Београдске општинске новине

229

равао омладину у Гласоу да је, после Демостена, Давте најбољи учитељ ораторства. и правничког и свештеничког. Роберт Хол тражио је уточиште у Давту од страхотних болова сво.је кичме; а Сидни Смит налазио је нод старост утехе у делима ис тога песника. Карактеристика пој Г< та је Факт : да је он највише читао Саинозину „Етику ", рекав још, да та књига као ни једна друга годи његову душевну лицу. Омиљени писац Борза био је Сент-Крисостом, а славног Босиа : Омир. Бурјан је највише ценио старе легенде Сер Бевиса из Саутемписа, и сва је прилика да је отуда добио прву мисао о своме „Хацилу". Један од најбољих прелата инглеске цркве, Др. Џан Шарп, рекао је: „да су га Шекспир и Библија направиле архијепископом Јоршким". Две књиге које су надјубље остале у младој души Џана Веслије биле су: „ Угледање на Христа " и Јеремије Телок „Свето живљење и умирање". Весли је, у осталом, имао обичај да опомиње своје младе пријатеље противу сувишног читања. „Чувајте се, млада браћо, (вели им он) да не утонете у књигама. Више вреди једна литра љубави но ока знања".... Сам Веслијев живот имао је дражи за младог мисленог читалца. Тако Колриц вели, у своме предговору Саутајевом делу „Живот Весмија" „да му је та књига, као и оне о животу Ричарда Бакстера, била друта и потпора и у болести и у досади — управо — кад год се зажелио каквог етарог пријатеља, с ким се никада не би растајао." Сумет је бројао само неколико књига у својој библиотеци али су се оне звале: Омир, Виргил, Данте, Каменс, Тасо, и Милт'н. Деквинсијеви љубимци били су Доп, Шилиновора, Јеремија Телор, Милт'н, Саут, Баро и Сер Томи Браун. Он је описао ове писце као „Костелацију седам звезда", каквима ни једна књижевност не броји равне"; јер би вели из дела њихових он био кадар да из вади читаву „ФилосоФију". У своме избору књига Фридрих Велики од Пруске, највише је нагињао Француским писцима; и омиљени аутори били су му: Вел, Русо, Волтер, Ролен, Флери, и Малбранш, и један Инглез — философ Лак. Особито је ценио Белов „Речник", који је чак у изводу на немачки превео и јавности пре дао. Лично, Фридрих Велики је био тај који је казао: „да су књиге велики део праве среће;" а под старост је још говорио: „да ће књига бити и последња страст" његова. И ако чудно може да изгледа омиљени писац војводе Влигера био је Клопшток и шегов Месија;"

а Наполеон Први најрадије је читао Осијана („Поеме") и В^ртера („Туге"). Нашигеон је у осталом читао врло много. Пажњу његову занимао је и Гмир и Виргил и Тасо; новеле свију земаља, историја свију времена; као и математика, законодавство и теологија. Волтера је мрзео називајући га „бомбастом" и „звечарен". Омира, пик, и Осијана није се могао нахвалити. „Читај" говорио је он на лађи " Белерофону"- — „и опет читај Ахиловог поету, а Оеијана гутај; јер то су поете које узвишују душу нашу и праве људе великима".... Наполеон је читао пажљиво и нашег Милтона, па је чак и признао Сер Иолину Камбелу на Елби, да му је он Милт'н помогао да добије битку на Аустерлицу ; јер вели у тој је битци претегла и мегдан одржала артиљерија а не њено дејство потсећали су ме благовремено они стихови Милтонови што говоре о „ђаволским справама"! Нити је војвода Велингтон био мање вредан читач. Његово главно друштзд били су, пак, Кларендон, Вотлер, Адам Смит, Хјум, надвојвода Карло, Лесли и — Библија. Он је притом с великим интересом читао многе Француске и енглеске ,,мемоаре и — нарочило Француске „Мешокеа роиг • вегог'.... Његов биогваФ, Глег, вели да је на Велмеру војвода имао на мети и Свето Писмо и Цезареве „Коментаре", а судећи по белешкама које је на њима писао, морао их је пажљиво читати и на њих се позивати. Али, ако су књиге најбоље друштво у старим годинама, оне су често и пајбољи покретач у младим. Она књига која остави први и најдубљи упечатак на младу душу, често ће направити и епоху у њену животу. Она може зажећи његово срце, распалити одушевлење, дати снази и радњи нов правац, и на тај начин стално подејствовати на карактер. Нова књига, у којој ми стечемо и нова али мудрија и зрелија пријатеља, но што сами себи можемо бити, у стању је да буде и полазна тачка нова живота. Ми се ту можемо осетити и као да смо се поново родили. Од онога дана кад је АлФијери први пут прочитао Плутарха, Шилд Шекспира и Гибон писца, „Универсалне историје" — од тога дана ти људи могу рећи и да су ночели да живе. У раној младости својој Ла-Фонтен је познат био као велика ленштина; но чувши из уста Малербових једну оду, тргао се — кажу — узвикнуо: „и ја сам поета". Његов се песнички ђеније доиста тада пробудио, да до века живи. За Шарла Босна хакође кажу, да је прву ватру за науку добио,