Битеф
Ija koji je komponovao kolosalnu operu 'KĆI Jeftasa’ koja mu je donela mnoge aplauze. Njemu sam posvetio svoju prvu knjigu 'Utisci i predeli’. Sa svojim profesorom i velikim prijateljem Domingezom Beruetom, kome mnogo dugujem, proputovao sam Španiju. Oni su me nagovarali da kao Stipendist odem u Bolonju. Ali moj razgovor sa Fernandom de los Rios skrenuo mi je pažnju na ’rezidenciju’ i ja sam otišao u Madrid da nastavim studije književnosti. A tvoji najbiiži prijatelji? Dali, Bunjuel, Sanöez Ventura, Visens, Pepin Belo i mnogi drugi. Priča se da bi čovek mogao napisati čitavu knjigu o tvojim avanturama u 'rezidenciji'. Koju ti smatraš najveselijom? Onu o kolibi u pustinji. Jednog dana Dali i ja ostali smo bez prebijene pare. Kao uostalom i svaki drugi dan. Zbog toga smo svoju sobu u 'rezidenciji’ pretvorili u pustinju. Sa kolibom i veselim anđelom (foto-stativ, glava anđela i krila od uštirkanih okovratnika). Otvorili smo prozor i molili ljude za pomoć, pošto smo se izgubili u pustinji. Dva dana nismo se brijali i nismo napuštali kuću. Pola Madrids došlo je da vidi našu kolibu. Sta sl napisao? Poöeo sam da pišem kad mi je bilo 17 godina. Moja prva knjiga: ’Utisci i predeli'. Zatim ’Suites', 'Pesma o duboko-intimnoj, unutrašnjoj pesmi', 'Knjiga pesama (1920), 'Ciganske romanse' (1928), 'Marijana Pineda' (1928). Šta pripremaš? 'Ode', Tri koride', jednu svesku pozorišnih komada: 'U svom vrtu don Pimperlin voli Belizu' i ’Lutke sa kikama’. Jednu knjigu crteža (sa moje izložbe u Barseloni) i drugo. Kakve su u ovom trenutku tvoje teorlje? Raditi čisto. Vratiti se inspiraciji. Instinktivno strasno u ovom trenutku. Hoće li ti biti pravo Lorka ako te nazovem: neprocenjivi dijamant, bezvremenska budućnost, sadašnja večnost, Kiparis iz horoskopa, motor, ukrasni češalj, začin za idile, kralj adut amater, snažni Herkul i Mavar? Vidim u tome samo jednu jedinu začkoljicu, naime, da si oborio moj super rekord u davanju podsmešljivih imena. fE. Giménes Caballero. 19281
(...) (1929. Lorka je otputovao u Ameriku i napisao 'Pesnik u Njujorku', Posle osnlvanja Republike 1931. vodi jedno studentsko pozorište koje daje predstave s velikim uspehom po selima Španije. 1933. gostuje kao reditelj u Južnoj Americi. 1934. Lorkina drama 'Jerma’ doživljava svoju proslavljenu premijeru u Madridu. 1935. odražava se premijera 'Dona Rozita ostaje neudata’ sa čuvenom glumicom Margaritom Ksirgu u glavnoj ulozi. 1936. izlaze iz štampe 'Krvave svadbe' I pisac dovršava 'Kuća Bernade Albe'. U leto kao i svake godine Lorka odlazi u svoj rodni grad Granadu. Tamo ga zatiče Frankov fašistički puč i u praskozorje 19. avgusta 1936. Federiko Garsija Lorka biće streljan.) Pišem kad sam za to raspoložen. Ne spadam u one moderne autore koji su pristalice teorije svake godine jedno deice. Moja po-
slednja drama 'Donja Rosita ostaje neudata’ ili Govor cveća’ zamislio sam 1924. godine. Moj prijatelj Moreno Vila mi je rekao: 'lspričaću ti lepu priču o životu jednog cveta: roza mutabilis. Iz jedne knjige o ružama iz 18. veka.' Samo pričaj! 'Bila jednom jedna ruža ...’ I kad mi je on završio tu divnu priču o ruži, i moj komad bio je gotov. Izgledao mi je dovršen, jedinstven, nemogućno je bilo u njemu bilo šta menjati. A uprkos tome napisao sam ga tek 1936. godine. Za sve te godine delio sam ga u scene i priču o ruži pretvarao u rime.
