Битеф
41
de sanctis o »besnom orlandu«
»Ludovico je pre svega umetnik. On ne veruje u taj viteški svet; a ipak je zaljubljen u njega, zagreva se za njega, živi u njemu, čini od njega svoj svet koji je njemu mnogo ozbiljniji od sveg okolnog sveta. Ali je ta ljubav, taj Ínteres samo umetnički. Ariostova mašta asimilira taj svet. zadobija punu spoznaju o njemu, gradi i razgrađuje, slaže i razlaže potpuno suvereno, kao da se radi o materiji, kojoj ona poznaje sve elemente, pa je oblikuje i namešta kako joj se svidi. Materija koja je kod Dantea tako otporna i rapava, ovde gubi sve izbočine i oštrice, pa kao vosak prima sve utiske. Mašta joj prilazi lišena svake predrasude da i sam nije nista drugo osim te materije. Tvorac je nestao u tvorevini. Objektivnost je savršena. No pogledajmo dobro pa demo na lieu te tvorevine videti nimalo poštovanu fizionomiju onoga koji je stvorio a koji katkada kao da se ruga ditaočevom uzbuđenju i izvrgava ga ruglu, Čitalac ne zna ruga li se on to njemu ili viastitoj tvorevini; kako mu drago- on to s¡ n i tako Ijupko da bismo ga najradije poljubili. Ta sala zatiče čitaoca iznenada u najozbiljnijem prikazivanju. Dosetka, zgodan izraz obori najzad najzanimljivije tvorevine; a to se čitaocu bogada tako cesto da se on vise ne prepušta čitanju nego pazi i navikava se postepeno na dvosmislenu atmosferu tog sveta.
Pogledajmo kako Ariosto postupa kad peva. Glavni junak nije razumni Orlando, negó Orlando lud i besan. Ta ¡dealna, tako shvaéena slika viteštva, već je sama po sebi ironična koncepcija. Pogledajmo sad kako se ta koncepcija izražava. Moment ludila prikazan je sa takvom stvarnošću kolorita da je čitaočeva iluzija savršena. To odaje duboko poznavanje ljudske prirode u njenim najtaninijim prelazima. To je pravi crescendo pojedinosti i boja, koje taj neobičniji događaj čini prirodnim. Kad je Orlando pomahnitao i poludeo, pesnik ga prepušta smehu publike. Iza nežne scene sledi najčistija komička veselost; karikatura doterana do lakrdije, Pa i način na koji Orlando ponovo zadobija razum ima duboko komičan smisao. Prema tradiciji srednjeg veka čovek može naći mir samo na driignm swptn- to je temelj Divine commedie. Naš pesnik materijalizuje tu mi-_ sao i čini je komičnom, izvlačeći cudanlmkijudak da_ biio stoTzgubimo..iia_Q.VQ,mfi., svetu moraron naći na onom.
Taj svet u kome nema ozbiljnog i unutrašnjeg života, nema religije, nema domovine, nema porodice i nema osećanja prirode, i nema casti, i nema Ijubavi, taj svet ciste umetnosti, hir mašte, koja se smeje svom delu i zabavlja na sopstven račun, to je u suštini humoristička koncepcija ukorenjena u ozbiljnost visoke umetničke inspiracije. Pesnik je duboko svestan da je njegov rad isto tako ozbiljan kao što je ozbiljan rad Hornera, Vergi l ¡ja ili Dantea; on je ujedno svestan da je to umetnički rad i, prema tome, s gledišta stvarnosti šala, odnosno, kako je govorio kardinal Hipólito »besposlica«. A i bi I a bi besposlica da je autor tom svetu želeo dati vise ozbiljnosti nego što je on podnosi, da je on iz njega želeo da stvori pravu epopeju. Ali je ta besposlica póstala duboko istinita koncepcija, jer je pesnik prvi koji se iza kulisa smeje i kao da se ruga svojim slušaocima. To izdizanje iznad sveta i drzanje svih niti u ruci,_to slaganje i razlaganje po miloj volji, tai svet prema', stvarnosti kao -ma-št&r to- 4&_ ono šln se zove kapricom. hirnm. Samo što pesnik cesto naseda sopstvenoj mašti, zaboravlja se u svom svetu i daje mu potpuno savršenstvo. Stoga se i dešava da humor preuzima trezni oblik ironije; tako čitalac lebdi u dvosmislenoj neodređenoj atmosferi gde se stapaju granice mana i vrlina, istine i laži, gde je sve površina: strasti, karakteri, mane i istine i laži, gde je sve površina čudesna po svojoj jashoćTTTeßnostavnosti i prirodnosti izlaaania oa na. kraju nestaje poput nekoq priviđenia nterana irnniñnom frazom: nestaje, ali tek posto je u čitaocu pobudila divljenje i raspalila brojna osećanja. U torn detinjastom svetu mašte u kom se ispoljava tako visoko osećanje umetnosti. a ujedno i svest već odrasl°g i zrelog sveta, nestaje srednji vek, a rada se moderni svet. A kako je to sve izraženo bez otvoreno izražene namere, na protiv, s dobroćudnošću i prirodnošću čoveka koji na taj način oseća i shvata, ta dya sveta nisu u antitezi, kao kod Cervantesa, nego sve živi zajedno, prozTrhá se: oni su umetnička slika jednog sveta na kome se vide tragovi drugog. Upravo u torn stapanju koje je više proživljeno nego promišljeno, koje od autora i njegovog déla čini jedinstven, skladan svet, stoji istina i večita mladost Ariostove mašte, a po dubokom značenju svoje ironije pravi svetionik u povesti Ijudskog duba.
Iz »Istorije
italijanske književnosti«