Београдске општинске новине

ЗВАНИЧНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

НЕДЕЉА 2. ШАЈА 1899.

'ЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖл

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО Ј Е Д А Н-П 7 Т

11. I. II V :

За Србију на годину .... на пола годинв . За стране земхе на годину

ХХХХХХХХХХ'

Број 16.

6 динара 3 „ 9 ,

•ЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЛ'ЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖа

'ЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖЖл

1ХРЕТПЛАТУ ВАЛјА СЛАТИ УПУТНИЦОМ НА ОПШТИНОКИ СГ"Д А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈВ НА УРЕДНИКА. РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ.

НЕПЛАЋЕНА ПИСША НЕ ПРИМАЈ7 СЕ.

Н А Р Е Д Б А У члану 14. закона о народним школама наређено је, да свако мушко и женКко деше које живи у Србији, дакле без обзира на поданство, народност и веру, мора свршитџ основну школу. У чл. 15. истог закона одређено је, да се у основну школу нримају и уписују она деца, која 1. Септембра, дакле у почетку школске године, не буду млађа од 7 ни старија од 10 година. А у члану 17. истог закона наређено је, да се уиис ученика гша да изврши у ирвој иоловини месеца маја. Према овим законским наређењима суд општине београдске наређује: Да роднтељи, стараоци, или сроднипи упишу у основну школу до иоловине маја 0. г. сву децу, мушку и женску, која до 1. септембра о. г. неће бити млађа од 7 ни старија од 10 година. Упис ове деце вршиће управитељи основних школа, сваки у својем школском срезу. Који од родитеља, старалаца или сродника пропусти ово учинити до 15. маја ове године биће кажњен по закону о народним школама. Од суда општине београдске, 1. Маја 1899. год. у Београду АЈВр. 3288.

II А Р Е Д Б А На основу чл. 1. измене и допуне у правилнику за извршење закона о рибобову, од 29. марта тек. године Управа града Београда објављује: 1., да у времену до 15. маја није слободно ловити у Сави и Дунаву ове врсте рибе: младицу, лииен; 2., у времену до 31. маја није слободно ловити: моруну, јесешру, кашикару, сома, иасшругу, несрећу, кечигу, сму1)а, мрену ; и 3., А у времену до 30. Јуна, нијеслободно ловити гиарана. У осталим рекама и текућим водама није слободно ловити до 31. маја: сву осшалу рибу и раке. Сва ова врста рибе, не сме се у ово време ни уносити из еуседне државе, а ако би се унела оида ће се са њом и са уносиоцима поступити по закону. Из канцеларије Управе града Београца 28. априла, 1899. год. Бр. 10.428 у Београду. _____ општински послови Пресуђен сиор. Изборни суд пресудио је спор између Општине Београдске и Безименог Друштва Трамваји града Београда,

односно наплате таксе трошаринске на трамвајска кола, кад у варош улазе. Та пресуда избраног суда гласи: - ПРЕСУДА ИЗБРАНОГА СУДА У СП01УУ Безименога друштва трамваја града Београда, које заступа г. Др. Милован Ћ. МиловановиК, правозаступпик из Београда, ПРОТИВ Општине града Београда, коју заступају: њен иуномоИник г. Драг. СшаменковиИ правозаступник из Београда, и члан његовог одбора в. Ивко КвковиК, председник првостепеног Београдског трговачког суда Судили су: Председник суда, Владимир Јовановић, чл.н Државног Савета. Судије: Алекса С. Јовановић, Судија Касационог Суда, Ђорђе Новаковик. Судија Касац. Суда у пен8. Милан С. Мостић, правоаает. из Београда Коста Живковић, инжињер жељевн. дирекције Пословођа, Драгић Павловић писар Мин. Иравде. По споразуму странака, решењемУправе града Београда од 22. Јануара тек. год. Бр. 223, састављен је надлежним путем

За ослобођење од трошаринске таксе, на трамвајска кола, која прелазе трошаринску пругу.

