Београдске општинске новине

Број 16

— 62 —

Год. XVII

избрани Суд, за расправу спорног питања: да ли тужена општина, према уговору о концесији за трамваје, има право да наплаћује, и колико у име трошаринске таксе од трамвајских кола, која прелазе реонску пругу. По исцрпљеном раду, који је обављен на састанцима 31. Јануара, 8, 14, 17, 28. Фебруара и 5, 7, 10, 17, 21,и22, Марта тек. год., избрани Суд, на основу навода парнични страна, излаже стање ствари у следећем: 1. Тужилачка је страна представила: Члан 14. тач. 2-га уговора, између друштва и општине града Београда гласи: „Писмоноше, разносачи депеша, ватрогасци, полицнски и општински служитељи и чиновници који иду службеним иослом не плаћају ништа, али тада у једна иста кола не могу ући њих више од четворице јавних служилаца, осим пожара и других сличних потреба (&гсе тајеиге)." По овој уговорној одредби, општина је изводила, да сви њени органи, па и одборннци општине, имају право на сталне бесплатне карте, за вожњу за све трамвајске пруге, тражећи од друштва знатан број бесплатних карага. Друштво је овај захтев одбило изјавивши, да ће потпуно одговорити својој обвези, ако општини стави на расположење само онолики број купона за поједину вожњу, колико је предвиђено поменутим чланом уговора, не признајући ником право на сталну бесплатну карту. На ово је следовало извешће Управника трошарине града Београда од 9. Децембра 1894. год. Бр. 1120. да је „за то што је друштво забранило бесплатну вожњу на трамвајима органима трошаринским, издана наредба топчидерској линији и стражари Бр. 8. код новог гробља, да при уласку у варошки реон од сваких трамвајских кола наплаћују по 0 - 60 динара; а својим органима издала је наредбу, да трамвај плаћају при вожењу." У последњем ставу чл. 5. првог одељка уговора, стоји ова клаузула: „општина ослобођава концесионара и трамвајско предузеће од сваког оишшинског ириреза. " Из

ће захваћено земљиште временом прећи у њихове руке. 1 ) „Што су српски владаоци често опомињали Дубровчане да не прелазе преко својих међа и што се често судило за земље и заљуде које држаше Дубровчани, то показује да Дубровчани нису мрзели на други начин којим се текоше земље." 2 ) Дубровчани су задобили своју територију, вероватно после X. века, јер Константин ПорФирогенит бележи, да се Дубровник налази баш на граници између Хума и Требиња; дубровачки се вииогради налазе на земљишту ових двеју српских жупа и за то Дубровчани, још од 878. год., по наредби цара Василија I Маћедонца, плаћају хумском и требињском жупану годишње по 36 нумизмата (златника). 3 ) Дубровачки се виногради налазили у жупи Жрновпигуи (В г е п п и т), на Геци (0 т 1) 1 а), код Затона (МаШ) и Пољица. 4 ') За држање тих винограда, како бележи Константин ПорФирогенит, Дубровчани су ђлаћали годишњи трибут. Доцније су Дубровчани

!) ЈћШет. 2 ) ЈМдеш, етр. 197—-198. 3 ) Моппт. 8рес1 уо1. VII стр. 372. — Уп. ЈБ. Ковачевпћ и Љ. Јовановић, Историја Српекога Народа св. II. етр. 44; 77. С. К. 3. књ. 31. 4 ) 1>г. К. Јиречек, 1Ме Напс1е1881га88еп етр. 12.

ове одредбе друштво изводи, да општина 1 нема права да наплаћује никакву трошаринску таксу на трамвајска кола, кад прелазе реонску пругу; чему је најбољи доказ то, што општина није наплаћивала ову таксу све до Децембра 1894. год. кад је настао овај спор, дакле за пуне две и по године. На том основу, друштво се одмах обратило општини са захтевом, да се спорно питање изнесе на решење избраном суду. На овај захтев Суд општине београдске писмом својим од 15. Фебруара 1895. год. известио је улраву трамвајског друштва: „да је одбор општине града Београда у својој седници од 6. тек. м-ца АБр. 853 решио: да се одложи решење питања о трошарини пред избраним судом, докле одбор оигитине града Веограда не нађе за сходно да се шо учини ." Истим се актом друштву доставља да се „за сада наплаћивање трошаринске таксе обуставља, али варош задржава то право." Наводи се доказују оригиналним писменима општине, која су суду показана а у препису остављена у актима. Овим начином постао је овај спор. Трошаринска такса на кола при уласку у варош није ништа друго, но калдрмина, — такса, коју општина наплаћује за употребу своје калдрме. Но ово се не може ни у ком случај у односити на трамвајска кола, која путују својом пругом, ни по томе што је тужилачко друштво примило на себе обавезу уговором, да о своме трошку одржава и чисти калдрму, која се налази између шина и на 30 сантиметара изван шина сједнеи с друге стране. Сем тога природа трамвајских послова, начин вршења трамвајске службе, противе се плаћању ове таксе. Ред вожње утврђује сама општина. Трамваји по томе реду морају возити, па било путника или не, и онда би било илузорно наплаћивати од друштва ову таксу. Друштво тражи да се пресуди, да општина нема права на ову таксу. 2. Тужена сшрана одговорила је: По самом тексту спорног става поменутог члана уговора, јасно се види да је

