Београдске општинске новине

ГОДИНА IX. /\/ /\ л / \ЛЈ-\У ~\Л/\/ "ЧА.Л "" \/8У\Г~ ' ' \/\ /Ч/ уч/ч/* ч/ч/ч/~ "" Услови сваке од ових лидитација, могу се видети у Рачуноводству до дана лицитације, а и на дан овај. Из рачуноводства оуда општ. вар- Београда 24. Августа 1991 год ОБр. 12.908

САСТАНАК ОДБОРА ОПШТИНЕ БЕОГРАДС^Е држан 31. Маја 1891. год. (Свршетак) Дакле 10 су црогив б за, и тако је решено да се празници не рачунају за ди ЈУРНУСад имамо извешгај о плацу савезничког друштва (Секретар прочита препис). Дакле комисија цредлаже, да се тај плац неуступи, већ да се паркира. М. ВелтариК. За тај терен знам да је решено у одбору да се гимнастичком друштву устугш. Али после тога решоња требало је да следује и одобрење надлежиог минисгра те да оно постане пуноважно. Но то није следовало и нрема томе сматрам као да им није ништа ни уступљено. Осим тога кроз то земљиште, по регулационом плану пролази сада пут и тиме друштво не би нн могло зидати зграду што је наумило да зида. За то мишљења сам да се решење одборско уништи. Председник. Усваја ли одбор мишљење комисије. (Усваја). Сад имамо гри акта која је благајник упутио да се одобре извесни издатци учињени по наредби бившег председника и то 110 дин. датих за прављење пројекта за регулацију и 95 дин. такође око регулације и 370-30 динара по рачуну г. Јоце Јовано виКа инжињера датах му за пут у Љубљану да види водоводе. Чујте та акта (Секретар прочита). Усваја ли одбор ове издатке? М. МарковиК. Ја мислим овај последњи рачун да се не одобри јер нас је човек преварио, него нек осгане за другу седницу. Оиа два друга рачуна да одобримо. Цредседник. Добро. Опда овај рачун г; Јоцин остаје, а она два друга одобрава ли одбор? (Одобрава).

се зове пронија. Видели смо, да је то пролазна својипа, лична, условна, променљива; видели смо, да је то била награда за учињене услуге владаоцу или држави; видили смо да је била супрогпа баштини. А сад да пређемо на најкарактеристичнији облик својине средњега века — баштину. БАШТИМА. Баштинско право у свију Словена беше основа државним и грађанским односима; с њима бејаху свезане све друштвене поделе, те према томе, баштинско нам цраво износи на светлост оне одношаје, који владаху у то доба државом. Земља, на којој беху настањени Срби била је у опше својина врховних господара а све једно је, да ли су ти господарп владар, властела, црква или себар. Добро ваља разликовати „држав}" од „баштине", јер какав велики властелин може имати неку покра.јину у државу, али та ^ржава не мора бити његово имање, то јест баштина. Баштина у оншге то је непогсретно имање, које је наслеђено од предака

— 208 Председник. Сад долази молба Пироћана. наших лиФеранага плоча. Ја ћу да вам у кратко реФеришем о томе. Ови лиФеранти долазили су код мене лично и доказивали су како је њима врло велика неправда учињена тиме, што им се тако многе плоче одбацују, па су тражили начипа како да се то удеси те да им се толике нлоче не одбацују, Ја сам их упутио на уговор да се њега држе и да по њему траже опо што имају. Усљед тога они су поднели мени молбу и жале се на то и на основу тач. 11 уговора моле да о цријему и одбацивању донесених плоча, реши стручна комисија предвиђена гачком 11 уговора. По тој тачци уговора, тај, тако рећи изборпи суд, саставља се из три лица од којих једнога члана бирају лиФеранти а једног општина, а опа оба договором бирају трећега. Тражећи да изборни суд реши таЈ спор, он је са сво.је стране изабрао за суд г. Милана Петровића-Обућинуипжињераи моли да се и од стране опшгине одреди једно лице како би се убрзо могла свршити ствар. Ово је прва партија коју предаје и моли да се што пре сврши с њом иначе вели он не може одржаги уговор. М. Јотновић. Господо, ја сам у комисији за примање ових плоча и не могу да разумем ово тражење господе лиФераната да се одреди некакав изборни суд или комисија вештачка. Ствар је врло проста. Ту не треба стручног знан а; ту ваља иремерити димензије плоча па се одма види да ли је испуњен уговор или није. По уговору се тражи дебљина плоча од 8 сант., дужина0-09 метара а ширина 80 сантим. То умеју и ие стручњаци измеритп. Но они сигурно сматрају да могу да то чнне по уговору кад доносе и плоче као ова књига (ноказује једну танку разлисталу књигу.) Ова се књига није раздвојила али је на путу да се кроз крагко време разлиста. Тако и лиФеранти донесу неке плоче које су по срееини напукле по дебљини. Ми кажемо: па то не ваља, раснрсла је, а опи веле: не, још је једноставна. Ви то мораге да примите! У уговору стоји: ако су плоче из топчидерског мајдана морају бити дебеле 10 смт а 8 ако су од пешчара пиротског, а лиФерапти и то тумаче произвољпо. Они донесу н. пр. плочу која је с једне страпе дебела

