Београдске општинске новине

БРОЈ 52.

— 201 —

ГОДИНА VIII.

ДОПИСИ ГРАЂАНА О НАПЛАЂИВАЊУ АКЦИСА

2. Декамбра 1890. г. Одлука одборска да општина узме у своје руке наилаћивање акциса механског са свим је на своме месту и потпуно оправдана у свакоме погледу. Да је било среће одавпа је још оиштински Суд требао томе да прибегне, те да с једне стране осигура општнни веће приходе а с друге, ако ништа више, учине услугу онима који акцис плаћају. И заиста било је крајње време да се стане једном на иут томе, да арендатори, којима је главна цељ да по-што по-то истерају себи што већу аренду, глобе свет п сваком поједивом каФеџији чине не само досаде него и праве незгоде, па често и крајње непријатности својим тако да речемо глобаџилуком. Без по муке плаћање акциса могло се одавна удесити тако, како ћс и по општинске интересе бити корисно и и 110 оне, који дају акцис много боље у свакоме погледу. Јер ако се узме да је свака дажбина терет за оне који сносе, двојином је тежи терет дажбина која се наплаћује па начин, који ни у колико не ујемчава правилне основе и правичност. него иде онако од ока. Не може нико порицати да су гостионичари, кафеџије и механџије сразмерно највећма оптерећени порезима и прирезима. Ту је сем редовног државног данка и општинских приреза још и крчмарина, акцис, па настањивање војске итд. Ни један други ред грађана не плаћа сразмерно ни близу толико, колико подносе каФеџије, механџије и гостионичари. С тога постоји разлог више да се томе реду грађана не стварају без нужде незгоде, којих не мора бити. За што је као општини и било нужно да право акциско тако рећи продаје другоме кад се зпа да сваки арендатор тражи себи добру зараду, чиме се само умањује оно, што онштинекој благајни припада. Од онога времена, кад је општина престала издавати »под аренду« право на клање стоке и продају меса, до данас приход од месарске таксе растао је тако иагло само за то, што је општина ирогласила слободну продају и тиме учинила да може постојати што већи број клача, те бити утакмице, а с њоме и више користи и по потрошаче и по општину. С акцисом није истина истп случај; он је много мањи а и иначе друге природе, али ипак стварних разлога није могло бити да општина продаје другоме своје право све и кад би на тај наћин добпјала већу суму од оне коју је у сташу преко својих органа да чокупи. Што се тиче самог прибирања акциса, оно се даје удесити тако, да оиштина себи у напред осигура циФру и већу од досадањих. Сем тога није немогуће да се уреди и сам начин наплате тако, како се ни са које стране неће штетити општински интересп. Тога ради, ја бих молио да општински Суд размпсли

са комисијом, како ће се моћп пајбоље наплаћивати акцис, па да и најсиротнијем каФеџнји буде могуће лако плаћати га, а и дасе праведно разрење. Утој цељи мени се чини да би пајбоље било да комисија узме за стопу плаћање кирпје или илаћање данка, па да према томе разрез учини. Плаћање пак могло би се вршити и месечно у напред било код главпе благајне општинске било код одељака, те да на тај начин општмна уштелп издатак који би чинила кад би држала нарочпта лица за прнбирање акциса. Ово је, мислим, најбаљи иут, па да од одлуке одборске буде што више корнсти и по општину и по оне који плаћају акцис. К.

ГЛАСНИК ОПШТИНСКОГА СУДА 2 ОДЕЉАКА

(На^ено.) На „Зеленом Венцу® пађен је пасош, који гласи на име Петра Марковића. На мађарском је језику. Сопственик нека се обрати одељку теразиско-савамалеком. (На^ено-) Децембра 2-ог нађено је пред каФаном Хаџи Јањића на Дорћолу И динара а Декембра 4. такође на Дорћолу, пађен је један ообни кључ. Коме нрииадају горе речепе ствари, нека ое обрати варошко-дунавском одељку где ће исте примити.

