Београдске општинске новине

Год- XIV.

- 119 —

Број 28.

љом н т.д Али уговор није мењан, само је у толико донуњен. Мијпјло Павловик — Ја пас модим да ми лрочититв опу тлчпу уговора првобитног, која се односи на то, да је седиште друштва у Београду; јер то јс најглавнија тачка коју можемо ми да бранимо. Секретар чита ту тачку уговора, Мијачло ПавловиД — Сад вас молнм да ми прочитате и о трамвају, јср то је било у вези јсдно с другим. Свкрвта.р чита: М"јаило ПавловиК —- Слд иитам ја вас, је ли општина покушавала да одржи у снази тај уговор'? Секретар — Јест. Као год што су нослати били министру штатути овога друштва, тако исто раније су били послани и штатути безименог трамвајског друштва са примедбама општинским. Алп г. министар је одобрпо ипак те штатуте. Мијаило ПпвловиК — Онштина онданнјеразумела своју дужност. Јер је она онда казала министру: немој да одобриш ове штатуте, јер се противе уговору и пишта више. Министар пак нпје послушао онштину, него је својевољно потписао те штатуте. Питам ја вас сад; је ли ■општина даље што год предузимала? (Секретар: није ништа). Ту је највећа погрешка општпне. Мп, господо, у Србији имамо ваљда суда; и општина је онда требала да се жали суду, иа нека суд загрпзе, да одузме то право општини бсоградској. Ја не знам, господо, је ли ко год од вас правио уговор један с другим. Ако јесте ви знате, да не може једна страна кад она хоће да раскида Уговор, него кад прнстане и она друга страна. уговор је управо закон за две стране. Дакле, да је општина онда енергично бранила своје право, она га не би изгубила, па макар сто министара решили против ње. Кад би било седиште друштва овде у Београду онда би ту био надзор и контрола државна, и онда не би могло друштво да нас на овај начин шиканира, јер, овако, видећете, ако су они утрошили 1 милион динара на осветлење, они ће казати да су утрошили 2^/г милиона. За то општина има ираво и дужпости да натсра концеспонара да се држп тачно уговора, па кад иснуни све тачке уговора, онда тек можемо доћи и на ово да решавамо. Па послетку ми можемо и ово да претресемо — али ја хоћу првенствено

постављати креатуре турске владе , власт пећских патријарха, тежнла је да парализује утицај Црне Горе на хришћане у Зети. То је са свим логично. Између владике Данила и пећскога патријарха није било пријатељства, јер су све и црксене и политичке везе, које су биле у изгледу покидане још 1700, кад је Даџило отишао на посвећење патријарху Арсенију III у Угарску.

И, тако, отворивши Црној Гори осамнаести век, трима, може се рећи, епохалним догађајима; уништењем потурчењака, првим везама с Русијом и новим политичким уредбама и очувавши и утврдивши своме народу и својој маленој отаџбини потпуну независност — мудри и јуначки владика Данило премину у Подгорју свом на Махинама, 11. јануара 1735. године и би погребен у Цркви Ваведенија Св. Богородице (КРАЈ)

кад они траже да им се нешто дозволи, да тако исто и мп тражимо, да и они испуне све одредбе уговора а не да се тнтрпју с нама. За то трсба да одржимо уговор у снази, тс да буде опако "као што је закључсно. а никако ие нопуштати од тога, јер то иде само на штсту оппттипе. Треба дакле друштво да премести своје седиште овде у Београд, па опда тек да се разговара с нама. Димитријв МилојевиИ — Тешка је ово задаћа, господо. Ја сам синоћ, ако се не варам, чуо од г. председника где каже, да је то ондашњи министар привредо потписао те измене и допуне нс питајући о томе онштину, да ли она пристаје пли не. Кпд то стоји, оида ту ми пе можсмо ништа да учиинмо, јер државна власт има много већу силу него ми. Али онет с друге стране државне власти треба да воде рачуна да се не штете иичији интереси; п с тога би требало да данашњи министар прпвреде опозове то решење. Што г. секретар у свом пзвештају каже да није било никакве измене у штатутима, већ само односно нродужења самога рада, то ствар није тако велика; јер, да ли ће бити 15 или 20 сијалица више или мање, то су ствари које не засецају у штету нити у вајду саме општпне, само ако није који парагра® битно иромењен, као што сам ја мажо пре чуо. (Чује се: није ништа.) Ја, господо, нисам никако за то, да се ма и једна јота у уговору мења, него нека остане онако, какав је први уговор и био и нек се тражи, да седиште тог друштва мора да буде у Београду. Ја сс све бојим, да нас опим изменама и донунама некако не закаче, те да наша нрава још више окрње. Колико сам се ја могао упознати с овим уговором, мени се чипи, да ове измене не би никако донеле асне општинп него штете према првобитном уговору. За то треба да се држимо само првобитног уговора и да тражимо да седиште друштва буде у Београду, а сам овај уговор никако да се не пренаша. Јер шта то значи, — ми смо дали концесцју Цикошу; Цикош је пренеона једно, нама не нознато, Француско друштво; а сад ови опет траже да пренесу на неко безимено друштво; и то ново друштво иренело би опет на неког иовог — трећега. Тај пренос, господо, иде само на нашу штету; и ми ћемо њиме да изгубимо свако наше право; већ ми треба да држпмо само то друштво, па верујте тако ћемо моћи одржати уговор онако, у потпуној сили, као што је написан. Председник — — Што се тиче преноса, ми не можемо њима да станемо на пут; јер они по уговору самом имају то право да врше пренос. Секретар чита тај иарагра® из уговора по коме друштво има право да врши пренос. Димитрије МилојевиК — Може бити да има после тога још какав иараграФ, који говори мало опширније о томе. Ја само не знам, да ли су сигурни наши акционари са њиховом имаовином, јер може бити да ће они дати тај пренос каквим банкротима, који неће имати ништа: па шта ће онда бити са каниталом српских држављана? Јер ја сам са вама као са једном солидном Фирмом удружио се да израдимо један посао, а ви сад, то ваше право преносите на другога, који није солидан. Онда је мој капитал дошао у питање. Дакле ми морамо да заштитимо наше држављане, да не би били оштећени са евојим капиталом. Мијајло ПавловиЛ — Господине председниче, сва јс ова дебата колико тек дапроводимо време. Главно је оно, што сам ја тражио, и немојмо од тога да се удаљавамо. Ми морамо наша права да бранимо и да одржимо у снази. Ја хоћу да се уговор тачно изврши, и да концесионар буде са седиштем у Београду; па тек онда друго је питање о преносу. Јер, господо, ма да је овде