у натури плаћали и вински десетак. 1 ) Овај новчани трибут звао се могорит (у спом. та^аНатт, таг^агШит та1§-аг188ит, Депаг1 таг§'аг18п, могорншк). Српски су владаоци за трибут Дубровачкој Сињорији слали на поклон једну дебелу краву (уасса Ле,рго, (Н таг$аг181о), коју су дубровачки кнез, његов намесник и „1зоп1 ћ о 111111 е 8 Ка§'И8п" брижљиво између себе делили.-) Дешавало се, да су Дубровчани добијали по каткад и мршаву краву, али је они нису хтели примити. 3 ) Раширавањем винограда увећавао се и сам обим дубровачке државице. Због тога је Дубровник имао честе свађе са српским владаоцима и властелом. У уговорима између Дубровника и српских владалаца и властеле често се помињу зађевице око винограда и регулисање тога питања изазивало је спорове и непријатељска расположења. Готово сваки српски владалац после Немање у преговорима и уговорима са Дубровчанима увлачи у диску!) ЈћМет. 2 ) ЈШет. — Мопит. 8рес4. уо1. XXV. стр. 40. 3 ) Мопит. 8рес1. уо1. XXVIII стр. 24Ј—241. — 1379., 13. Септ. Соп8 Ко§а4. ... с1 е (ЈапЗо Депапоз таг§ап8п с1о111111] ге^18 Воз8шае е4 КавбЈае (еЦ ассЈрЈепЛо ађ јраја ипат ћопат уассћат. 17. Септ. 1379. Сопа Ко§а4. . ..Ле поп гес1р10П (Зо 18 (;ат уассћат тасгат рго таг!?ат1о 8е<! ипат рш^иет

друштво ослобођено од сваког оишшинског ириреза , а не и од општинске трошарине. Да то нису истоветне дажбине, јасно се види из одредаба чл. 37, 38 и 38 а. закона о општинама, по којима се прирез сматра као једна врста терета,„ који пада на грађане кад редовни приходи не могу да подмире издатке, и удара се на све пореске личности по сразмери порезе, а по одређеној стопи, —а по томе он нема никакве везе са општинским приходима — калдрмином, разним арендама и кантарином, ни са канцеларијским и другим приходима, а најмање је истоветан или у вези са трошарином. Разлика је видна и по томе:што се прирез наплаћује од свију пореских глава, независно од тога, хоће ли се свако користити установом коју плаћа; а трошарину плаћа само онај, који у варош уноси или ко троши предмете трошарини подложне; што је плаћање приреза ограничено на грађане дотичне општине, а не и на људе других општина који ту бораве или се наћу са радом, а трошарину плаћа свако па и странци. Има лица, која према члану 38 а. закона о општинама могу бити ослобођени од пореза, и по томе и од приреза, али тиме она нису ослобођена и од трошарине, ако уносе варош што год од предмеха подложних трошарини. Законом о трошарини није ни обухваћен ни укинут општински прирез, то сенајбоље види, што је после закона о трошарини (од 1884. год.) и уредбе о њеном вршењу (од 1890. год.) ударен у 1892. год. особени прирез на Београдске графане за откуп имања више трошаринске линије, и ако је у том времену постојала трошарина и т. д. и што није искључена могућност, да се и даље на грађане ударају прирези по потреби поред трошарине. То, што по наводу тужилачке стране, није општина непрекидно наплаћивала општинску трошарину ни у колико не утиче на спорно питање. То је право општинско и она га може употребити кад и како хоће, као год што општина то право употребљава о великим празницима, ослобођавајући извесне пред-

сију и регулисање питања о границама територије Дубровачке Општине. У писменом уговору са бугарским царем Михајлом Асеном од 15. Јунија 1253. год. Дубровчани овако обележавају своје „вајкадашње" границе: Л припислн« дедини НЈШЕ 31МЛе И С(АЛ И ДркЖЛКЂ НЛЧННЛОТк СОД1* ЦрћККЕ ск-етого Псшркгии кркхк стлри грлдк 0ПИТЛКРК, иже ИД8ТК Д0 ЦрКККЕ ск-ктого Ппгрл л шд цркккс скитого Пп-рл ид8тк до црккке скитогд Покрдтд, л содк црккки ск-ктого Покрдтл, К4КО дркжс горкр« кркхк К«ломд, и И СЛ (38т до Млинехк, л содк Млишхк, К4К0 дркж8т горкрск, ко« гред8тк кркхк Жкркноккниц-к ДфИ до Блдштице, Л (ОДК Кллштице, К <1К0 дркж«тк горкрг, кое с8тк кркхк Ш8мггк. и Гр6Д8'ГК ДО (Окл, Л 10ДК ОН( стрдн« (Окл, клко дркжетк горкр«, к0( с8 кркхк р-ккУ и сктјткГКН8ТК С( ДфИ до горкр« кое С8 кркхк Корилл, Л (ОДК Корилд, клко дркж« горкр*, КО( СЧ кркхк 3 ЈТ0НК и кркхк Полицс и кркхк (Ордшкцк и скстегкн8тк се до црккки ск-кте Ткккле: и кксе медс шдк пр-кпислнехк земл« и алл и дркжлк-Б содк кркхе оодк кксе пр-кПИСДНЂ горкре СЛЈ38ТК Д0 МОрЛ, ККС( С8 НЛ1Ш дединЂ." 1 ) Овако Дубровчани повлаче у XIV". веку своје државне границе према копну, али су, у ствари, онда биле са свим нове границе. 2 ) Као да је Дубровчанима намера

!) Мопитеи1;а ВегМса стр. 38. — Уп. А. Млјков, Историја Српскога Народа стр. 199—200. 2 ) Рг. К. Јиречек, 1Ме Нап<1е1881га88еп стр. 13.