Битеф

Istraživački rad se zasnivao na određenim i brojnim podacima, na upoznavanju dogadaja putem predavanja Elizabet Brison, individualnom čitanju, prikazivanju filmova u kinoteci. Međutim trebalo je svakako izbegavati klopku poistovećivanja, pošto Je reč o istorijskim ličnostima, i to kako glumca tako i gledaoca. Arijan je dala početnu ideju: Pozorište Sunca daje predstavu koju prikazuju vašarski glumci godine 1789. i koji svakog časa mogu da daju kritičku ocenu ličnosti koju tumače. Ovakav postupak u odnosu na predstavu koja je nastajala zahtevala je pravo kolektivno stvaralaštvo gde je prirodno uloga Arijane kao reditelja bila preobražena u smislu onoga što se već naslućivalo pri radu na 'Klovnovima’. Nije bilo pitanje toliko uputiti koliko osetiti i predosetiti. Trebalo je da pažljivi i neuslovljen gledalac-reditelj, kao u 'Klovnovima', ostane veran toj ulozi ali i da obezbedi vernost političkog tumačenja istorijskih tekstova, da uklopi pojedine improvizacije i najzad dopirnese uobličavanju svega onoga što bi ostajalo samo skica u istraživanju samog glumca. Improvizacije Primer rada: Zauzimanje Bastilje Sreda 29. jul Prve improvizacije o zauzimanju Bastilje. Obrađujemo je kao retrospektivno viđenje: vašarski glumci pričaju kako su zauzeli Bastilju, traže između sebe onoga koji bi mogao da bude najstrašniji da bi taj igrao de Lone-a guvernera. Ovaj se penje na stolicu, ruga im se i smeje se grohotnim vašarskim smehom kada oni pokušavaju da ga opkole; smeh se gubi; Gledajte! kaže on. Na susednom pratikablu ’pravi' de Lone možda je to neka suparnička trupa glumaca koja prikazuje na svoj način zauzimanje Bastilje? je opkoljen, oboren i odvode ga. Prva grupa gleda scenu koja dobija posebnu dramatičnu vrednost u poredenju sa prvom scenom. Znači u okviru iste improvizacije koegzistencija dva različita načina prikazivanja (vašarski smeh prvog de Lone-a I realističko opkoljavanje drugog), koja je naročito zanimljiva. Ovu improvizaciju radimo dalje povezujući je s drugima: na jednom pratikablu se prikazuje jedna scena od Marivo-a kako de glumci konvencionalnog pozorišta, i istovremeno plemići koje prikazuju, da reaguju na pad Bastilje? Prekidaju ih glasnici, dotrčavaju sa svih strana: Neker je smenjen, Berza zatvorena, dvadeset hiljada ljudi opkoljava Pariz! Na to se nadovezuje već ostvarena Improvizacija prizor ’ekserčića': neki sitni sajdžija je pronašao puške i traži municiju kod bakalke koja mu nudi bob, a potom ekserčiće. Pridružuje se svojim drugovima, kojl publici pričaju 'svoje’ zauzimanje Bastilje. Zatim dolazi inicijalna improvizacija sa dva ■ de Lone-a. Ovo povezivanje nas ne zadovoljava i neko vreme ostavljamo Bastilju da bismo o tome govorili kasnije i proverili efikasnost i ne-efikasnost tih improvizacija. i Petak 14. avgust i U meduvremenu su napravljene vrlo dobre I improvizacije: ona, Noći 4. avgusta, samim i