Цикош нренео своје право на то друштво, ипак овај уговор и њега веже. Овај уговор мора да се одржи у снази иа макар со преносио на њих ето недесет. Наш угбвор пе можс потрти ни министар ни суд, нпти ико; и ја тражим да оиштина то своје право, које има по уговору, очува нсокрњено. Тек опда, кад он дође овдо у Београд, онда се можемо разговарати о преносу електричног осветлсља, и оида ћемо узети те нове штатуте иа ћемо их иоредити са угоиором, и казаћсмо: ово и ово ти одобравамо, а ово ти пс одобравамо, јер се коси са уговором. Али ја у то нећу да се упутптам дотле, докло он не испуни ону прву тачку уговора, да му седиште будс овде у Београду. То .је јасна и чиста ствар. Ја дакле предлажем да овако кажем министру: Госиодинс министре, ми смо иримили Од вас те нове штатуте, које тражи Француско друштво да пренесе на безимено друштво и да ви то одобрите. Али пошто је друштво погазило уговор са општином, а то је у трамвајз^, — ми зебемо н нећемо да нануштамо и овде наша права, и најенергичније тражимо да концесионар врши то нраво које има но уговору. За то, господине министре, догод се друштво не приволи да поштује и да се држп тога члана уговора са општином. да седиште друштва буде у Београду, ми се дотле нс можемо упуштати ни у каква резонирања нитИ давања свога мњења; јер видимо, да друштво иде на то да нас изигра. Ми тражимо да седиште друштва буде овде из многих разлога. Понајглавнијн, с тога, што овде у Београду држава може много лакше да води надзор и контролу над радом друштва. Председник — А хоћемо ли да побројимо тачку по тачку ових статута, који се косе са уговором. Мијајло ПавловиЛ — Али овде има, господо доста нових чланова, којих нема у уговору. Осим тога, ми наша права не смемо да напуштамо; а министар не сме да потврди те штатуте боз нашег пристанка јер то би значило, да у овој земљи иде све наопако, кад министар може чинити шта хоће. У осталом, госнодо, ми имамо овде и скупштину, и министар може ј едног леног дана доћи на оптуженичку клуиу ако то учини. Председник — Ја мпслим, госнодо, даћенајбоље бити, ако нрочитамо извештај комисије о овим новим штатутима. (Чује се: врло добро.) Сккретар чита извештај комисије. Мијајло ПавловиД — Овде би требало да се дода и то, да друштво мора да покаже рачуне, шта кошта све ово што је до сад направљено. Јер они могу да издају приоритетске облигације или акције, кад нема контроле. Него, нека нам они нокажу све шта кошта до данас по оригиналним рачунима; а у будуће, да сваког месеца подносе извешгај о своме раду, књиге да воде на српском језику и да се контролишу. Па ако опшгина нађе да је ова инсталација електричног етаблисмана нретерано скупа, онда она има право, да тражи да се избере једна стручна комисија која ће све то да процени. То је, господо, врло важна ствар ; јер ми не можемо никад иначе доћи, да осветлење пређе у наше руке догод им не протече рок од 41 године а то је читав век. То је дакле нужно да се зна, да нам они не би стварали неке замишљене — фиктивне дугове. То треба све да се види из њихових књига и рачуна. А ви знаге, да је била одређена једна комисија од стране министра да прегледа њихове књиге, и она је нашла по њиховим књигама читаву бруку и страхоту. Али томе смо мп све криви; јер они кажу: ово је Србија, то је обетована земља, и они, сваки черупа, колико више може. јер веле, — ми се не разумемо у тим стварима, па се титрају с нама.