Београдске општинске новине

114

НЕСЛ1ГЖБЕНИ ДЕО

(по Смајлсу) IX. Дружба у браку. Доброта, а не леиота, женска освојике с, де моје. Шекс цир. Мужу пристоји мудрост, а жсни нежност. Џорџ Херберт Да је бог хтео да жена буде госа човеку , он би ју створио из његове гдаве; да је хтео да му она буде роб, он бн ју саградио од љегових ногу; али , но што је он хтео да она буде љему раван друг , то ју је он извадио из ребра, и недх>а, љегова! Свети Августшг (НаставакЈ И Сер Самуило Ромили оставио је за собом у евојој аутобиограФији дирљиву слику своје жене којој је приписивао не малу меру успеха и среће у животу. „За последњих петнајест година — вели он — блажен сам био шго сам се могао посветити изучавању једне од најврснијих супруга на свету — жене — кој« се одликовала ретком разборитошћу, светлила најчистијом добродетел>у, у којој је куцало најтонлије и најнежније срце; док је сва та умна и душевна блага оличавала чарна појава најпотпуније природне лепоте, на лаквој се око човечије икада зауставило" И Ромили је остао тако сталан у овако.ј љубави и обожавању своје благородне жене, да удар њене смрти није могао преживети, него је на три дана после ње од бола и туге нресвиспуо, и за њом у гроб лего. Сличан пример имамо у Ромилијевом политич ком нротивнику Сер Францису Бердету који, побеђен болом за изгубљеном другом, умре пре него је њено мртво тело из куће и изнесено , — тако — да обоје бигае заједно сарањени и у један исти гроб положени. Од туге за изгубљеном љубом отишао је и наш Томас Ррахам у војску у својој четрдесет и трећој години. Свакоме је позната дивна слика Генсборове „ тладе невесте ", тај најбољи рад славног живописца. После осамнајесг година најсретнијег живота изгуби Грахам своје највеће благо, своју красну жепу ; а да би могао заборавити не: аборавни губвтак — или као што неки мисле, да би се могао опростити јада која му је живот без ње значио — оде у рат као прост добровољац. Придружив се кору лорда Худа покаже се прво при опсади Тулона са својим безобзирним налетањем на најонасније положаје. За тим га видимо где служи кро цео прат на полуострову " најпре нод Сер Џаном Мором, а после и под Белингтоиом, и напредује у чину све док не постане нрви до Велингтона. Он нам је најбоље позват као „ јунак од Баросе"

— са сјајне нобеде своје на том месту — али је он позније постао и лордом Лајндоком и мирно свршио своје дане у дубокој старости. Своју пак љубљену супругу није могао никада заборавити ни за то што је њеном спомену управо и дуговао за сву славу своју. „Никада" рекао је Шеридан о њему у Парламенгу — никада узвишенији дух није покретао храбрије срце." Нити се можерећидаје било мање илеменитих жена које су овако чували спомен својих мужева. У Бечусе налази један чувени спомених подигнут у слаједног од шјбољих ђенерала аустријских из седмогодишњег рчта, и коме се натпис завршује овим речма: „Л т о« ра1гга, пес ЈтрегаШ' зе(1 сопјихротГЛ и Кад је наш Сер Алберт Мортон умро, његова жена није могла да га преживи, па је ускоро и сарањена поред њега у исти гроб. Песник Вотон је прославио овај случај у она два своја стиха која више казују но што би читаве књиге испричати могле. „Он нрви паде; и она живети хтеде. Узман! — и сама за њим у ладни гроб леже" !. Кад је донот глас жени славног Вашингтона да јој се муж са светом растао, она је само одговорила: „нека! ја ћу му и тамо скоро друштво правити." Тако је и билр. И не само да су нлемените жене биле увек најбол>и друговп, пријатељи и утешиоци својих мужева, него су им у млогим приликама биле и најдрагоценије сараднице. Чувени Физичар Галвани био је сретан са таквом једном женом. То беше достојна кћи оца проФесора Галеације, јер кажу да њеном бистром оку Галвани има и да благодари проналазак грча у мртве ноге жабје, кад је ове поред електричне мапшне, ножем додирну. Проналазак овај^ као што је познато одвео је после Галванија на поље оне нове науке која и његово име—Галванизма — носи. Сличне, и право научарске услуге зна се да је и жена славпог хемичара Француског Лавоазија, чииила своме мужу- Она му је чак дотле помагала да је рођеном руком резала плоче за слике у његовим „Елеметпима"". И покојни геолог наш, Др. Вокленд, имао је великога помагача у својој жени, која му је спремала и састављала разне Фосилије, цртала и нисала за његова штампана дела. „Поред свеколике и неоцењиве потпоре у стручноме раду моме оцу вели син геолога, Франк Бокленд — она је стигла да буде и мајка својој деци, да се брине о њиховом васпитању, и да их све на прави пут изведе. И ми се доиста не можемо боље одужитн заслужноме спомену њеном него ако свакоме истину кажемо: са каквом нас је мајком Бог благословио". (наставиће се)