Битеф

čaje. Zapovest 4: ne plaši se da budeš rastran, pa nećeš ni biti. Bivši tiranin boino so pokorava s übicom u đuši. I gledaoci znaju da nežni zavodnik nosi übistvo u srcu. Zavođenje u Ijubavi jeste zavođenje u smrt. Penteus, koji je postao cedan, govorljiv miad čovek započinje svoj ljubavni juriš. Nekoliko žena zajedno vode s njim Ijubav, polako, pažljivo. On je pasivan, zahvalan. One ga raskomadavaju.

Uzevši sve u obzir, izuzimajući pri tom Willem-a Finley-a (Dionis) glumci deluju bezazleno, upravo naivno, to su donekle nespretna, dobroćudna miada stvorenja gotovo onoliko pokrenuta spontanom putenošću, koliko to neko uopšte može biti, revnosni fanatici dobra suprotnost Dionisu u bilo kom smislu. Sam taj kvalitet znači da utoliko veče priznanje treba odati Schechner-u za snažan utisak koji oni ostavljaju. To može zbilja da doprinese: pri pripremanju odvajanja od giavnog motiva, od teme emocija saopštenih telom. Mislim, da smo tu i mal i nežnije dečake i obesnije, nasrtljivije žene, elastičniji svet trupu orgijaša koji stvarno orgijaju —■ umesto lepih mladih Ijudi koji se iskreno uživljavaju u njihovo duševno raspoloženje, koje njih (mlade prim, prev.) nikada neće stvarno obuzdavati, bist dodir mogao je postati upravo ludilo. Možda delovanje u tom smislu zavisi od određene izveštaćenosti, izvesne akademske atmosfere. Schechner-ov cilj je izgleda pozorište fizičke Ijubavi koje oslobađa suštinske emocije. Sticali smo utisak o pozorišnom iskustvu koje se sastoji iz neposrednih čulnih odgovora, a ne simbola i ideja koje se na njih odnose, iz odgovora na pobrete tela, glasovnom prilagođavanju i boji, određenog značenja i samo uzgied funkcionalnih u granicama komada. Važnija raspoloženja koja je Sehner analizirao u komadu i ono~što je najviše zainteresovan da izazovo, snažno iz toga 'proizÏÏazi, razgolićuje giedaočevu' plemenitost, poniranje duše u telo, okrutnost i strah, kolektivnu histeriju ... Jedva, i kao da čovek neočekivano čuje stihove déla, prohijé se priča okrutnog čoveka obmanutog da zbog greha postane osećajan. Ali uz uporno držanje izveštačenog nastojanja. Čiste, prave suštinske emocije savršeno su izveštačene.

Euripidov komad je značajna konzervativna postavka. Kao i sve što je takvo, ona je nepoštenje. A njegova dvosrnislenost stvorila je literaturu. To je porodična tragedija, Ženu je uništio njen nećak osvetivši joj se zato što je bacila klevetu na cast njegove majke. On je navodi da prizna da su te klevete neosnovane. Sudeći po tome mladić je spasao cast svoje majke, ali cela ta priča je teologija u obmanjivačkom stilu Grka; bog mu priznaje božanska svoistva uništavajući njegovo Ijudsko poreklo (lozu) po majci. Prividno to je zapovest za privrženost bogu: velika porodica je razorena zbog nepoštovanja boga. Ali bog ¡e Dionis i komad je u stvari optužba protiv njega, moralna opomena protiv određenog tipa verskog entuzijazma, koia nam govori da su načela i narav tog boga opasni za društveni moral, javni red, za državu. Euripidov Tiresija nam saopštava da je bog varalica, ali da je zato njegov kult dragocena sublimacija, Euripidov Dionis je najstariji. Rosie decenija opšte prosvećenosti, vekova buržoaske uglađenosti i milenijuma teškog seljačkog argatovanja mi smo se trudili da utvrdimo njegovu narav i pokušali da ga zamenimo s Vilhelmom Ralhom. Njegov duh je duh lovca. Ono protiv Sega se Euripid buni jeste uzvišena brutalnost društvenih zajednica lovaca i iz njih prirodno,

integrisanog grabljivog čovečanstva obesnih Ijudi. On govori o prvobitnoj muskosti u kojoj je duh telesan, a telo »ja« telo mišićav predmet, razorno zakovitlan protiv drugih tela primitivno stanje u kome je p_olni nagon podvarijanta lova. Primivši njeno seme, žena je na lukav nacin pripitomila tu životinju. Euripidov komad prikazule obuzdavanje (samoobuzdavanje i Državu) kao osnov za mirnu druželjubivost i čovekoljubive odnose, tvrdeći da ta životinja još živi u ñama i da je treba obuzdati. Bez super-ega, nema ni ega. Van obuzdane zajednice uopšte nisu mogućni društveni odnosi čak ni oni porodični između majke i deteta.

Uljez je übijen, čovek se ponašao kao životinja, to ¡e akcija bande, slepa strast. Zločin na ulicama, orgijanie, zakon linča, übijanje Ijubavnika u gasnim komorama, probadanje nasrtljivaca, geto-programi sve je to toliko američki koliko i pita od trešanja. To nije pobuna. To ie ritual i oslobađanje, Tumačenje: antagonističke snage ne oslobađaju se u pößuni, niti u ljubavima kod kojih je taj neuspeh razumno objašnjen, (nego onih koje su obeležene tim promašajem) već nalaze oduška u ritualnim varvarskim delima, zameni za pobunu. All predstava i gluma jedva nas za to pripremaju: übistvo je neprijatno iznenadenje, a kao alegorija ono je z'âgpnêtka. U svakom slučaju prikazan je~Testok unutrasnji i antisocijalni (a i silno opšti) bes imada se pretpostavlja da ce se gledaoci uzbuditi, ne očekuje se da će saoseéati s menadama što izdvaja Šehnerov liberalni anarhizam od Dženetovog i Tavelovog radikalnog anarhizma. Finale je vojnički uz intonaciju »S obala Tripolija« izvedenu s nihilističkim podsmehom. Grupa koja u oduševljenom maršu izlazi na ul¡cu dobrovoljno se ujedinjuje u zajednisu ukroéenu ideologijom Ijubavi agresivni bes sada se temelji i stapa s kooperativnom druželjubivošću s početka predstave. Šehner nam na taj na&in slika iznutra konformističko, a spolja surovo društvo, koje traži übice i na njih se oslanja; Panteusa veoma vole njegovi podanici, ali dionizijski, kao telesno biće: proterano, nepokorno, nerazumno, žudno i aktivno njegov vid (misli se na društvo prim, prev.) razumne, moraine, pobožne zajednice zamislio je Euripid. Takav završetak je sinteza Ijubavi i razornih elemenata hipa. Nazovimo to fašizmom. Čvrsto, osećajno iskreno i cinično prijateijstvo (pravo hipičko) SS-ovaca, policajaca, mornara, obznanjuje grešnu mržnju Drugih, potvrđenu agresiju i otvorenu prinudu unutar zajednice. Mobilizacija neusmerenih sila sustinskih emocija, i elan životnih snaga, nerazboritost, mržnja prema razumu i vrlo mnogo radosti sve ih to sjedinjuje. Na kraju predstave dionizijski duh prikazan je kao neka vrsta Ničeovog shvatanja. Sehneru i Grupi ona se ne dopada.

(Odlomak iz studije objavljene u časopisu Tulane Drama Review)

30