Београдске општинске новине

званичном мигу, новине оу престале да показују ону наклоност Француској влади , коју указују руски лпстови свакој законитој страној влади. До сада је но иредању наше новинарство подржавало све владе противу ма какве опозиције. Од две недеље па овамо иије више тако с Француском. Полузванвчни листови прибележавају све телеграме који долазе из Фрапцуске. али их не разлажу, посвећујући своје ступце Немачкој, Аустрији, Уједињеним Државама и Енглеској. Нема пи најман.ег прекора за Француску владу, (а наши званични листови никад нпкога и не коре). Они чине нешто још јаче—за њих Француска влада и пе постоји. Ова хладноћа с рачуном рђаво прикрива нрекор најжешћи. Ево тако је номенуло наше новинарство протест Деруледов, узбуне у скупштини. гоњења патриотске лпге •— без и једне напомене. На сваки је начин дат миг, али за то значило би врло мало познавати предусретљиво попашање нашег двора, ако се неби у овоме увидело понашање које задивљује и које вас не би бацило у бригу. Противно овоме, слободоумни листови или само п.ш само самостални, осули су се без призрења евојом критиком противу бомбардовања Сагала. Јавно је мишљење ]ош једнако тако раздражено противу Француске. Метци, које је избацио Адмирал Орли изгубили су вам све земљиште, које сте с великом муком били задобили овде за ових пет, шест, носледњих година. Разносе се гјо руском друштву бони гласови, истина невероватни, али их народ ппак радо слуша. Тврди се да је Француски заповедник пуцао без опомене„ Вели се даље да је Фрапцуска ђулад раздробила четири или пет жена, убила неколико попова, па и једно дете. Морам додати као веран приповедач, да платонпчко сажалење Француске скупштине није имало орде никаквог дејства; томе се могао свак и надати. Шта вреде лене речи и уверавање о пријател ^ству кад их дела тако грозно утерују у лаж? Међу тим, изјава Деруледова, и патриотске Лиге пзазвала је мало узбуђења, нарочито, кад се чуло за насиља, којима се хоће да угуши. Не може се нико претваратп; у битци, која се заподела између мпнистарства и скупштине, све су руске симпатије на страни Буланжиста. Нико не може већ од сад предвидети, ко ће бити сутрашњи победилац; али Руси који су патриоти (а то су сви) жале пораз парламентаризма. А сад, хоћете ли да знате што год о прошлости Козака Ашинова. човека, о коме цео свет говори но познавајући га ? Ево вам података, што сам могао о њему прибрати : Ашинов није Козак по крви; он је обичан Великорус. Он је постао козаком по занимању, ако се тако може рећи, према граматичком значењу те рсчи, које зој придају историчари из старе Русије.

Козаци су били пређе чувени авантуристи, сељаци или грађани, који су одбегли на аде Дњепарске да избегну госнодарство католичких Пољака. мухамедовских Турака или тиранских бојара. Слични чувеним шпанским конквастедорима, који следоваху Кортесу или Пизару, они су волели да освајају с мачем у руци какву нову земљу, нову отаџбину, за себе или своју веру. Такав је и Ашинов. У шеснајетом би га веку отерала судбина за стопама козака Јермака, да осваја Сибирију од незнабожаца, Данас га је исти инстинкт упутио на обале Абисинске да брани афричке православне од бесправних напада талијанскпх. Ашинов је човек старога кова, који је залутао у данашњи свет п н дипломатског етпкета. Тим је он Руоима само дражи, јер опи у њему виде једнога од оних смелохрабрих о којима се сад само с побожношћу прича деци. Николе Ивановића Ашинова отац био је трговчић у руском месташцу Пенза После. банкроства једног од његових главних дужпика, напусти и он радњу и пресели се у Царицин на обалу Волге да тражи срећу, Он жељаше да управља каквим већим господарским имањем; али свуда га иотискиваху најамници немачки, који су у томе крају врло моћни. Од тога доба, по свој прилици, угњездила се неодољива мржња противу Немаци, у младог Ашинова, мржња, коју он у осталом дели с већом половииом руског сељака. После дугог тражења отац Ашинов пађе ипак једног спахију, који га га радо прими, и узе му ћерку за жену (старију сестру нашег Ашинова.) Тада му његов госиодар поклони једну земљу у НикиФоровцу на три сата од Царицина. У овом носледљем месту почео је Ашпнов школовати се, и ту уђе у окружну школу, што је неКа врста више основне школе. Од туда пређе у Саратовску гимназију. Али нове педаће спопадоше његову породицу. После две године учења у гимназијп отац његов одроди га, и ако још бејаше врло млад да управља имањем у НикиФоровци. Овај скроман и миран иоложај није годио његовој жудњи за путовање. Тако и би; чим му отац умре, он прода своју земљу и баци се у бели свет, у борбу, у опасности. При почетку настани се на једном великом острву у Волзи ; са свим онако као што су чинилн велики козаци у шеснајестом веку по Дњепру, о коима је само читао у гимназији. Острво је било дивље и пусто. Он отпоче храбро да га крчи својим јаким мишицама, као нови Робинзон, који не имађаше ни свог петка. Уснех је одговарао његовим напорима, острво постаде питомо. Али зла срећа, која свуда праћаше Ашинова, хт.ела је, да и општина цнрицинска полагаше право на то острво, те с тога покуша да га отуда изгони. Поведе се парнида. Ашинов се бранио јуначки, и па иослетку добије парницу. Али наш млади козак не беше створен за миран живот.