или добивено од цара (краља) као награда за извесну услуг\, учињену лично њему или држави. Мајков у своме чланку „Баштина у старих Срба"*) вели: „Мисао о сопствености државној још се тада не беше развила у Србији: све земље с дохоцима сматране су као сопсгвеност државног владаоца и звале су се земљом и хазном краљевском или царском. Владаоци су по својој вољи располагали земљом, могли су је продати или поклонити као своју, а пе народну сопственост." Да ово неје истина, лако се може потврдити повељом краља М лутипа*), којом преписује Грачаници нека села, места в људе, који живе на њима. Сва се држава онда звала царском земљом, али то неје било у значању својине већ у значењу власти. То се очито види из 4:2. чл. Душ. зак. где се вели : „Да нико, ни господин цар, ни враљ, ни госпођа цараца. не може никоме оду* Гдасник срц. уч. друштва. Књ. 33. *) Мопит. 8егћ. 62 - 63.

БРОЈ 37 5 а с друге 11 санг. па кажу 5 — 11 чини 16 подељено са 2=8 а то значи веле да плоча има прописну дебљину од 8 сантим. Међутим за мене и за остале јасно је као дан, шта се хтело кад је се рекло да плоча мора бити дебела 8 санг. Ако се дакле мисли да ће ко моћи друкче да резонује као вештак, нека се и позове а ја мислим да то није потребно, јер ће сваки који има уговор пред собом и очи да види , умети да оријентише и да каже далиФеран ш нису у праву. М. Велизарић. Резоновање г Мате правилно је и Ја налазпм да ни друга комисија не може наћи нешто што не стоји, тек ми треба да одобримо нову комисију кад лиФерант пијч са оценом прве комисије задовољан. На то лиФерант има права по тач. 11 уговора и не треба да му то право сиоримо, тим пре што не доноси општини никакву штету. Ф. ВасиљевиК. Мени се чини да лиФеранти немају права на то што траже; они су донели рђаве нлоче и ми смо их одбацили. Ако им се чипи криво — нека туже суду па нека суд бира вешгаке па шта они пресуде. Само ми треба да их натерамо да поступају у свему по уговору а ако им одбацимо добар камен као рђав суда има па нека туже М. ВелизариК. За ову ствар не тражи се други суд пего изборни, што лиФерант захтева на осиову уговора. М. Марковић. Колико сам запамтио тражњу лиФераната, мени се чиии да они не знају шта хоће. Они би хгели да се одступи од уговора и прими оно што не одговара условима. То им је главно тежиште. Кад би они долазивали да им је комисија рђаво мерила плоче, ја би пристао и на избрани суд, али они то не износе већ траже да им се на иевакав начин нрими као добро оно што није, онда то не може да буде (чује се: да се прочита молба). С екретар чита молбу Ћирковића и Радивојевића. М. ВељизариЧ. Чули сте да лиферанг тврди да у шкарту има и таквих плоча које одговарају условима, а наша комисија опет тврди да их нема. И шта нам осгаје у том случају него да у интересу правде изберемо И !|борни суд.

зети башгину, ниги ју купити, нити заменити." Овим се чланом ишло на то, да се цару ограничи куповање и отимање туђих имања. а то је уједво и доказ, да је царева својина одвојена од државне. У доба, кад су се племена почела распадати па поједине породице и кад поглавари пломенски са својим породицама ме сто патријархалпог почели себи присвајати више државни значај — онда је и породична својина, која је догле важила као опшге имање целог племена, постала имање ове или оие породице. Сви Словени у онште сматрају земљу, на којој станују, као основицу своје спаге. Отуда властела сматраше, да јој извор снаге лежи у области, којом унравља, а не у чину, који је добила од краља или од цара. По томе, властитост је била преча од чина. Од памтивека, дакле, седеле су породице на својјј земљи, коју су сматрале као своју својину и никако несу дали, да се то имање одвоји од њих, већ су га као наслество предавали од оца на сина, на-