Београд кроз векове : циклус предавања одржан на Коларчевом народном универзитету

91

БЕОГРАД У ДОБА КНЕЗА МИЛОША

заслужује да се штампа. Кнез му одговара да је он једном за свагда поставио „основаније“ да се без његова „а4тл.ШШг“ и потписа не Сме нипгга штампати. Кад би сада учинио изузетак, и друти би писди захтевали да се и њима то исто право да. „А то нисам рад да се уводи,“ каже Милош. Давидовића није он овластио да даје одобрење за штампање. „Ја не противусловим, наставља Кнез, да књига ваша не заслужује да се печата, и да сте ју ви противним чим напунили; но тек оћу да прође преко моје, а не Давидовићеве цензуре“. „А Берман ће извући фуру за то, што је почео. и без абпиШШг печатати", завршава Милош свој одговор. 91 ) Кад је добио књигу, био је незадовољан што је она налисана новим правописом, без дебелог јера. Наредио је да се то измени. Наљућен таквим решењем, Стејић је 23 јуна 1832 године отишао из Србије. „Јучер у ујутру г. Доктор Стеић пређе у ону страну с нешто свога багажа и никому не јавивши се. Момче његово било је и остатака ствари његовије понијело, но још исто достигнем и вратим. Узроке не знам зашто овако учини,“ јавља 24 јуна Цветко Рајовић Милошу. 92 )

Стејићева књига изишла је из штампе почетком септембра 1832. Шиљући је Кнезу 7 септембра као прво „већег содержанија дело“, Берман је уз њу послао и отштампан „споменик“, посвету ккезу Милошу. 93 ) Милошу се допала посвета. Учинир је само извесне измене у њој, између осталог и тврдњу да је он „оснсватељ прве књигопечатње србске", јер су, каже он, „печатње србске у Бечу и Вудиму“, биле пре ове наше, „но ја сам основатељ ове прве у Сербии“. 94 ) Што се тиче Стејићеве књиге, он неће за њу да зна. Исаиловић и Берман имали су намеру да уз ову прву отштампану већу књигу пошаљу посвету у стиховима руском цару. Кнез се слаже, утлавном, са њиховом замисли и тражи да тај „споменик", нешто исправљен, отштампају у више примерака и њему пошаљу. Али „уз споменик не шиљите ми Стеићеви књига“, поручује им Кнез. Он Стејићеву књигу неће да шаље у Русију. „Стеић није бегством своим од мене толико заслужио, каже даље Кнез, да му ја или ко од моји шиљемо књиге његове онако великим лицима, као што су император руски. и господа руска“. И пошто није рад да се Стејићева књига или име његово зише пред њим спомиње, то не жели да у „споменику", намењеном руском цару, стоји; „при напечатању прве књиге у новозаведеној типографији у Сербии“, већ треба да стоји: „при напечатању прве букве“, „као да смо, додаје Кнез, ја и народ споменик овај императору одма дали