Београдске општинске новине

ГОДИПЛ X.

424 —

ИРОЈ 46.

зао је, да има у каси новаца 67.763-33 а Дневпик ручне касе покаао је да у овој има новаца 4.516*82 Свега 72 280-15 2, По пребројаном новцу у главној бла- • гајни пашао сам да овога стварно има Монета. У Банкама 1.904019. г | 2 нанолеона по 20. дип. 390- 10. дук. цес. по 11 75. дин. 117 50 у бакру и никлу 36-82 у седам државних бопова 19.816-43 у 102. кви-те приврем. издатака 5.223 73 у 22. списка „ ,, 27.940-67 Свега 72.565-15 Као што се види нађено је у каси више 285. динара, а то су оних 285. лин. о којима рачунонолагач, говори у свом одговору на нрво питање, који нису уведени у дневник касе са узрока тамо паведених, којз сам му примио, и сада према овоме и главна каса и рачуник касе пађене су подпуно исправно, па као такове њему су исте се овим новцем и књигама уступљене на руковање. Са овим касама био сам гогов 28. пр. месеца, а 29. прешао сам у депозитну касу. По што сам ову касу онога истога дана затворио и запечатио, кад и главну благајну. то сам сада пре свега рачунополагачу ове касе г. Јовапу Илићу, наредио, те је све суме из књиге депоззгне неиздаге извадио и сумирао, па сам онда учинио питања из чл. 83. закона о уређењу главне контроде, и кад је он на њих одговорио, онда сам и ову касу отворио, све у присуству заступника сгарешине надлештва и одговорног рачунопслагача г. Илића, па сам новац пребројао и стање касе нашао ово : 1. Књига депозитна кад је пресумирано, пађено је да има у каси новаца од разних неиздагих депозита — динара 317.508*70 2. Нађено је у каси новаца

У банкама У сребру У ситно У таксеним маркама разне кауције

13.610389-66 35-30 73.101 303 300-64

Свега дин. 317.508*70 Као што се види и овде је нађено стање касе исправпо, јер колико је депозитна књига показала да треба да има новаца, толико је истог у каси нађено, које у готовом новцу, које у разним вредећим иапирима, и ирема овоме каса са књигама и свим новцем уступљена је на подпис као исправна рачунополагачу на његово даље руковањс. Према овоме, ја сам касе суда опшг. београдске, вапредно прегледао и нашао исправне, сврх чега подносим у два комада под-| радњу чињену на овом прегледу са овим мојим учтивим извешћем, а једно враћам под -|2 овлашћење са којим сам на овај посао овлашћен био. Комесар Главне Контроле М. Вујови! с. р. Да је овај пренис веран своме оригиналу. Главна Контрола тврди. Бр. 22670 5. Новембра 1892. Београд

За секретара рач уноиспитач Ацо Ј. Миланови!

Председник Главпе Контроле П. К. Михајлови&

РЕДОВНИ СДСТАНАК ОДБОРА ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ (по стеногр . велешкАмл) држан 21. Сеит. 1892 год

Председавао председник Милов. Р. Маринковић. Председник Пошто има довољан број одборника за рад, огварам седницу и молим вас да чујете протокол прошлог састанка. (Секрегар прочита. Прима се). Изволте чути

о увзрењима. (Секретар прочита тражена уверења). Управник вароши Београда упутио је акг којим налаже да општипа београдска зида зграду за одељак полициЈе топчидерске. Изволте га саслушати (чита). Ја мислим да га треба унутиги грађевинском оделењу ради довршења претходних штудија. Ђока Ж. Нешић. Сгоји ли општина у обвези но закону да даје стан и за полицију у Топчидеру, и ако стоји то да ли баш мора зидати здраду или узети поједину кућу под кирију ? (Настаје обЈашњење о томе између одбора и споразумевање, гдеби се моглазграда зидати, ако се но закону мора кад је Топчидер државна долипа и т. д. Предложи се да се избере комисија. да о тој сгвари размисли и реФерише одбору). Председник. Пристајете ли сви на комисију ? (Пристајемо). Па добро: кандидујте' лица. (Кандидују се и бирају г. г. Ђода Новаковић, Мика Бончић, и Милутин Марковић). Председник. У свези с оним што је одбор одобрио да се купи, грађевипски је одељак предложио да се одобри још 500 дин. те да се од Дела Доне купи и ливачки апарат, јер ће нам бити од потребе. Вредност је апарата 1200 а он га даје за 500 дин. Одобравате ли ? (Одобравамо). М. Бончић. Зашто се мој предлог о узимању још 2 лекара у општинску службу не изнесе па дневпи ред ? Ја мислим да је то врло хитна ствар с обзиром на врло блиску опасност која нам прети од колере. Председник. И ја налазим да су прилике санитетске код нас веома тешке и мучне, јер у колико сам ја сазнао као члан комисиЈе за сузбијање колере, оиа је веома близу нас, јер је константовано по неволико случајева разболења у Бечу и Пешти. То је према данашњим саобраћајним срествима врло близу и ми морамо с појачаном и лекарском снагом и опрезом да изиђемо на сусрет томе непријатељу човечанства. И ја дакле палазим да је предлог Бончићев оправдан и да би сте требали да овластпте председништво да узме још 2 лекара. Стеван Ча1)евиЋ. Ја мис.шм, да пи једног међу нама нема, који би био противан