tim su improvizacije na temu pada Bastilje dovedene u pitanje. Giumci čitaju tekst price koji je napisao neki časovničar o svom danu 14. jula 1789. Priča je jednostavna, određena i živa. Pokušavaju da improvizuju, s jedne strane se oslanjajući na već rađene improvizacije, a s druge na ovu priču: pripovedač počinje svoju priču o tom danu, ostali mu se pridružuju. Zaustavljamo se: niko nije zadovoljan. Čini se da treba očistiti tu scenu od svega 'svakidašnjeg', to vraćanje liči na smešan stil, pomalo 'starog ratnika'. Ova priča treba da se dâ kao zaista epska priča. Možda je trebalo prekinuti s nekim poznatim scenama, kao što je ona s 'ekserčićima', da bi publika upoznala i prepoznala one koji će igrati zauzeće Bastilje: 14. juli je bio prvi narodni dan Revolucije, oni koji 0 njemu pricaju treba da budu ljudi od krvi 1 mesa. To bi uostalom dalo novu ’vašarsku’ dimenziju priči, pošto če priču prekidati igrane scene. Usledile su neke improvizacije o ponašanju naroda tog dana: jedan invalid odbija da preda oružnje oficiru, vlasuljar koji daje svoj alat itd. Ali dan se završava a trupa se rastura nezadovoljna: nije ’nađena’ scena zauzeća Bastilje. Ponedeljak 17. avgust Trupa se okuplja da bi opet raspravljala o teškoćama i pokušala da odredi teškoće: Bastilja u popularnom shvatanju nije vise ni mit, već skoro fosil. Teškoća je u opasnosti stvaranja pleonazma na već postojeće shvatanje pada Bastilje, koja je ’okamenjenl spomenik'. Sve što je dosad urađeno bilo je suviše realističkl dato. Jedini dobar elemenat je izgleda, s jedne strane smeh vašarskog de Lone-a, a s druge opkoljavanje 'pravog’ de Lone-a. Treba paziti na ukrase, na anegdote. Zaboravili smo ton predstave, bežimo od suštine. Suština Je u tome da događa) nailazi kao Vrh mača’, treba znači naći neko vrlo jednostavno izražavanje ne praveći koncesije režijskim 'trikovima’. Nove grupe se obrazuju i počinje se opet od nule. Prva improvizacija u vidu legende koristi poznate llčnosti: Samsona, Spartaka, srednjove- I

ali uzalud: narod je ustao iz kutije gde je ležao i udara qovornika po qiavi Užas l a y lada prisutnima. Ali stražarl su tu, opkoljavaju narod i posle tri uobicajene opomene streljaju ga. Predstavnik Trećeg staleža ustaje i sve je dobro kad se dobro svrši. Take je prikazana Revolucija. A sad evo drugog prikaza begstva u Varen: nije vise dostojanstveno i .-..-„ix™ WQ x J^ a 9 icno ’ vec UZUrbano I smesnp. u Panzu koji je u rukama pobedonosne buržoazije, diže se glas koji narodu govori o stvarnoj jednakosti i poziva ga na novu borbu: to je glas Graha Babefa i time se završava 1789. rpiionp I p Privé«! „ Jrfr « mabt 10711 AV NT ‘ SCÈNE 466 ' 15 - mart 1971.)

1 kovnog viteza koji već vekovima pokušavaju da pređu duboku provaliju Tiranije, ali svi I su našli smrt, nailazi rodoljub i odnosi po, bedu. ■ Ideja je vrlo lepa, ali je problem loše postavljen: od samog početka ponor treba da 1 je Bastilja. Drugi pokušaj sasvim drugačije ; usmeren: giumci polaze od improvizacije povratka žena iz Versalja, sa kraljem, u oktobarskim danima (koje smo našli u drugoj predstavi). Svi giumci doiaze u parter uz zvuke 7. simfonije Betovena. Igra svojom formom daje novu dimenziju viđenju dogadaja. Pored toga treba da se oseti borbenost te mase i prekid muzike i igre zbog opkoljavanja ’pravog' de Lone-a. Ali u tom slučaju pesma glumcu koji igra de Lone-a, koji se smeje, nije vise opravdana, ona prva igra se izgubila. Nastavljamo, pa se zaustavljamo: ovo viđenje konačno daje sliku jalove pobede, slavlja malo nacionalističkog i gromoglasnog, a trupa ne zamišlja tako događaj. Sreda 2. septembar. Novi pokušaji improvizacjia u grupama. Prva govori o stvaranju nacionalne garde: dva gradanina odlaze Lafajetu da bi stekli vojnu obuku. Ideja je zanimljiva, a ritam živ, improvizacija poštuje načela vašarskog pozorišta. Druga je improvizacija na temu poseta bankara. U pratnji svog vernog pomoćnika, dolazi preduzimač koji treba da sruši Bastilju i Santeru ’braniocu' naroda. Ova improvizacija budi opšte interesovanje: ona prikazuje hladno analiziranje političkog mehanizma, zaboravljajući da je Bastilja za nas simbol, da je nekoliko brzih slika elemenata koji su prethodili i pripremili dan 14. jula, daje ih s beležničkom tačnošću i uz potpuno odsustvo lirizma. Popodne: Ponavljamo ovu improvizaciju, ali nema vise one jasnoće i suhoće ’prvog poteza'. Opšte obeshrabrenje. Onda Arijana predlaže, kao vežbu, da u grupama od troje ili četvoro glumci pričaju pad Bastilje kao što bi ga pričaii deci od pet-šest godina, držeći se strogo pričanja događaja i zaboravljajući za trenutak svako političko tumačenje. Potom istu priču pričaju odraslima ali pazeći da ekonomija sredstava bude ista: jednostavna priča koja treba da bude razumljiva bez gromkih povika. Posle ovih pokušaja, diskusija.