Београдске општинске новине

478

блика. Требаше се поверити или једноме, од већ истакнутих кандидата или нре врсмена оном колосу ч>ранцуског реванжа , оличеном у слици Буланжера. Комора није смела прићи овом другом; маса, иа и партије с њоме, нису имале сувише новерљивости према истакнутима претендентима партијским на председничку столицу. И тако Француској неостаде ништа друго него да у својој средини потражи једну тачку на којој би све партије, бар за дуже време иримирене , могле пружити једна другој руке и припомоћи да се републипи темељ што већма оснажи. За овакав посао небеше ни Ферри ни ико други од истакнутих кандидата ; сви они имађаху своју нолитичку прошлост, која мање више бејаше од нартијског значаја. На столицу Франц. републике требаше да дође такав човек у чију републиканску крв неће посумњати ни Катони републикански, а осим тога, кога ће све партије републиканске поштовати, као сгалног и савесног републиканца. Једном речи, требало је да дође човек коме је прво начело : поштење и незаслеиљепост аартијска. Ђевије Француске нашао је у најод суднијем тренутку свој елексир живота. Уздигнувши високо буктињу познања изнад раздражених струја које претише да је угасе, он иружи свој прст на једног човека, који сеђаше у комори мирно , без икаквих претензија на узвишено место председника. То беше : Мари — Франсоа—Сади Карно. Његова породична традиција почевши од чувенога му деде Карноа познатога математичара, који у данима Робеспиерове револуције, као члан комитета за општи

ТРН СУСРШ ОД зас. О. ТУРГЕЕББВА. ПРЕВЕО ЈеФта Угричић (Ндотдвдк) И заречем се, да по што по то расветлим ову ствар. Шетао сам горе доле готово по часа незнајући шта да радим. Најзад се решим да, прво, распитам у селу, ко је дошао у летњиковац и чије он , за тим да се вратим и да мотрим на све, све дотле, док , како ее опо каже , не изађе дело на видело. А изаћи ће , ваљда , незнана једном из двора, иа ћу је на послетку видити дању, из близа, као живу жену, а не као привиђе. До села ће таман бити једна врста, и ја се још истога часа упутим тамо брзо и одважно ; чудно неко раздражење владаше

спас организова победничку силу републике и који се бораше иротив самовоље и терора Робеспировога. постаде ^после 18 бримера министар војени , пије се зауставила на томе. Као чист и прави рнпубликанац његов деда, ако и безуспешно, ипак се јуначки одупирао частољубивим тежњама Наполеона I. Угледајући се на овог старог републиканаца син његов , а отац Марије.в, као последник Сен-симонистичке школе, одликовао се у јавним пословима изванредном чврстоћом и иоштењем ренубликанским, а уз то и непомирл.ивом мржњом према монархији. Изабран са Кавењаком, после нреврата од 2 Декембра за посланика Паришког у закоподавном одел>ку, није могао заузети ово место само за то, што није пристао да положи заклетву на верност Цару. Имајући пред собом оваква два угледа, који цео живот свој посветише најстрожијим републиканским начелима, а чија одлика бејаше неприсстрасно и не подкушвиво поштење , и нови председник Француске ренублике пошао је тим иутем. Марије—Франсоа—Сади—Карно инжињер је, као и деда му. По свршетку школа , он је одмах ночео заузимати доста угледна места. Као старешина одбране северних граница Франпуске , одговарао је савесно својој дужности. За време иримирја борио се, као носланик, против закључка мира , нротив опстанка Орлеанских принцева у Француској и против иетиције еписконске; а за Тјеровог доба и против свију оних министарстава , која нагињаху монархији. Његов републикански непоколебљиви камноме , кипљаше и разлеваше се по крви мојој; свежа јутарња хладовина чисто ме је снажила после ове немирне ноћи. У селу сам од два мужика, који се беху упутили на посао, сазнао све, у колико се т. ј. од њих сазнати може: дознао сам*дакле, да се овај летњиковац и село, у које сам зашао, зове Михајловско , да је својина удове мајорице Ане Федоровне Шликове, да она има неудату сестру, девојку Пелагију Федоровну Бадајеву ; да су обе у годинама, богате, да на своме добру, готово, и не живе, но су ув^к негде ван двора; собом воде само две дворкиње и кувара; и да се Ана Федоровна баш ових дана свратила из Москве само са својом сестром ова последња околност јако ме је збунила: невероватно је да су чак и мужицима забранила да говоре овмојој незнанци. А да претпоставим да је Ана Федоровна Шликова, удовица од четрдесет и пет година , и она млада, ирекрасна женска, коју сам ја синоћ видео , једна