Београдске општинске новине

Број "8

— 213 —

Год. XX

она је само секда и сијала, и опета сијала и оиета секла, — док није најзад место уступила државничкој мудрости дубоке старости! Ко је тај ко не зна, или не може да зна, колико се пута једна моћна нација, једна светла круна, па и један иарламенаш од најбољих гдава и дарова, хватао и за иамеш овога ветерана, и за срце овога јунака! Ладан као мрамор у пожару страсти, тврд као стена на месту дужновти, јак, непреломан, као челик мача који је носио, и делима својим украсио, — овај човек постаде и узор и пример и најсилнијима и најсдабијима од нас; јер се он не даде ни у добру понети, као што се не даде у злу поништити! Име „јунака" одавна је њему приденуто, али га је он у истини, и у толика више, заслуживао, што је био ве&и и од највеће му среКе, штоје биојачи и од искушења, којима су и највећи генији света врло често подлегали. Ведики и светао живот љегов ништа не добија хвалом, која би његова војничка деда, иди његове државничке заслуге, упоредила са тријумФОм једног Алексанцра ид' једнога Це• зхра, иликоја би га напоредо ставнда са блештећом сликом великана, чије царсшво паде под ударцима победиоца од Вашерлоа! Не, и никако. Наиолеони светске историје, код све своје славе и државе, ипак су чеда страсти, светлаци /јенија, који избија из вулканских дубина џиновскихјзеволуција,' који прелази преко светскога неба мешеорским сјајем, али и који завршује у тами живота, пре него је и подовину задатка на земљи свршио. Цела је истина, да ће сами сјај оваквих метеора вечито пљенита око човечанства, да ће њихови романи од каријерв распаљивати покољења, љихови успееи заносити, као што ће њихови и)разег жглостиги, људе и народе, да ће се чак и њихови греси радо правдати, као што ће се без муке праштати. Ади у шој и шжвој категорији великана није место нашем Велингшону. И он се доиста прославио, и он је венац победе понео; али само, њему су други идеали светлили, друге га побуде кретале. Понављамо, и он се борио, и он је у борби иобеђивао, ади мач његов није оевајачки него бранилачки ; и, кадгодгаје он из корица вадио, то није бидо за то да се свет покори, него да се Јевропа од напасти а његова отаџбина, Енглеска, од пропасти сиасе. Уздигнут свеопштим признањем, и рода му и туђих

народа, на највишу висину достојанства, власти, Ведингтон се, као што нагласисмо, и у највећој сили власничкој, и у највећој срећи земаљској, понашао као најобичнији и најскромнији грађанин. Нити има тога закона, који би воља његовевдасти кадра била да криво навнје, нити има тога ирава, дичног или јавног, које би он жртвовао и за једну ддаку своме интересу. И ово је таква и толика истина, да у Енглеској нема човека — ни пријатеља ни непријатеља— који би се на Велингтона могао потужпги, који би и сенку од права имао да каже: да му је велики војвода и најмању неправду учинио. У истини то је био човек, али не човек него жив закон! и нри том још жив ред и поредак! И оиет велимо, и опет сведочимо, да ће сваки узаман тражити у оиоме историјском имену: романе, авангуре, једном речју, мешеорске муње и отсеве. Не. Водингтонов живот светди, ади иостојаном светдошћу ведрога дана! Он нема шта да крије, као што нема шта да правда, пред историјом. А нема за то, шгојецео његов век једна мушка слика. једна чиста страна, и сушша исправност. Он је знао само за један правац и једно правидо живота. а тоје иравац и иравило дужности; њега је кретала само једна љубав, а то је љубав према земља која га родида; и најзад, њега је и прославила и овековечила јвдна служба и једна оддика: узорита олужба отаџбини!!!

0 Б 3 Н А Н А Многи београдски грађани, као и офидири који приликом продаје своје стоке, не знају где и како могу добити сточне билете за исту, услед тога лутају по неколико дана по ненадлежним канцеларијама док не наиђу на ону у којој тај посао могу обавити. С тога да би сопственици стоке што пре сточне билете добили, нека се ради објашњења обраћају кланичнон одељењу ошитинског суда, које ће их даље упућивати где треба да исти посао сврше. Од суда општине града Београда 6 Јула 1902 год., АБр. 6294, Београд.