Београдске лицитације а) Управа ст. профијант-слагалишта^дунавске девизијско ;( области одредила је за 10 Дец. т. г. лицитацију ради продаје I 8495 кгр. кукоља. Кауција 30 дин. у напред. ј б) Економно оделеве миниотарства војног одредило је за 10 Дец. т. г. лицитацију радп повеза 200.000 комада војничких билета. Куција у напред за Србина 10 од сто, за странца 20 од сто, од излицитиране цене. г) Управа вар. Београда (кварт дорћолски), продаваће 20. Дец. т. г. у каФани „Дарданела" регулациони плац постојећи у глумачкој улици. Услови у кварту дорћолском. д.) Краљ- срп. држ. жељезница Потребује 100 вагона Писмене нонуде примаће дирекција до 10 дск. т. г. са иристајањем на услове прописане за то у а Срп. Нов. а бр. 244.

дана кад си нас убрао крај оне зелене обале, 20. Маја. Да ли је била лепа ? Она бејаше дражестна, и како се слатко смејаше. Ти си Је толико волео. Украсио си је свом поезијом која у тебп бујаше, и ти беше тада срећан. К&д човек није више богат, да може позајмити другоме , које од оних блага што у срцу своме носи, љубав, драж, поезију, све је свршепо, комад је одигран. У оио време оркесгар је тек почињао прве акорде красне симфоније, Бернаре. Песме вачреног заноса и љубавног опијања, слатки спеви, усклици љубави, мелодија среће! Она те загшта: Да ли ћеш ме дуго л.убити? Ти јој одговори: Увек, увек — или барем дотле, док будем код себе чувао ово цвеће. Лво тог цвећа Бериаре, а где је она? Али шта је теби до ње? Иази добро, отвори очи. Небо је и сада плаво, трава као онда зелена, зрак је свеж а љубав још увек млада, Сети се твоје прошлости; заборави Бернаре садашњи час. Вроме које је нас поништило, сатрло је и твоје срце; али капља росе, Бернаре, суза покајаља, наде, суза вере, п срце ће опег да оживи ! . . . Бернар посматраше цвеће. Нокупи листиће па их смрви. — Не ! пе! рече; циљ је тамо ! И погледа пут мансарде. Кроз прозор баци смрвљене цветиће. Ветар их стаде вијати један по један, ти јални остатци једног прошлог бродолома, одоше да се изгубе, за увек у блато оближњег потока! Бернар је могао до ноћи још да чека Он изађе. Корачаше без циљ.ч париским улицама. Време беше красно. Улице пупе света. Ходао је, враћао се, час весео,

час сетан, певуцкајући један водвилски припев, и прекидајући га по кад-кад псовком. Чинило му се је, да време споро пролази. Загледао је све часовнике норед којих је пролазио, верујући онима, који показиваху позније време. Са наступањем ноћи, он се инстиктивно иримицаше харфипој улици. Изби 10 часова, а он се нађе нред кућом. Је ли био срачунао тако ? Не, за цело нека невидљива рука вукла га је. Учиии неколико корака пред вратима, па уђе. Степенице лежаху у мраку. Лагапо се попе до своје мансарде. Прислони ухо на старчева врата и стаде прислушкивати. Све је било немо код старца. Ништа! — промрмља Бернар. Уђе у споју собу и етаде полагано по н>ој да корача. Од једпом заустави се као прикован. Чуо је обич |јни звек злата, које старац бројаше. Једна једина мисао му искрсне: Он није умро I Слабост нека обузе га, ноге му стадоше клецати а прса му се надимаху. Без сумње он се преварио. Протегнутим вратом прислушкиваше, али звек се не нонови. Он одану. Затим га наново обузе неизвесност. Крв му појури у главу, било стадс јаче да бије. — Слабо тело , рече, које није кадро да подпесе терет МОЈИХ МИОЛИ ! (пДСТАВИЋе се)