Београдске општинске новине

ш

421

на против, успомене презгазе у веру. Руси не могу никако да опросте дому Сав> јском, учетће у кримскоме рату, а у ствари која их се није ни мало твцала. Нити је заборављена улога талијанских „берсаљера " на обалама Черне ш мосту Трактирском. Руски патријоти и СлавеноФили, — а то ће рећи руски народ — још онда су се заклеш да ће се осветити Кавуру и Виктору Емануилу, а сама мржња њихова чудна ја појава кад се иомиели колико је непријатељство иравославних према римском папству. - 9д ово четкри кли пет годпна, англо-талијански савез запео је одаосе између Рима и ГГетрограда. Видна заштита коју је талијанска дшаомација пружила Бугарима, те је односе још аапетијим учинила ; док је она жалосна масовска аФер^, ш раскид између Италије и хришћанске Абисиније, дигла цело јавно мнеае руско нротив Итавије. На ово^ месту добро је опоменути се, да је већина а исивских Хришћ^на пре осам година јавно прешла у православну цркву ; као и да је прошле године једно јако оделење козачких добровољаца отишло у Абисинију, да се под заставом њенога владара бкје противу талијанске војске, Ви можете, према томе, судити упечатак који је па духове учинила вест отројаом, аустро-немачкоталијанском, савезу. И кад би ту и било какве могућпости правшш себи илузије о смеровима Италије и Немачке, само нрочитање берлинеких новина довољно бп било да ах разбије. ЈХистови не мачки — бар они који нама до руку долазе, без околишења тврде : да је Криспи-Визмарков са вез наперен и противу Турака и Козака. Један ФранкФуртски дневник, иде чак дотле да сведочи : да је г. Крисни изустио неке врло чудне речи у корист Бугара, а нретње на адресу Руслје „која вели — хоће да нретвори Средоземно море у руско језеро." Ну, било истине или не било у овој версији Крисиијевих речи, оне су као што горепоменух, иза вале овде праву озлојеђеноет. Руска штамна, ма да пролази кроз уска врата цензуре, избацује крваве епиграме иротиву Криспија, и излаже подсмеху талијанску војску. Од своје стране, [влада види где се на хоризонту иомаља једна огромна коалиција, а?и се прави као да верује да је она управљена иротиву Француске ренублике а не иротиву руске царевине. Фшт је међу тим да је Италија краља Хумберта склона да у источном питању одигра, на корист Инглеске и Аустрије, ону улогу коју је Францускз. Нанолеона III играла у

кримскоме рату. Дакле, ни држање г. Криспија ни обрт у политици кнеза Бизмарка ниеу појавз из којих би г. Гирс могао ноцрпсти млога куражи ! а он ни до сада није бог зна како светлао са својохм смелохпћу. 'Гако, ои ј« пуст^о да бугарска криза узме овако озбиљне размере, а било је врло лако откконити ју у почетку. Ту је требало : или приз нати свршен чин, или, уз потпору Порте, ући с нојком. Но г Гирс не учини ни једно ни друго. Њему се чинио као бољи овај садањи и нејасни правац — ова средина кзмеђу либералне нолитике Александра П-ог и гвоздене руке Николе 1-ог. Па на шта је све то изашло ? На то, да Русија скоро две године пркоси један мали народић, и то баш онај који је дужан да јој буде природни савезник. Могке се доиста, рећи да је ова сатна нолитмка више нашкодила угледу Руслје но и каква ве ика војннчка норача. Никаква велика сила не може некажњено допустити, да се с њоме титра једна држава петог реда. Такву је нолитику терао и г Фери према Китају, па, као год » то је он ш њоме пропао, боља судба не чека ни г. Гирса у у Бугарској. За овај пар, на пример, полузванична ттамиа руска ограничава се на писање противу Бугара. Њима, пак, није за то ништа горе и огш се на ово слабо и ооврћу. Последњи изб ри њихови дали су, и опет огромну већину влади — на велику жалост овдашњих, московских и петроградских новина чкјч су стунци сада пуни извештаја о терору у Бугарској. Поред слика п^остог насиља, боја и хапшења, као и гажења народних права, неколико листова с гњевом сведоче о ши рењу католичке ироиаганде у Вугарској, и богораде владу да стане на пут римској шизми у једној православној земљи. Сам Свети Сиеод — а то ће рећи највиша црквена власт у Русији — решно је да изда један ироглас на верно православље у Бугарској, да се чува опасних вигова римског свештенства. На кратко, спољни иоложај ове земље вије ии мадо сјајан, Под увредама Бугара, претњама Талијана и стражом Ишлеза, Русија данас броји у Јевроии саме ненријатеље, а ни једног савезника. Зближење њено са Француском ирека је иотреба и једини снас. Али г. Флуран није Ришелије, као шго г. Гирс нвје Горчаков. При том, јавно мњење овз земље стоји растројсно и узнемирено. Опо више нити зна шта хоће нити што влада његова спрема. Дабогме, да нрема таквом стању ствари најжешће противности избијају на новршину. Тако с једне