Београдске општинске новине

461

белог, севернога, орла на кога се црни, Гермински, орао устремио да га у висини лолета сиречи. 9 Новембра 1887 год. Београд. Драг. Ј. Илић. ■ ■ > Ф I ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД Чувена аФера са орденима, у Француској, заузела је у последње време политички значај, који прети да републику доведе у доста неповољан положај. Ухваћена писма Вилзонова , зета Гревијевог, учинила су таку узбуни у јавном мњењу, код свију политичких партија, да се у опште та ствар може зајазити једино по цену Гревијевог одступања са столице председника републике. После уверавања самога Гревија и његових органа да он неће ни по коју цену напустити Тиљерије , баш да би се и доказала кривица Вилзонова, ево данас, видимо да је Греви пристао напустити председничко звање, остављајући републику милости Божијој. Но Греви не уступа за то, што он то сам тако хоће. Он је приморан, притиском партија, које га на то гоне и из којих још није у стању да састави погодан кабинет на место досадашњег. А то значи , партије су изгубиле поверење у њему и неће под његовом управом да владају. У овоме хаосу партијских несугласица, као да се највише радују Бонопартисте, који и ако се осећају још немоћни да се против Републике отнажене лепе руке, као онда : лако их је скрстила, и наслонивши се на прозор, ћутећи је глецала некуда у врт. Да, она }е то, њезине су незаборављене црте то, и лепе очи , којима невидех равних. Широко бело одело и сада обвија њезино тело. Изгледаше ми нешто пунија, него у Соренту. Све је на њој дисало уверењем и дахом љубави, ликом красоте и спокојством среће. Дуго се није ни мрднула, затим се окрете у собу и нагло исправивши се, кличе својим јасним, звонким гласом три нута: А<1сИо! Далеко, далеко разплинуше се прекрасни звуци, и дуго још дрхтаху, слабећи и изумирући над липама врта, и за мном у иољу, и свуда. Све се около мене, за неколико тренутака, беше испунило гласом ове жене, све звоњаше одговором њој — звоњаше њом самом. Она затвори прозор , и за мало на се погаси светлост у дому. Чим сам мало дошао к' себи — а то, нризнајем, не беше у брзо —■ одмах се упугим низ врт

ворено боре ипак се паште да свуда , где им је могуће, баце камен спотицања. тримФалним колима реиублике. У овој борби виде они само то, да република растрзана таквим начином на послетку мора клонути у раширена објатија каквог „плачевног пак и порабошченог" Наплеонида. За то се из све снаге и радују паду Гревијом , па ма сами пристали за извичу на место његово и Буланжера, предпостављајући даимјемилија и Генералска униФорма него ли грађански капут. Хоће ли они из тога какве вајде добити, у то ми сумњамо. Но што је у овоме хаосу најзначајније: Француска се република усрећила са једним републиканцем више , и то републиканцем који је жешћи и нанреднији и од самих најжешћих републиканаца. Жером Наполеон издао маниФест на народ, скида са главе круну, узвикујући : Живела република," Позива народ против непријатеља реиублике, противу оних , који хоће да је прождеру и узвикује: „Французи , не будите слеии ! у мојим је рукама освећени мач Француске републике. Пођите за мном па ће те вицети како се република чува !" Штета, што ова коцкарска политика подсећа јако на хамскога бегунаца, те народ, место да је одушевљено за Жеромом полетио и неозбире се на поштованог принца , који у недостатку истинске круне , носи на глави још и данас круну — од папендекла. У Берлину као да је ратоборни дух почео малаксавати , у след беседе гвозденог канцелара , у којој се , између осталога , каже , да је Немачка водила , до данас , успешно политику мира и сподвору, и дођем до једних затворени врата, нробам... затворена. На дворишту не видиш ничега необичног; уједном углу под стрејом стоје кола. Нредња им ноловина сва упрскана сувим блатом па се бели на месечини. Капци на дому заковани као и пре. Приговарао сам себи пгго пре тога дана нисам бар у недељу свратио у Глино. Више од по часа обилазио сам тако не знајући шта да радим, док најзад нисам обратио на себе пажњу старога пса, који ипак зато не залаја , него ме тек онако иронички погледа својим жмирећим, сањивим очима. Разумео сам овај поглед , и удалим се. Но нисам одмакао ни по врсте, кад, наједаред зачујем за собом коњски топот.... после неколико тренутака коњаник, на враном кољу, крупним касом промаче мимо мене окренувши ми се лицем тако , да једва спазих орловски му нос и прекрасне бркове испод натучене капе ; затим окрете десно и замаче шумарком. „Дакле и он!" — помислим и некако ми