбе и вапомагаша: ,што Србија неће мира, него само тражи прнмирја да се боље спреми" Даље, онај јавни пристанак Бугарске на руски цредлог о ,.разоружању", предлог, који је Срблја одсудно одбгла. И, најзад, соФијске и пловдинске дописе бриселске ДпДерепЛапсе Ве1§е" у којима се елика р»тоборност „сливничких јунака" пред огледалом новог рата.

силом. Оно, до душе, та конвенција и пе би, зар, такву једну пробу издржала. Бар ми, Срби, нисмо онда мислили, нити дапас мислимо, да би Турчин, у случају обнове рата изашао из лење му улоге гледања и сеирења како се „ Ђаури " бију; али нама и није овде главно да иокажемо шта би Турци радили, и да ли би они онако исто нохитали са извршењем дужностних тачака конвенције као што похиташе са иравним заузећем Родопа и Крџалхга, него да на најсигурнијем могућем кантару, у овом случају на букурешком кантару мира, измеримо и победиоца н побећепог! Дакле, 04 куда то ва у Букарешту, главну диктирајуКу. реч води „побеђена" Србија а пз „победитељка" Бугарска? Одговор је, за нас у Србији бар, врло прост, и он гласи: отуда. и за то, што ми (Ср би) као земља и народ, нити смо бали иобеђени, нити се сматрамо за иебеђене у овоме рату с Вугарима. Ако ишта, ми смо онда мпслили, а и сада мислимо, да је паша Србија, и ако за милијун мања од уједињене Бугарске са Румелијом, војнички јача од њих обадвоје, п да је колико јуче била, а колико данае кадра, да се за Сливницу Белблуждом одужп. Признајемо, доиста, да смо код јучерање раје турске у Бугарској наишли на многО већп отнор но што смо се надали; признајемо, да су опи први покушај и папад наш на Софрју , лакоумно иредузет са само тридесет хиљада војске, односно са иетином праве убојне еФективе ове земље, па Сливници одбили; признајемо, на нослетку, да су Бугари својим пиротским успехом пе сјајно али тек, потрлп сјајне успехе тимочке нам војске па Бадипу; — али, да су нас Бугари у овоме рату, оно што г. Дилк каже „победили" (,,со1Н [Иеге(1„) то не само да није истина него је најкруинија лаж која је икада у свет нродрла и за готове се паре продала! Јест, и далеко од тога да се у Букарешту потврди оно што се целоме свету на Сливници учиаило — даје, на име, тамо Србија пала а не само једна мала војска њена безуспеханрошла — велимо, далеко од тога, букурешки мир излази и као достојан олјек самог ратног јека, као вернп печат ратне иеторцје онолике колико је било. Јер, ваља знати, даи у ситним а не само у крупним цртама овај рат спада међу најчудноватије ратове у историји света. То ]е рат у коме је ,,иобеђени и и уграбио више земљишта и отео више трофеја и заробио више неиријатеља но иобедилац! — Шта би. на пример рекли сувремени Французи, да су каквом срећом њихови борци 1870-те у место Седана имали Сливницу? да је главна вој-