Београдске општинске новине
Број 28
— 212 —
Год. XX
парцелама, пошто комисија утврди да је дотична парцела израђепа по условима. Прецседник објашњава да је то врло тешко зивкати комиеије за сваку парцелу. За гаранцију, да предузимач изради један посао како се је обвезао, узима секауција, илисе последњарата не исалаћује док посао од комисије не буде прегледан. Одборник г. Тома Цинцар-ЈанковиЛ новодом ове напомене г. Смедеревца пита председништво Зашто се деснаужа страна Немањиае улице идући од жељезничке станице калдрмише коцкастии каменом;те се тиме ружи улица и за шго је општина калдрмише и поред самих трамвајских шина кад је друшгво по уговору дужао да одржава калдрму у колосеку трамвајском и 30 сантимегара ширине од трамвајских шина. Предеедник је одговорно да је ужа страна поменуте улице калдрмисана ломљеним каменом с тога, што је нестао полукоцкасти камен, а исти се није могао убрзо набавити. Да је калдрма у истој улици поправљена до самих трамвајских шина с тога, што клаузула уговора, на коју се г. Цинцар Јанковић иозива, вреди само за коњске трамваје. По саслушању свега тога, — одбор је ирешао на дневни ред. XVI Председник општине извештава одбор да је се још раније увиђало, да стање које је сада на Краљевом тргу, не може остатп онако како је како у иитересу здравља грађанства тако и у интересу угледа вароши. Још нрошле године полицијска власт издала је бшха наређење, да се пиљарски артикли дижу са исте пијаце у 11 часова пре подне, али та наредба није иввршена. Надзорна власт носи се мишљу да прекине овако стање ове пијаце како је данас, па је желела да предходно чује мишљење општинског представништва по тој ствари. Општина за сада нема Финансијске могућности да на овој пијаци подигне сталне зграде. За привремено уређење ове пајаце за садаморало би се употребитд једно од ових дв ају срестава: или да се на опшгинском плацуко „Текије" подигну привремепе шупе у којв би пиљари по-
ИЗ СИРОТИЊСКЕ КЊИГЕ БЕОГРАДА * * * Првог Јануара ове године посгављен сам за г етараоца београдске еиротиње" , и трећег Јануара јавио се председнику београдске општине на нову дужност. Чим сам се представио, председник дозва једног чиновника, и рече му: да ми преда дужиост. Чиновник ми је предао један списак од 543 лица, која су примала издржање из оиштинске благајне. Остала акта предаћу вам доцније — рече овај чиновник. Пошто примим списак, прегледам летимично имена на списку, и упитам дотичнога чиновника: — Познаје ли ово лице, што јеовдезаписано у списку? показујући прстом на име и ирезиме. — Познајем, како да не позиајем, господине! — Па где седи ? — Бога ми, то не знам. — Колико има година? — Па и то не знам. — Да ли је жењен, и има ди деце? — Богме ни то не знам, господине. После овога разговора одем опет до председника, и замолим га, да ми верује: да ја овако не могу да вримим дужност, како ми се пре-
сле 11 часова смештали своју робу, којунапијацу износе, за шта би пак општини плаћали пзвесну кирију, ну то је срество малонезгодно јер би општина тиме конкурисала својим грађанима који су своје капитале уложили у подизање граћевина; друго је пак средство да се пиљарима нареди, да сву своју робу са пијаце буду дужпи уклањати у 11 часова пре подне. После говора одбориика г. г. Јована Смедеревца, Раденка Драговића, Томе Цинцар-Јанковића, одборник г. Др. Марко Леко предлаже, да се избере ужи одбор, који би имао иретходно да проучи ово питање и учини одбору предлог како да се исто расирави без штете по грађанетво, оиштину и ниљаре. Оцборник г. Ђорђе ПетровгЉ тражи де се реши који се артикли могу продавати на пијаци. По саслушању тога, а посло говора одборг. г. Николе Спасића, Томе Цинцар-Јанковића, Др. Милана Радовановића, Милутина Степановића, Лазара Матића и Мих. Бобића, председник је ставио на решење овај предмет и одбор је са 15 против 8 гласова, усвојивши предлог одборника г. Марка Лека, решио: Да општински суд избере један ужи одбор који да прпучи ово питање и учини општинском одбору нредлог за решење истог. чу шг-чг УТУ УУУУУУУУУУУ УТ 1 ^ А 1^1 -ц^ћч ^ «1*У. <1ЈК Л *УГ1. .иОТи .Ум. «6-1 |<«Ч| *Пл Ж А| »Лч Л И С Т А К
„ТАЈМСОВЕ" УСПОМЕНЕ НА ДРУГУ ПОЛОВИНУ ДЕВЕТНАЈЕСТОГА ВЕКА
