Билтен Битефа

17

Mnoge stvari kojo su so tu mogle videti poznate su još od Antoana i jedino što je jače eksponirana ogoljenost u erotskim scenama izmedju starog sluge i maloumne devojčice. Glumci su bu besprekorni i sa malo reči naznačuju surove slike koje mogu da buđe ođvratnost, ali kod nekog verovatno i saogsećanje.

Medđ;ju predstavama izrazito ekgperimentalnih pretenzija primetna je bile igra posvećena Pjođoru Dostojevskom pod naslovom "Dom moga oca" koju je izvela grupa mlađih Danaca po zamisli RFudjenija Barbe. Trebalo je da to bude pozorište pre svog postanka, a ispalo je kao naivna onomatopejska skica koja samo po naslovu podseća na slavnog pisca, Kađa bi neko neobavešten ušao u salu ni po čemu ne bi mogao da se snadje: reči ne postoje, pokreti su nevešto stilizovani, a scene bezlične i neodređjene, U predstavi ima, rocimo, uspelih vizuelnih efekata (kao onaj sa svećom na qQugoj pritki kojom se nastoji u punom mraku da osvetli čovekova strast ignutmpra), ali su oni neđovoljni đa bi se došlo do scenskog doživljaja na kome Barba tboliko insistira. On jo kragsnorečiv u svojim proceđeim&, ali na sceni mu ne polazi za rukom,da ode đalje od recidiva jednog jednog stila koji smo na ranijim Bitefima upoznali u daleko svežijem i ekspresivnijem obliku,

U predstavi "Tri venecijanska blizanca" ne treba, takoaje, tražiti neke posebne i nove vrednosti. Pre bi se moglo

· govoriti o nijansama u odnosu na poznati stil italijanskog Pi-

Wolo teatra. One se ogledaju u izbegavanju akrobatike i artizma koji je sam sebi svrha i oslobadjaju radnje od svega Suvišnog. David Esrig je u svojoj postavci insistirao na prečišćenom stilu komeđije del arte i izvesnoj karikatualnosti emoćija. Inspirigan starim karikaturama i gamim glumcima đoveo je predstavu do zavidne perfekcije i izđigao na nivo koji može da imponuje.

Oživljavanje tbrađicije pučkog teatra dovelo je đo šarma-– ntne predstave "Prakas" u izvodjenju lionskih umetnika. Bilo je tu izvanredno duhovitih scena, spontanih improvizacija, galskog đuha koji ume da se podsmehne i svojoj veličini i naravi, uz asocijacije koje su razumljive čak i neupućenim u istoriju i trađiciju ove velike nacije. Ta predstava nema avangardnih ambicija, ali ima stila i vrednosti koje su za savremeni Leabar veoma dragocene,

Zbog svega ovog ovogođišnja bitefovska informacija može nekom da se učini i pomalo konvencionalna. O Bondovom "Liru" već se i ranije znalo da predstavlja vredno delo koje su preuzele mnoge klasične scene (izuzov načih), a drugi komadi nisu nas posebno zainteresovali. Otud porod roežijskih im na Hicaua, Bsriga, Marešala, Barbe i drugih pažnju zaglužuju i glumci „KOji su, ko zna po koji put, potbvrđili staro uverenjo da se do novih izražajnih valera može doći jedino kKrOZ izsvorišta njihove prave umebnosti. Bitef je nepraveđan prema glumcima - a kreacije Marina Morarua (Zaneto iz Venecije u "Venecijanskim bli zancima"), FErnsta Sređera kao Lira i Frica Lihtenhailima u liku grobarevog sina u komadu "Lir"), Bve Mates (Bepi u "Seoskom

· dvorištu), Marešala Marsela (Profesor u "pPrakasu") dostojna su

posebnih priznanja. One čine čast i ovom fostivalu., PRTAR VOLE