0 Г Л А С У вези огласа управе општ. трошарине од 28 Фебруара т. г. Бр. 656, објављеног у бр. 9. „Општинских новина," односно наплате трошарине на предмете који се производе у вароши, Управа трошарине прописала је иривремемо уиуство контролорима и старепшнама трошаринских станица, које је суд ошпт. вароши Београда на основу чл. XII приврем. правила трошарин. решењем својим од 28 т. месеца АБр. 3652, одобрио. Упуство гласи: УПРАВА БЕОГРАДСКЕ ОПШТИН. ТРОШАРИНЕ Бр. 1134 31 марта 1902 год. Београд Свима старешинама станица и квартовним контролорима београдске онштинске трошарине. Сходно указу од 19 Фебруара тек. год. на основу решења суда општ. вар. Београда АБр. 1893 и АБр. 1996 тек. год.; у вези тачке 3 и 4 наредбе X ове управе од 1 марта г. г. односно наплате општинске трошарине на предмете који се у Београду производе, управа трошарине издаје следеће: ПРИВРЕ1ЕН0 УПУТСТВО. Сваки контролор и дотични старешина при наплати трошарине има се придржавати у главноме тариФе од 17|УП. 893 год. Но како се извесни трошарински предметп израђују од материјала, на који је већ трошарина у неколико плаћена, — то се има на исте артикле ресто наплаћивати. Управа је узела то у рачун и одредила за извесне артикле наплату ресто трошарине. Дотле, док се нова тариФа не изради има се поступити овако: 1) Код тачке 1,2, Зи 4 наплаћиваће се по тариФИ, као и на ону зелен што се уноси.

— Па шта ћу, молим вас, да јој кажем? — Кажите јој, да за „сиротињу" која има за три собе намештених ствари, немаместау Сиротињскоме Дому. — Али, молим вас, зар ми прву модбу одрекосте? — Али, ви не модите за сиротињу, него за некога ко би сиротињи могао нешто и дати, кад има ствари за шри намештене собе!... Молим вас, кажите вашој пријатељици да она не може бити примљена у Сиротињски Дом — ни кад га буде. И са овим, овај се разговор прекиде. — Господине има једна баба, што хоће до вас — рече момак. — Пусти је, Никода! — Баба улази са штапом у руци, сва погрбљена од старости. — Помоз Бог, господине! — Бог ти помогао бако, одговорим ја. Баба уздану. — Па које добро, бако! — Па дошла сам господине, да те молим, да ме пошљеш у „ Сиротни Дом и .... — А одакде си ти, бако? упитах је ја. — Из Гроцке, одговори она. — А кад си дошда у Београд? — Синоћ, господине. — А имаш ли ти кога у Гроцкој? — Немам никога, господине, одговори она. — Жао ми је, бако, али иаш „Сиротињски

Дом" је за нашу београдскусиротињу; а ти си, бако, грочанка, и о теби ваља да се стара грочанска општина. — Како може Гроцка да се стара за мене? — када је Гроцка све сама сиротиња! Ко ћв тамо о коме да се стара?! — Е, а ви мислите, бако, да смо ми у Београду сви богаташи, а не знате ва да овде има и више и веће саротиње но што је иматамо код вас на седу. Ади, нама се ваља о њој бринути; и доста је ако смо и за толако кадри.... Лако, тешко, бако, свака се општина мора бринути за своју сиротињу. Све што теби можемо учинити, то је: да ти дамо нешто мадо трошка да се вратиш натраг у Гропчу. * * * Улази једна постарија жена са дететом од једне године дана. — Шта желите ви, госпођо? упитах је ја. — Господине, пре године дана. донесемиједна женска ово дете, и погоди се са мном да јо.ј га чувам и однегујем. Али је од тодоба моје очи више не видеше. Ја сам сирота жена, на више не могу да га издржавам; за то молим општину, да ми да на издржавање овога детета, а ја ћу га и даље чувати. Дете беше женско, напредно и лепо, па чак и богато одевено. — А имате ди ви кога,госпођо?-упитах је ја.

—- Ја сам удовица, и жнвим заједно са својом ћерком. — А је ли вам ћерка ведика? — Јесте, господине. Била је удата, али није могла с мужем да живи, и раставила се... — Онда знате шта, хч)спођо! Ми ћемо узети да се старамо о детету, али ћемо и дето да узмемо од вае, на да га дамо другоме на чување. — А што, господипе? Зар сам ја могла и умеда чувати дете годину дана, а сад да не умем? — Ја не знам да лн ви умете иди не умете чувати децу, али општина има ту свој рачун. Извод те, дакде, оставити дете, На идите кући, а ми ћемо наћи коме ћемо дати дете на чувзње. — Али мене је, господине, жао детета; научила сам на њега, и не могу да се раставим.. Него молим вас оставите га и даље код мене. — Е, то не може да буде, одговорих ја. Него, иди осгавите дете, па ћемо се ми о њему бринути; или га носите, па се и у будуће о њему старајте, као што сте се хвала Богу и до сада старади. — Богме ја не могу да се раставим од овог детета, макар гдадовала. — И то је лепо од вас! И онда, збогом, госпођо! Разбирајући доцније о овом случају, дО знам: да је оно дете било ванбрачно дете њене ћерке. (Наставиће се)