Билтен Битефа

M 169

neprocenjive važnosti da avangarda ne buđe lažna, da se ne na akriljujemo nad osvojenim prostorima, da ne zloupobrebljavamo nasledje i da shvatimo da je teatar važniji od onih koji se njime poigravaju,.

Gledano upravo iz te perspektive čini se da je Bondov "Lir" najcelovitija i najznačajnija pređstava ovogodišnjem Bitefa. Mogućno je da su neke pojedinosti iefekti već vidjeni ali je neosporno da — U OVOM kontekstu menjaju značenje: tekst, igra, scenografija, boje i svetlo neprekidno se iz prizora u prizor bore za svoju nezavisnost a istovpnemeno postaju međjuslovno sve uslovljeniji tako da se zajednički preobražavaju i okreću prema svetu koji ih inspiriše. Veliki ređitelj H ans Ticau koncepirao je svoju predstavu kao klasičnu metaforu s tim Što ona iznutra ničim nije unapred: ograničena. Otud se čak im najnežnijih prizora i najlepših reči oslobadja silovita sSUrovost, noprekidno se menja, vraća čoveku kao svome izvoDrništu,

i iznova buja tako da sve što je na sceni poprima miris smrti koja nadrasta ovo naše vreme kao tragika svih ljudi i svih civilizacija,. Bondđov tekst je čudan, grub i poetičan, silovit i analitičan, nekako uvek u nastajanju i samonegiranju; reditelj nastoji da naveđe glumce da budu arukčiji nego što očekujemo đa će biti, lica im prokriva tankim maskama i senkama, izobličuje ih spolja a prepušta im da oni to čine iznutra sa sobom, otvarajući neđokučive dubine ljudsko podsvesti tako da se u nama osnažuje đa pozornicom i čovekom ne prođuvavaju Lirovi Vvetrovi nego vreme i vckovi stvarajući tako predstavu o čoveku

i njegovoj najvećoj trageđiji ~ životu! Rat je igra malih Vojnikga a Lir im se obraća kroz sulunđar kao igračkama i neodđoljivo podseća na nemoćne i sulude diktatore, đa bi mu se odmah suprotstavila surova stvarnost vlastitog doma i primorala ga na preobraženja koja traju koliko život i neprekidno iskušavaju njegovu prirodu. Vlast, smrt, radjanje, pa opet smrti, aGUtopsija, vadjenje očiju i histerično slepilo strasti, mržnja, raspađanje, 1 najčistiji plamičak ljubavi što izviruje iz groba kao nečem nepostojećeg ~ to je "Lir" u kreaciji biler teatmvna!i Ne treba ga poređiti sa Bekspirovim niti sa sličnim postavkama jer ovo je zaista nešto posebno: scena je groblje velika kao ceo svet ili mi sami, ali nekako u nestajanju, svako od tih lica ima svoju fikciju sa kojom srlja u svoju i tudju propast, medjusobno se dopunjuju, ali i potiru, pa na kraju svih tih iđeja, snova, mržnje, osvete, srama, nehata, pohotljivosti, mučenja, pakla i đalje od njoga nalazimo snagu koja sve od boje horizonta do ljudskih uzđaba vuče neođoljivo ka gamouništenju. To je predstava prepuna asocijacija i 1ijudskih protivurečnosti koje deluju. svojom sveobuhvatnošću pa dje težko utvrđiti šta je surovije, ekspresivnije ili lepše. Zanatska merila su izlišna jer je sve u preobraženju poznatog u nešbo nOVO i drugačije. Čag nam se čini da je teatar, a čas opet nešto što izmiče našim predstavama o njegovoj suštini. Ništa ovđe nije isforsinano, sve je ubedljivo i prihvatijivo i Što je možđa najvažnije – glumačka umetnost je ponova trijumfovala svojim nosagledđivim mogućnostima.

Dosta pažnje i oprečnih sudova izazvalo je izvodjenje Krecove: drame "Seosko dvorište" u stilu neonaturalizma kojem su se poslednjih godina rado priklonilc mnogo SCoOne, Tekst je oskuđan i uprošćen sa jednom dosta problomatičnom socijalnom osnovom na kojoj dominira melođramatika i čokantna bizarnost.