Битеф

danilo kiš

o elektri

Ovo je, koliko mi je poznato,, šesnaesta ili sedamnaesta po redu varijacija teme o Elektri. U antici su ovu »užasno žalosnu igru« obradili, pored Euripida, Eshil u Hoeforama, a docnije Ati l ¡je i Kikeronov brat. Posle renesanse tema će osobito privući Francuze: Prosper Žolio de Krebilion (Prosper Jolyot de Crebillion) štampa svoju Elektru 1708, Volter Oresta 1750, Lekont de Lil svoje Erinije 1837 (bazirane na Eshilu), a u dvadesetom veku, sto godina posle de Lila, Žan Žirodu postiže uspeh sa svojom Elektrom (1937). Od Nemaca tu su temu razrađivali pisci J. Jakob Bodmer u drami Elektra il i osvečeno übistvo (1760), V. Goter (Götter) u Orestu i Elektri (1772), A. Eiert (Ehlert) u Klitemnestri (1881), G. Sigert (Siegert) takođe u Klltemnestri (1879) i Hugo fon Hofmanstal u Elektrl (1904). Tu su još Talijan Alfijeri (Orest, 1786), Spanac Benito Perez Galdos (Elektra, 1904), a nedavno je kod nas Jovan Hristić dao jednu sasvim moderna i siobodnu varijacija te anticke teme. Miloš Đurić navodi (i neka bude, kao i uvek kad se kod nas povede reč o antičkim temama, pomenuto i njegovo ime) da je Elektru, Sofoklovu, kod nas preveo Dominko Zlatarić još 1597, i da je to prvo vece délo helenske knjizevnosti na našem jeziku.

Kada je kamerna scena Ateljea 212 rešila da stavi na svoj repertoar jednu klasičnu (antičku) drama, sa zahtevom jedne moderne režijske koncepcije, i kada je pao izbor na Eurupidovu Elektru, namah se pojavio problem adaptacije. (U korenu ove drame leži dakle jedan jezički problem stvar koja bi bez sumnje oduševila strukturaliste! Naime, već klasični prevod Kolomana Raca, jedini postojeći kod nas, i iz kojeg su se brojne generacije upoznavale sa Euripidom, pokazao se potpuno nepristupačan danasnjem scenskom govoru i siuhu. Vernost originalu, u metričkom smisiu, ta valjda jedina odlika tog prevoda, pokazala se pogibeijnom tekst je glomazan i mestimice skoro sasvim nerazumljiv. Kada je pak pozorište ponudilo prevod Elektre jednom stručnjaku za helensku književnost, opet se (na veliku radost strukturalista!) pojavio esencijalni problem jezika. Prevodilac je naime insistirao jednako na metričkoj vernosti originalu, gde je bio bez sumnje u prava, koliko i na jezičkim razlikama pojedinih ücnosti. Kao jedno od rešenja da se jasno distingviraju lokalizmi pojedinih lica, on je bio predložio, ako se ne varam, varijantu po kojoj bi Seljak (kod mene Zidar) govorio bosanskim narečjem, za razliku od Elektre koja bi pak .. . itd. Uprava mi je tada poverila da napravim «prevod« prevoda Kolomana Raca Hi, kako se to kaže adaptaciju. Ono što mi je bi Io jasno od prve, to je da je ta vrsta posla mrcvarenje i jalova rabota. Prišavši dakle tekstu Kolomana Raca s nevinošću nestručnjaka, da ne kažem s prostodušnom naivnoš-

34