Београдске општинске новине

СФр. 22

Онштинске НОвИне

Све је лепо у Ривоар-овој књизи: — „Ваша је ко;начна химна, глазбеници краљевске гарде, завела Победу. 0|на је рашнрила широм своја крила. дивно је одгежорила на Ваш позив. Једног вас је дана вратила :милом Дуна.ву из мучне даљине, а она га је с ©ама прешла, отншла је обалама бескрајних хорнзоната, тамо где су миспичне сирене, украшене сунцем и (плаветнилом морским, биле еко вашег заноса, довикивале еам моћни „живео" од ког је цео Јадран радоено дрхтао. Написана је нова Роландова песма, но олифан вашег краљевског шевалиер -а чус се чак е ону страну неизмерног океана, море је предало зов мору, а верни су синови Југославије |у далекој Америци одповорилн сиремни: Овде -смо! Време хнта! Којим судбинама? — Ко би могао 1ПОГОДИТИ, но Београд се диже, дижу се велике, огро^мне палаче, које иду упоредо с новим вели^ким, грандиозним његови ;М сновима. Слика, што је град пружа задивљује. То је неупоредиви пример енергије, смелости, вере, визије, која обнавља учаурени град. Кад на вече падне мрак, иза хрпе од морта !И! цигала чује се радникова песма, сли» ва се с гласовима, који долазе са сзих страна града, који у ноћи певз. осећа, утзз, као ниједан град на свету.

Во уз велебне палаче још -се увек држе и мале кућице, уз дивно одевене жвне расне лепоте, ступа и сељанка у свом народном оделу, уз младог београђанина — Босанан са фесом, Албанез вечно празних џено'ва..„ Београд је град велике расе, која верује $ своју звезду. Ту је тајна сваког успеха, сваке победе!" Корак за кораком иде Ршзо®р липим гра-' дом, који оознаје тајгау путева 8 што воде санктуару људсже душе. Београдској, тврђави, београдском фару, светионику, посвећује своју дивну пеому: Споменик дугих година тут&, Могли би га збацити као рушезиау, На његовом месту уздићи високо према неоу Огромну, звучну авакт-сцену лоноса! Видели би како у тренутку нестаје Оно, што је поштедило страшно оружј«, Велеки би сведок херојских опсада Постао сцена тужног заборава! Но ово слово не познаје раса великог сј Која је у својој прошлости моглз све изгубити осим Поносз: Света страс у &ој дрхти дубоко! Поносан на раке својих старнх" зкдорл Побелкички Беогсад гледч Од Дунава према Мору и од Мора у Свет...