1852 г. (2) ПЕТНАЈЕСТИ СЕПТЕМБАР СМРТ БОЈБОДЕ ОД ВЕЛИНГТОНА Ако има чега што може данас да ублажи тугу Енглеске пред губптком највећа јој сина, ондаје то нешто, уверење: да живот, који се овога часа угасио, не оставља ни једну дужност неиспуњену, и ни једну награду недодељену. Војвода од Велингшона доспео је до врхунца даје, већ му предложим, да још за месец Јануар иде по староме, да т.ј. пређашљи старалац врши ову дужност до краја Јануара, а ја ћу дотде спремити шта је потребпо; те да од 1 кебруара одправљам ову дужност оиако к" ;о ја мислим да је треба одп^ављати. Предложено — усиојено. Тада предложим Суду, да одштамџа „сиротињске листе", у којима би у кратко била издожена биограФија дица, која т),?же од општине издржање. Чим се ово одштампало, изда се налог свима који примају издржање, да дођу к мени и да иопуне свак своју листу. Од15Јануара до 15 Фебруара пријавило се око 400 лица; свака диста добила је свој број, паразуме се и дице. При попуњавању ових диста догодиле се неколике епизоде, које неће бити без интереса за читаоца. Тако, једног дана излази преда ме једна баба, од својих 70 година. — Како тије име, бабо? упитах јеја. Она рече име. — А како ти је презиме? — Јовановић ли, Петровић ли — како ли беше, — богме, синко, не знам. — Како да не знаш, за бога? — Па ето тако не знам, — заборавила сам. Па — како ти се звао муж? упитах јеја. Петар — Јован — ли беше ?. Богме сам ти синко и то заборавида, — одговори баба. — Па шта ћемо сад, бабо? — Па не знам ни сама, господине.
природе, као што је доспео до врхунца елаве, људске.Живот његов, то је само један дуги дан без облака — испуњен од ране зоре до мркдога мрака великим делима у служби отаџбине — а обасјан узоритим принципима дичног и јавнога поведења. Он се уздигао на војводску ввсину низом подвига, које још пи један Енглез није постигао, а попео на степенице тријумФа, до којега сејош ниједан син ове земље није успео. Место, које је заузимала горостасна дичност војводе од Велингтона, и на убојним мегданима и на мирним диванима наше Британије, то ће место сад остати празно; јер нема човека, нема јунака, који би са истпм правом могао стати, и могао збориги, и војсци своје државе, и народу своје земље, — као што нема човека, у коме би се и врлине иособине ове нације тако потпуно спајале. Па ипак, кад погледамо на висину његових година, кад загледамо нарочито у списак његових засдуга, онда тек можемо да_ разумемо онога с лавнога оратора класичнога Рима,*) који је рекао 8аНз (Ии шжте сИсГ1о — да, по што су т.ј. и оваки људи смртни, да онда и нема ничега на свету, што би могло повећати наше поштовање, иди појачати сјај, њихова имена, Сама Природа изгледа да је у овоме случају проширила своје неумитне границе, те на рамена ове дубоке старости положнла лакшиинежнији терет. Јест! Читава иоколења била су и прошла пзмеђу мрвих војничких чинова војводе од Велингтона, и његових старачких еавеша. Он није само дожпвео славу највеће улоге у историји свога доба и свога парода, него је и међу својим вршњацима доживео срећу најдужега боравника с ову страну гроба. А више и Од тога, у гроб у који он данас силази, сарањује се једновремено и посдедњи живи свецок највећих деда овога века. Стојећп, пак, пред тим и таквим гробом, ми се и побожно и поносно питамо: која је то земља, која је то ера, која има у књизи својој записан овако светао, овако и сретан и дуговечаи жпвот? Побођени величином такве једне слике, мијој узаман тражимо прилике; јер нас пуна половина сшолеКа раздваја од дана када је први пут сабља овога војника Енглеске засијала на мегданима Азије, и помогда пресећи ин(јијски јој чвор. Од тада,
*) Цидррона. — Иди, молим те, питај твога комшију, како ти је било мужу име и презиме, па дођи те ми кажи!... Баба оде. Посде два дана, додази са једном комшиком, која ми каза име и презиме бабинога мужа; те га ја заведох у књигу. И тако се сврши овај посао са бабом, која доби Орој 320. * * * После рада од неколико дана у моме новоме звању, ето ти једне моје познанице! — Ја се надам да ћете ми као вашој познаници учинити што ћу вас модити. Све што могу, — одговорих. — Чула сам да сте иостављени за „стараоца сиротиње;" дал>е, да хоћете сву сиротињу да сместите у један „Сиротињски Дом". Јаимам једну стару познаницу; она је остала давно удовица; нема деце, а сирота је у бога. Модим вас > будите добри, примите је уСиротињски Дом. — С драге воље, одговорих ја, ади само најпреда добијемо „Сиротињеки Дом и . — Хвала вам у напред; али, знате, моја познаница има шри собе намештаја, иа, молим, да јој и у Дому дате бар две велике собе, те да смести своје ствари! — Врдо добро! Али само, морам ја прво наћи места у Дому за своје\ јер ја немам више од јецне намештене собе, а вајни сам стараоц те вашз „сиротиње"!