Мозу и јавно га похвали пред свима због необичне храбрости. Али Моз се задовољи самом славом и сав новац раздели међу оне, који су се с њим борили Али најважнији од свега плена, то је био Хамза. Полу гб, с рукама везаним наопако, снужденим лицем и оборепим очима, стајао је он у гомили света, који се био сакупио да га гледа. Та и смрт је била сто пута лакша од таке срамоге! Одмах после те победе Скепдербег се поврати Кроји и ту буде дочекап у највећем триумФу и весељу. Чим се за тим мало одмори, пошље нослапике враљу Алфонсу с богатим поклонима (12 коња, 4 заставе и шатором пашиним) и с Хамзом, молећи га, да га чува у тамници с највећом пажњом. У исто време ношље посланика и султану, да нреговара с њиме о откупу заробље^ог санџака. Мухамед не имаде куд и пошље четрдесет хиљада сребрникај). Али му Свендербег не пусти за тај новац само онога санџака, већ још и све остале ОФицире, па и оне од простих војника, који су хтели да се врате. Што се тиче Хамзе, за њ султан •ј*) Барледије каже петнаест хиљада дуката. Де УНа јЉ. IX., 273.

нити што понуди, нити би га Скендербег и дао, на ма за како благо. Али ове две страшне узастопне погибије турске, прва под Београдом а друга сад у Арбанији, поразише Мухамеда као никад дотле. Он увиде, да Скендербегу не може ништа наудити, и реши се, да га, моли за мир Пошље дакле Мезид-бегу, поред уцене | још и писмо, којим заповедаше, да на сваки ј начин гледа, да начини са Скендербегом ј мир на десет година и то раван мир.ј) Скендербег не хтеде у први мах ни да чује о томе; та после гаке славне нобеде зар онда да се мири ? Али пароду његову беше већ додијало то непрестано четрнаестогодишње војевање, и он жељаше мира. Прваци Скендербегови веома пребациваху њему, што је тако себичан и славољубив. Зар он не ће мало да се смилује на свој јадпи народ ? Зар му је мало славе, кад Мухамед, тај поносити господар истока и запада, како се он сам називаше — моли њега, владарчића једнога, да начипи равни мир ? Пребацивање то и наваљивање првака већ хтедоше нреломити Скендербега, да пристане ■)•) хМЛ., 274 .-5. Барлеције шта више тврди, да је он то писмо имао и у рукама. Али по што не вели пи датума, нити у опште садржипу осим те погодбе, ми можемо у то сумњати.

на тражепи мир, али баш у том дође помоћ од папе и све се окреге друкчије. Хорђе Кука, посланик Скендербегов код папе на непрестано наваљивање Скендербегово, изради на послетку код папе, да овај ношље свога посланика Скендербегу и да му пошље нешто новаца. Папа обећа и паскоро испуни обећање. Пошље Јована Навара с једно чигири хиљаде и с писмом датираним 17. сетембра те годинеј) у коме му честита на славној победи и нозива га,

1 - ) Рипалди у својим Апалима а код год. 1457. број 15., изаоси дело то писмо папино, из кога се може видети све оно, што смо ми казали. Гл. В1етпп 378. — Али ми ћемо спомену ги овде још пешто веома важно. Хопф је пашао у миланском архиву један докуменат, који гласи од речи до речи овако: „Год. 1457. Турди имају већ готово сву равну Арбанију; Скепдербег се држи у брдима; нана му шаље новад.« (Хан, 480). Ако сад обратимо пажњу на све оно, што смо до сад казали за год. 1457., онда ћемо видети, да се све ово казивање безименога писца у длаку слаже с Риналдовим Аналима н с документом из миланског архива. А то пеје мала ствар и само нас јо-л више утврђује у мишљењу, да је безимени писад доиста достојан сваке вере. Међутим, кад могледамо на догађајо, што су се по Барлецију десили ове године, наћи ћемо са свим другу ствар. По њему излази, да је султан те године послао Синана и Умура с четрнаест хиљада људи, да пазе па границе, али да се никако не упуштају са Скендербегом у бој. Као впо се дакле види, то не би ни мало одговарало докумепту милшском. То је опазио и Гончевић, али не имај^ћи доказа, да је те године био иоход Хамзип па Арбапију (ио Бардецију то је било још год. 1454.), он прави неке хипотезе, али које су само хипотезе. Гл. 01>ег АЊатеп е1с..