lorka o komadu
’Reci, Federiko, šta je 'Donja Rosita’? 'Donja Rosita je spolja miran, intimno izobličen od jada, život devojke iz Granade, koja se postepeno pretvara u groteskno i potresno NEŠTO, što je u Spaniji stara usedelica, Svaki od triju öinova tog delà odigrava se u drugoj epohi. U prvom vreme protiče u šarolikim, epikurejskim godinama oko 1885. Turniri, komplikovane frizure, mnogo vunenih ,i svilenih ukrasa na telu, sareni suncobrani ... Donji Rositi je 20 godina. Sve nade sveta su u njoj. Drugi deo dogada se oko 1900. Struk kao u zolje, zvonaste suknje, pariska izložba, modernizam, prvi automobiii... Donja Rosita dostigla je punu psihičku zrelost. Ako izvršiš na mene mali pritisak odmah ću ti reći da se na njenim dražima opaža neznatna uvelost. Treći deo: 1911. Sapete suknje, avion. Korak dalje —rat. Moglo bi se reći da postojeća pometnja koju je u svetu izazvao rat može već da se nasluti i u dušama i na stvarima. Donja Rosita se u torn činu bliži pedesetoj. Uvele grudi, usahli kukovi, daleki sjaj u očima, pepeo u ustima i na viticama koje se spiiću bez IJupkosti. Na pozorišnim plakatima pišem da je to priča za porodice, a ona stvarno i nije ništa drugo. Koliko će zrelih španskih žena videti svoju sliku u Donja Rositi kao u ogledalu. Želela sam da od početka do kraja u mojoj komediji postoji jasna linija vodilja. Rekoh li komedija? Bilo bi bolje drama španske nastranosti, španske luckaste nastranosti, španske pritvornosti, da kažem, kad je reč o čežnji za čuinim uživanjima, koju žene moraju prinudno da potiskuju u najdublje kutke svoje grozničave duše.' 'Zašto to delo zoveš govor cveća?’ 'Donja Rosita ima ujaka koji odgaja biljke. Zahvaljujući svojoj prefinjenoj umešnosti dobio je ružu koju je nazvao 'Rosa mutabilis’ (ruža koja se menja). To je cvet koji je ujutru erven, u podne još erveniji. Popodne beo, dok uveče preevetava. Taj cvet je nešto kao simbol razmišljanja koja sam hteo da pripišem Donji Rositi. Misli, koje ta devica više nego jednom u komediji ponavlja u ovim stihovima koje ćeš sada čuti: Kad ujutru rastvori latice, ervena je kao krv; slana
se od straha ne usuduje da je sprži. Kad se rastvori u podne, jarka je kao koral. Da bi je videlo kako sija, Sunce proviruje kroz prozor. Kad ptice poônu u granju da pevaju svoju pesmu i kad popodne počne da tone u Ijubičasti sumrak mora ona postaje bela kao obraz, bela kao so, u punoj čednosti. A kada noč dune u svoj nežni rog od metala i izidu zvezde dok vetrovi duvaju kroz procepe mraka njoj počinju da opadaju latice. To je život moje Donje Rosite. Miran, bez poroda, bez smisla i cilja, smešan. Dokle će tako živeti sve ostaie španske done Rosite? Lorca u razgovoru sa Pedro Massom, objavIjenim u listu 'Cronica', Madrid, 15. XII 1935) Ko je onako kao ja tada živeo u jednom socijalno posmatrano varvarskom gradu, morao je steći utisak da su žene Hi nemogućne ili luckaste. Suludi strah od seksa i zastrašenost od pričanja ljudi činile su da devojke praćene pogledima svojih zrelih majki postanu nepostojani automati. Jedna visoka, potpuno odrasla devojka uletela je u sobu i plaho zastala. Bilo je to puteno stvorenje, kose boje masline, jedno biće zbog koga se čovek nehotice pitao šts li će sada da priredi. Njeno prisustvo se osećalo. Andros joj je prišao i ovlaš je poljubio u oba obraza, pri čemu je ostao na izvesnom odstojanju. 'Moja verenica’ objasnio mi je on. Prihvatio sam njenu toplu, tananu ruku, a ona mi se poklonila i osmehnula. Imala je velike, tamne, sjajne oči i posmatrala me je mirnim, poverljivim pogledom koji je žario. Ta devojka bila je živo ovaploćenje svesti o svom polu. A to puteno zraéilo je iz nje, Nešto je šapnula Androsu. koji mi se okrenuo i smejuéi se me pitao: ’Htela bi da zna de li ste oženjeni?’ 'Da senjorita’, odgovorio sam. Ona je uzdahnula. Njene pune vlažne usne bile su našminkane. U njenim očima goreo je sumoran, proždirući plamen. Nesvesno, podigla je svoju levu ruku i nežno stavila na levu stranu grudi dok se udaljavala od mene povlačeći se u sigurnost jednog ugla sobe Ipak, svoj pogled držala je prikovan za moje lice, a njene usne bile su poluotvorene. 'Ona je devica', šanuo mi je ponosito Andros 'Vi ste srećan čovek' rekao sam mu ja i s poštovanjem se poklonio. 'Da, da', saglasio se on odmah. 'Hvala'. 'A kada ćete se venčati?' Slegnuo je ramenima i iskrivio usta trljajući palac o kažiprst. 'Nemam novca', odgovorio je, ’Možda će m( otac pomoći čim završim stuđije.' 'A čime se bavi vaša verenica’ pitao sam ge. 'Ali, zaboga, ona je devica.' 'A, tako, razumem', rekao sam i još jednom se s poštovanjem poklonio. Biti devica gotovo da predstavlja jedno zanimanje. To znači da ona živi kod svoje majke i nikada ne sme da iziazi osim u pratnji Slanova bliže porodice, što predstavlja jednu okolnost, koja je jemstvo za njenu čeđ-
58