Београдске општинске новине

Год. ХШ.

— 134 —

Број 33.

курса. Са свим је дакле оправдано очекиваги да они треба да су у стању да пројект израде пре но ма ко други- Према томе отпада замерка да суд није схватио обим израде пројекта; а да не само нема места замерци да суд није на чисто ни са важношћу објекта пројекта, већ да је суд ту важност боље схватио но и сами преставници инжињреског удружења види се по томе, што суд није смео да се поуздано ослони на сам пројекат Мареша. као што је то чинио бивши управник грађ. оделеља а садањи потпредсед. инжињер. удружења, већ је призвао и светске стручњаке да о овоме даду своје мишљење ,и суд. Најзад подметање да је овим стечајем суд ишао навалице на руку некој групи, сакојомје преговор већ раније вођен и уговорено и грађење и финансирање, те се стечај само рго Гогта расиисује, одбијам као недостојно, п сажаљевам што се таква једна корпорадпја дала на то завести личним нерасположењемњених представника садањихсирам суда а нарочито спрам потписаног. На тачку 3-ћу резолуције, којом се замера суду, ШТО обилази грађевински савет, дајући у степај плаиове, који нису од њега одобрени, одговор је овај : И овде је инжињерско удружење заведено те олако и без размишљања осудило суд општински, не дајући себи чак ни толико труда, да кога запита, кад већ само није могло да закључи, шта суд мисли радити са плановима, који би се конкурсом за најбоље огласили. јСасвим је појмљиво да суд није могао износити грађевинском савету на оцену оно што тек има да се изради. И кад инжињерско удружење то не зна, онда му суд ставља до знања да ће се они нројекти, који се конкурсом као најбољи огласе, изнети грађевннском савету на оцену и одобрење. Суд врло добро зна, да је грађевински савет највиши и обвезни саветник за општину п при много мањи^ пословима грађевин ским, те му се у свакој прилици и обраћао, па ће се п за ове послове, кад се добију нланови, њему обратити за оцену и^ одобрење. Суд ни сам не ће да узима на себе одговорност за техничку ваљаност пројекта, већ она пада на грађевински савет као на стручно и меродавно тело; с тога ће оне планове, које одређене техничке судије прогласе за најбоље, у своје време поднети грађевинском савету на одобрење, као својој највишој надзорној техничкој инсганцији, и за то не ће тражити савета од инжињерског удружења, које се непромишљено и сасвим непозвано меша у ствари, које спадају чисто у делокруг надзорне власти. На тачку 4-ту резолуције, којом се окривљује суд, што хоће својевољним натуривањем неких „признатпх стручњака", да тражи доказа да је конкуренат радио сличне послове или од исте важности, и спајањем Финансирања сарадовима, да пресече пут срнским предузимачима на стечају, имам да кажам следеће:

