Беседе дра Мих. Полита-Десанчића

60

БЕСЕДЛ. НА ХРВ. САБОРУ ПОСЛЕ РАТА Г. 1865.

и јавним међународним правом. Код приватнога права компацисценти имају трећега за јш;lех execiitionis. код јавнога међународнога права пак компасциеценти cv сваки за себе juclex executionis. Кад такав државни у г говор не годи више народу. кад ее противи његовом бику или само развитку, он га раздере. (Живио!)“ ~Да то тако не стоји, господо, онда нпкад неби напретка било. Да уговори од г. 1815. постоје. uда раздеранп нису, Европа би још чамила под неслободом. Италија неби се била никада конституисала. а и Немачка никада се преобразила неби. А тако псто. да париски уговор од г. 1856. на векп постоји, решењу источнога питања изласка било небп. Него v јавном праву, кад који уговор. као што рекох. биће народа нијече, онда га народ прекине, а то смо мп г. 1848. према Угарској и Мађарима учпнилп. п зато је тај савез правно престао. (Живпо!)" „Дакле сва аргументација, која ее од стране Мађара о правној непрекидностп према Хрватској наводи, сасвпм је погрегаиа. јер хоће да упоравња начела приватиога права, где само начела јавнога међународнога права места имају. (Живио!)“ Но господо! кад сам овако своје гледиште и у том обзиру разложио, настаје питање, шта бп нам вањало v нашим околностима чинити? Ово је питање. које си не само овај високи еабор, него које себи готово сваки сабор v Аустрији став.ва, а одговора никако нема. Ја с мога гледишта из овога нашега положаја изласка не видпм, и као што сам наговестпо, о еудбини Аустрије, као подунавске државе, као ,п о судбини тр. кра.Бевине неће унутарња. него вањека политика, а наиме решење источнога питања одлучити. Ако бих дакле хтео моје мњење о том изразити. шта да чинимо, никако небпх могао радикадно средство препоручити, пего само средство, које би било ехре-