ТРГШШ ЦЕНТРИ И ДРУМОВИ по СРПСКОЈ зкмљи У СРЕДЊЕМ I I НОВОМ ВЕКУ ИСТОРИСКО-ГЕОГРАФСКА РАСПРАВА Мото ; Тр10вина је један од нојзначајнијих моменатау еволуцији јиднош народа. НАПНСАО К0СТА Н. КОСТИЋ (Рад награђен са 200динара, другом Видовданском Наградом Београдске Општине од 15. Јунија 1898. г.) (НАСТАВАк) (4) Исте донације Дубровчани подарују и босанском краљу Остоји и његову сину Стевану (1399. год. 25. Фебруара; 1410. год. 31. Децембра); Сандаљу и његовим сродницима кнезу Вукцу, кнезу Вуку и Стевану, сину кнеза Вукца (1420. 20. маја); 1 ) и т. д. Лукарић (под заглављем Са§е (1е' рг1пс 1 р 1, сће Гигопо а^ге^а^е а11а иоМШаДј Еаиаа е<; ћога §опо езШ^е) набраја

Ј ) Мопишеи(;а 8егШса § ССХХУШ. стр. 239—241; § ССБУ1. стр. 275—277; § СЉХУП. стр. 284—288; § ССБХХ1.

ову српску господу као изумрлу дубровачку властелу (1605): Со^гатаиш, Ссг1аМссМо Раи1ои1сс1п, Ја1)1апои1сс1п, Бои1сс1п, Со8»ас1а, Исои1сс1п, Нгапјссћ 1, 8апсои1сс1н, ^Па^соМссћћ 1 ) 5. Стари Епидаур имађаше поседа на копну: „прппадаху му земље крај мора више и ниже њега и неколико градова." 2 ) Бељак жупан и Радич војвода браћа Санковићи у повељи од 1391. г. 15. Априла којом Дубровчанима дају Конавље и Виталину веле „по старим писмима, по сгарим споменицима, по добрим људима, који су чули од једног колена до другога, по белегама и знамењима": „ Нл Цлптлт-к при мори естк килк грлдк стлри Д8крокникк поллгк ж«пе кон4К4ЛКСК«, ко!ем>) град« присто-кше ж8пл кондК40ск<1, и к-шш м8 племенито тд ж8пл и др8г« ЗШКЛЕ И М-ћСТЛ, н К4ДК С( онк СТ<фИ грлд Р4С8 и ОП8СТ -к, ткдл Г0СП0Д4 р4шкк4 и Х8МКСК4 8 тж дни крнкиномк пос-кдош« и по СИЛИ 8знш коН4КЈЛКСК8 Ж8П4 и Др8г4 М13СТ4 тог4 ГР4Д4." 3 ) Из Епидаура поникли Дубровник у почетку није имао земље и спољна политика Дубровачке Републике према српским владаоцима била је управљена и на то, да се

стр. 296—300. 1) Сг1. Биссап, Сорјоао КЈа(;1'еМо стр. 175. 2 ) А. Мајков, Историја Српског Народа стр. 196. 3 ) Мопптеп1а ВегМса § СС1У. стр. 217.

задобијањем суседног земљишта створи и прошири мала општинска територија. На то су Дубровчани били нагнани и самом природом свога земљишта. Експанзивним проширавањем дубровачке трговине увећао се и број градског становништва а тиме се, природно, увећала неодољива потреба веће количине хране. У статутима приморских далматинских градова био је (са извесним ограничењима) забрањен извоз жита, које је онда било на цени у Далмацији. 1 ) Дубровачки је посед био мален, каменит и неплодан, па су Дубровчани непрестано гледали, да некако захвате какво питомије место, да би тако могли сејати жита у потребној количини. Нешто то, а нешто и то, што су Дубровчани с великом коришћу трговали и вином, па им је требало више присојног земљишта за културу винове лозе, — наморавало јеДубровчане да ма како изађу из својих узаних државних граница. Дубровчани су на два начина текли себи земаља: Или су преко својих посланика молили српске владаоце да им продаду известан део оближњег земљишта или су потајно засејавали поља и виновом лозом засађивали присојне падине у српским жупама покрај мора: надајући се, да

!) А. Мајков, Историја Српскога Народа стр. 197.