Суду може служити само за похвалу што поред осталих гарантија од стране предузимача тражи још и ту гарантију, да је он радио сличне нослове и од сличне важности. Тај захтев иде само у прилог ваљаности израђеног посла. Суд је мислио и мисли, да општина није позвата да отвара практичне школе за српске инжињере и предузимаче, и да гледа, како се они на њима, на штету њену уче. Општина хоће да плати и да добије посао солидан, трајан и што јевФинији. А да и наши предузимачи могу тако велике послове предузимати, да су предузимали и да није за њих искључена могућност конкурисања, имамо доказа у грађењу моста на Морави, Ибарског пута, жељезничка пруга Крагујевац Лапово и т. д. Овди се само искључују почетншш, који би се на туђ рачун опробати хтели и људи, који нити имају свог капитала нити су кадри да га за свој рад створе. А таквим предузимачима и инжињерима и није места на овако озбиљном послу. Што се тиче кривљења суда да он везивањем финансирања за радове Јиспољује јасно намеру да српским предузимачима пресече пут конкурисања и тиме иде против интереса многих грађана и саме општине, оно је сасвим неумесно и непромишљено изречено и ту се инжиљерско удружење дало завести личним нерасположењем њених садањих представника а нарочито његовог потпредседника г. Селесковића наспрам суда, јер је добро познато г. Селесковићу као бившем шефу грађевинског оделења: да је општина тражила чист зајам свуда, али да га није нигде могла наћи и да јој, при тим приликама ништа друго није остало но да затражи зајам са радовима. А тиме ће се добити и повољније понуде, јер ће конкуренти бити задовољни и са мањом добити на самом зајму, пошто ће имати добити и од самога извршења радова. Међутим везивање финансирања за радове ни мало не смета нашим стручњацпма да своје знање на радовима општинским покажу, ни српским кациталистама да свој новац у те радове уложе. И инжињерско удружење, ако је спремно за такве радове, ако има у себи стручњаке, који су подобне радове већ радили и ако га срце вуче, да се патриотским делом одужи општини српске "престонице и истисне несавесне странце из конкурса, нека ступи у споразум са српским капиталистима, са Народном и другим нашим Банкама и нека образује групу споеобну да ту ствар и финансијски и технички у дело приведе, и онда ће му цео свет. па и ја, казати хвала и њему и његовом г. подпредседнику. На тачку 5-ту резолуције, како општина престонице чини очигледну неправду светломе имену српскога инжињерства тиме, што целоме стечају даје основицу узету и у једном извештају тројице странаца, где се прећутно, дакле као ориђиналне, износи мисли, које су већ раније изнесене у једном извештају срнских инжињера, упућеном одбору београдске ошптине још у 1892 години — имам да кажем ово :

Општина београдска није нанела ни најмање љаге светлом имену српског инжињерства тиме, што је израђене планове од г. Мареша, повргла оцени стручњака бољих но што је г. Мареш. Јер признаће ми сигурно и сам подпредседник инжињерског удружења, а и г. Мареш не ће се на мене наљутити ако рекнем да су у техничком свету мало друкчије познати г. г. Линдлеј и Чоке од г. Мареша, и да је се општина обраћајући се на њих, обратила на сваки начин на људе од њега позваније у тим предметима. И ако би се тим поступком баш и бацило љаге на чије светло име, то би се пре могло узети да се та љага баца на г. Марша и аустриско инжињерство а никако на српско, али сам ја уверен, да и сам г. Мареш не налази у томе никаква греха, а најмање би га могла наћи осетљива и деликатна српска душа подпредседника инжињерског удружења. Овом се тачком још замера нешто општини, што није сасвим разумљиво; али изгледа као да се хтело казати да су позвати експерти у своме извештају донели као своје ориђинално мшнљење оно, што су нашн стручњаци у своме извештају од 1892 године изложили, да су дакле мисли од ових украли. На ово господо одборници мислим да није нужно ни једне речн да трошим. Тврдити да Чоке и Линдлеј немају свога мишљења већ присвајају мисли једног Селесковића, и под: то је и дрско и смешно. Ово је још дрскије и смешније кад се зна, да ти експерти не знају српског језика те нису могли за шест седам дана, колико се овде бавили, на њима непознатом језику проучпти извештаје, што су о овоме предмету учињени и украсти добре идеје писаца тих извештаја. Тим мање су то могли учинити, кад ни један од оне господе, што се туже, да су им идеје украђене, не само да се с експертима није дружио, него их је шта више избегавао. Исцрпив све тачке оптужбе резолуције инжињерског удружења, молим вас господо да се дотакнем и самог спроводног акта, којим се суд за исте и за још друге кривице вама тужи. Кредитно писмо једне од признатих свецких банака, за које се у спроводном писму суду замера,не искључује, гарантовање наше народне банке или друге које од напшх банака, чије гарантовање наша народна банка као вредеће прима. Што је пак у огласу стечаја казано „једна од признатих светских банака" то се може само односити и односи се на странце, јер се је тиме хтело, да народна банка прими као новчану залогу кредитно писмо такве једне банке, и она неможе примити кредитно писмо једне од непознатих и не признатнх светских банчица, за које не зна можда и да постоје. То су, господо одборници, одговори на оптужбе које вама а противу општинског суда, подноси инжињерско удружење. Али