Битеф

ću pesnika, počeo sam da na zadatu temu pišem svoje stihove, tačnije svoje strofe, čuvajući u početku samo osnovnu nit misli. Ta vrsta slobodnog asociranja, to zadovoljstvo, bejaše blisko onom koje sam predlagao nekim svojim prijateljima pesnicima (pravim!), poznavaocima francuskog jezika: da uzmu stihove španskih pesnika i da ih na taj način, kroz jedva slućenu armaturu smisla prevoda bez zavirivanja u rečnik! Kasnije, ponesen ovom igrom ali čuvajući se opasnosti da se suviše udaljim od teksta (jer, na kraju krajeva, bio sam plaćen za Elektru Euripidovu), počeo sam, metaforički govoreći, da otvaram velike I male zagrade, da monolog pretvaram u dljalog, da »otvaram« scene, prenosećl ¡ndirektan govor u direktnu scensku radnju ltd.

Naravno, ova vrsta slobodnog asociranja nad jednim dramskim tekstom morala je nužno dovesti i do promené likova, ne samo do pocrtavanja njlhovlh karaktera. Tu se onda pojavio problem psihološkog nijansiranja. Ma koilko Euripid bio najpsihološkijl među antičkim dramatičarima, Ipak je psihologija njegovih ličnosti bila psihologija njegova vremena što je sasvim jasno, dakle psihologija uslovljena u prvom redu zakonima božanske etike 111 tim zakonima mutne nebeske mehanike. Naravno bogove sam sačuvao, pokušavajući da ih svedem na antropodikeju, na »božanstvo u streu čovekovom«. Što se tice hora, poznato je da je Euripid tu bio najslabiji i da mu je još Aristotel zamerio da mu horske parti je ne izvlru iz same dramske radnje, negó da su prosti umeci. Tražeći dakle u samim njegovim partiturama osnovu srži, one retke replike koje dodiruju dramsku nit, pokušao sam da variram nekoliko tema koje može rediteij da koristi u vidu »songova« kako se to kaže u današnjem pozorišnom žargonu.

Sto se tlče Pilada, Orestova pratioca I senke, sveo sam ga konačno na njegovu pravu meru, onu koja se sluti i kod Euripida, gde no ima tek nekoliko beznačajnih repi ika postao je dakle senka od čoveka, »gorila« 111 beskičmenjak, svejedno, tek nêm, I ja ga zamišljam kao nezgrapnog, gluvonemog roba koji deluje na pozornici, naročito u krvavim I tragičnim scenama, kao jeziva i sablasna iičnost, možda sensibilna i prestravljena, ali surova I zastrašujuća u svom nemoénom urlanju i mumlanju, u svojoj slepoj pokornostl Orestovoj volji, u svom smešnom batrganju. On je, na kraju krajeva, možda još jedina pozitivna ličnost ove krvave drame, nemi posmatrač i slučajni učesnik. Nije II on možda Orestov dvojnik, njegov pozitlvni i nemočni alter ego, njegova savest? Možda bi to moglo da se nasluti kroz jednu masku, kvaziantičku. Ostali likovi, verujem, govore reditelju sami po sebi, i neka mu budu na milosti, kao i on njima. Što se

35