Београдске општинске новине

213

и госпођа Роланд. Ова последња, нарочито, била је тако заљубљена у ту књигу, да ју је носила собом и у цркву и тамо за време службе читала кришом, у место светог писма. Плутарх је био и ранитељ душа тако витешких карактера као Херни IV. (од Француске) Ти рена и наших Напјера. О^р Виљем Наијер, нарочито, није се у младости својој ни растајао с њиме. Нема сумње да је ова к/Бига и пробудила у њему оно страсно обожавање његово, великана старога света, и много допринела и карактеру и правцу његову у животу. За њега се (Сер Виљема) најзад прича: да се болујући пред смрт, а онако слаб и извурен, враћао у памети Плутарховим јунацима; па је по читаве часове гласно беседио о подвизима Александра Македонског, Хавибала и Цезара. Зацело! ако би се могао узети глас од свију оних, који су се у своме добу дали повести за јунацима књига које су читали, онда би — ВиблиЈу вазда изузев — пала, на сву прилику, огромна већина на Плутарха. Па како је, збиља, то Плутарх уепео да про буди и осигура себи пажњу читалаца свију векова и народа од ностанка свога па до данашњег дана ? Пре свега за то што се и предмет Плутархова дела састоји из великих људи — људи — који су, доиста, заузели одлична места у историји света. Друга тајна Плутархова успеха лежи у самоме дару сликања лична карактера својих јунака што је он имао око да види и перо да опише најзначајније прилике и догађаје из њихова живога. Најинтереснија страна великих л.уди прв ће бити њихова личност него ли њихова радња; нас више занима да знамо како су они изгледали, него ли какву су мудрост показали. Отуда — са тог управо личног извора и принципа — биограФије и црпу своје дражи и чари. За то и има људи чији је живот куд и камо речитији од њихових речи и беседа, и чији је лични карактер далеко претежнији од њи хових дела. Исто тако мора се приметити, да, док су нај боље слике Плутархове, израђене у величини жива ориђинала, многе су и проста аоирсја. И она су, међу тим, тако лепо склопљена и сливена, /^а се нај боља међу њима — као живот Цезара и Александра — даје прочитати за по часа. Сведена на ову меру она су доиста импозантнија од каквог мртвог колоса или преувеличаног исполина. Истрага и опис карактера тако су прости и природни, и при том тако језгровити да се Монтењ, чак, и тужи на лаконство Плутархово. „Нема сумње" — вели оц —

„да је Плутарх тиме као писац у вајди, али смо ми, као читаоци, у штети. Плутарх је полагао више на нашу похвалу, и волео је да нас остави и гла дне но прочитању његове књиге него ли да нас накљука стварима које смо већ чичали. Он је знао врло добро да се може претерати у описивању и најлепших предмета, па је и сувише избегавао ту крајност". Плутарх је имао и дара цртања и нежнијих страна и ситнијих особина, и слабости и недостатака својих јунака; а све је то и нужно за верно и тачно сликање. „Видети га" — воли Монтењ „где из живога свог јунака вади какву ситницу, или се хвата за једну реч која и не изгледа бог зна како важна — па то већ вреди колико и читаве лекције". Он се на прилику дотле упушта да нам ирича чак и то : како је Александар Маћедонски навлаш носио главу своју у страну; како је Алкибијад био кицош, и како је лепо било чуги га где врска. За тим Гприча нам) како је Еатон имао црвену косу и граорасте очи; какоје био зеленаш и продавао своје робове чим су постајали неспособни за тешке послове. За Цезара вели, да је био ћелав, и да је волео да се лепо обуче; а за Ци церона вели да му је (као нашем лорду Бру.јаму) и нос по који пут играо!... Оно, такве ситнице могу изгледати као нешто испод достојанства биограФа; али Плутарх је мислио да су оне потребне ради верности и потпуности слике. И доиста, он је са тим ситницама — тим личним цртама, особинама, навикама и карактерима — уснео да нам представи људе такве какви су. У толико је већа управо Плутархова заслуга за поклањање нажње овим малим стварима, а што он није нигде изгубио из вида велике стране и моменте својих предмета. као што се није на нрвима опет и сувише задржавао. По који пут га видимо где се служи и каквом згодном анегдотом да наслика карактер свога јунака, и у томе он боље успева но н то бо читави табаци реторичког описивања учинили. На дугим местима, опет истиче нам омиљене девизе, изреке, иравила својих јунака, и кроз њих често отвара нам и показује и само срце њихово. Нити је Плутарх остао дужан слабостима и недостацима својих великана, јер и највећи људи имају по неку махну, кривину или жицу; па где се збиља, и види да су и они људи! Неко нам и може из дал.ине изгледати и као полубог; али, кад му се приближимо, наћи ћемо да нам је брат, јер, као и ми, грешан човек. „Ово је таква истина" — вели Волтер — да се људи, који се изнад осталих уз