Београд кроз векове : циклус предавања одржан на Коларчевом народном универзитету
посадама Жрнова и Смедерева. Угарска, међутим, није могла, услед унутрашњег растројства, обраћати довољно пажње одбрани Београда. Градски бедеми не одржавају се у реду, артиљерија је недовољна, посада мала и слабо плаћена. Очајно стање Београда пред пад у турске руке лепо је окарактерисао савременик Ђорђе Сремац, капелан угарског краља. Он нам ]е забележио, као тумач, и пркосан одговор Срба насадиста (тајкаша) који су имали бр-анити Београд и који су узалуд тражили да им се изда њихова заостала плата: „Ђурђу попе, што то нама срамоту чини; но ако Угрима не требује Београд, требује цару 1 ' (султану).
Одлучни ударац дошао је најзад под султаном Сулејманом 1521 године; 28 августа пао је Београд турске руке без великоф отпора. Последице пада „кључа Угарске“ брзо су се осетиле. Већ пет година касније Угарска доживљује слом код Мохача а 152-9 долази до прве опсаде Беча. Од тврђаве која је бранила приступ у Угарску, Београд постаје исходна тачка за продирање Турака у средњу Европу.
О изгледу средњевековног Београда може се нешто више рећи тек од времена деспота Стевана Лазревића који га је примио разореног и из основа поново изградио. Тај Београд описала су два савременика, биотраф Стеванов Константин Филозбф и Француз Бертрандон де ла Брокјер који је прошао кроз њега 1433 године. Град је био опасан двоструким бедемима, заштићен споља и дубоким јарком. На Дунаву, код данашње куле Небојше, налазило се једно малено пристаниште, споообно да прими 15 до 20 галија. Улаз у пристаниште браниле су две куле изме-ђу којих је био разапет један ланац. На бедемима је било више ј кула. У средини града, на пролазу из горњег у доњи град, на- I лазила се једна велика кула. То је несумњиво она кула доцнији извори, шеснаестог столећа, називају Небојша, чије је име касније, када је та првобитна Небојша разорена, прешла на познату кулу у доњем граду. Та централна кула чинила је малу ) тврђаву за себе и била је такође опасана јарком преко кога је био покретан мост подизан ланцима. Таквих мостова било је и пред свим градским капијама. У граду је било више грађевина за становање, међу којима и деспотов дворац. Нешто касније помиње се у Београду и дворац зета деспота Ђурђа Бранковића, Улриха Цељског, који је у њему и живот изгубио у сукобу са Ладиславом Хуњадијем (1456). Од цркава помиње се „митрополија Успеније пречисте Владичице", „која је била престо митрополита београдског, екзарха свију српских земаља". Деспот
27
БЕОГРАД У СРЕДЊЕМ ВЕКУ