Битеф

carstvo izralajnosti, značenja. Mislim da jedna reôenica ne znači nešto drugo: ona znači samu sebe. U Kasparu je pokazan idiotizam jezika. Stalno uobralavajući da izralava nesto, on ne izražava ništa do svoje sopstvene giuposti. U Kasparu nisam kritikovao nikakav konkretni društveni model, kapitalistiôki ili socijalistički. Umesto toga, izdvajajući iz oblika govora osnovne gramatičke elemente, ističem sadasnje forme lingvisticke alijenacije. Ja ne navodim klišea kao što bi cinili kabaretisti; ja izdvajam iz klisea njihove originalne lingvisticke forme. To pokazuje da je svaka reôenica ne samo kiiše, nego ima kliše, kao štampana stvar ili, (kao što sam pokušao da pokalem u svom romanu Der Hausierer): svaka reôenica je ne samo priôa; svaka reôenica ima priôu. Jezgrovito reôeno: u Kasparu istorija je shvaôena kao priôa o reôenicama. Brine me otuđenje Ijudi od svog govora. Na izvestan naôin, to je osnovna nevolja mladih revolucionara u Nemaôkoj: oni su otudeni od svog jezika. To vise nije njihov jezik. tako da ne mogu ôak ni da komuniciraju. Naöin na koji govore pokazuje kako su sami bedno uhvaôeni u zamku. Za mene, barem, ovo je istina: kad su Ijudi otuđeni od svog jezika i govora, kao radnici od svojih proizvoda, oni su isto tako otuđeni i od sveta. Kaspar je potpuno anarhiôan komad: on ne saopštava društvenu utopiju, on samo negira sve sa cime se susreôe. Ne marim da li iz ovog proishodi pozitivna utopija. Jedina stvar koja me preokupira kao pisca ili, manje pompezno reôeno, kao ôoveka koji piše tu i tamo je muônina nad glupom reôifikacijom i poslediônom brutalizacijom Ijudi. Naravno, gadilo bi mi se da kalem bilo kome kako da živi. Čovek treba da nauôi da bude obuzet muôninom od jezika, kao junak Sartrove Mučnine od stvari. To bi barem bio poôetak svesnosti. (Prevod: Dejan Čavić)

porodica s. l.

(stefan brecht)

(Beleške o Pozorištu ridikulusa*) * S. L. = slobodna iičnost, ridikulus = engleska reč ’ridiculous' pridev od ’ridicule’ (poreklo latlnsko i francusko), znači; ’smešan’, ’apsurdan’, ’besmislen’ 'ismejavanje’, ’podrugivanje’, Pošto se pozorište o kome je reč zove ’Theatre of the Ridiculous’, u prevodu naziva je ostavljeno 'rldikulus’. Dal Je, zavisno od konteksta, ’ridiculous’ I 'ridicule' su prevedenl: ’smešno’, 'apsurdno’ 'smešno’ ili ’lsmejavanje'. Primedba prevodioca. Ovo pozorište privuklo Je malo i to nepovoljnih osvrta: ono je nisko, amatersko, glupavo, naprosto dosadno; samo nešto da se igra, u stvari jedna glumačka ludorija; nije umetnost, sigurno ne ozbiljna umetnost; prigoda koterije za jadnu odbačenu zatvorenu grupu; od pedera i za pedere (ne one fine vrste, već drag'* kraljice i sa svim onim što soU originaiu 'drag queens'. ’Drag’ Je u ovom slučaju neprevodiva reč, mada bl se moglo rećl ’prerušene kraljice’. Potiče od 'drag part’ = uloga žene

koju Igra muškarao. 'Drag' = vućl on vuče avoju suknju po scenl. Termin ’drag’ je populären kod homoseksualaca. bom nose kožnjaci, motorcikli i sadomazohisti) opravdanje za pokazivanje travestista, čisti kamp, posvećen kino fetišizmu; u svakom slučaju samo nedozrela pornografija; ritualno prikazivanje jednog impotentnog ponilavanja lena (opako, bez ljubavi); besmisleno, emocionalno neuticajno, nepozorišno; sigurno bez društvenog značaja; sve u svemu, glupo I nemoralno. Pozorište ridikulusa jeste jedno valno pozorište i pozorišna forma. Želim da ovde objasnim svoje impresije o pozorišnom uticaju ovog pozorišta, u svetlu intervjua sa John Vaccarom, Charles Ludlamom, Mary Woronow i nekih napisa Ronald Tavela i Jack Smitha ostavljajući Freuda, Sartrea, Artauda, de Sadea, Geneta, Warhola i la pataphysique po strani. U suštini, mislim da ovo pozorište predlale izvestan idealni livotni Stil ili stav, čineći pozorište delom livljenja na taj naöin, koji ono prenosi svojim stilom na sceni i koji ono brani u svojim komadima ismevajući svoju suprotnost i ni na kakav drugi naöin zato što je taj životni Stil strogo neodbranjiv (budući da je inkompatibilan sa takvim bezličnim prilazom kao jedno pozivanje na razum i vrednosti). Ono isključivo pokazuje Stil u akciji i da je akcija koja Je odabrana javno ismevanje svih autoriteta. Prihvaćeni livotni Stil je Stil slobodne liônosti za razliku od kobajagi poltrona, civilizovanog odraslog öoveka. S. L. je erotična, društveno nametljiva, vesela I stvaralaöka. Njene erotične i nametIjive sklonosti su društvene i podudaraju se dve strane njene ljubavi (mržnje, sebiönosti) okrenutosti prema drugom, livotno afirmativnih (livotno razarajućih interesa u liônosti i reakcijama drugih strane iste prirodne sklonosti ka liönom odnosu sa drugima, fiziôki i mentalno, otuda da se postane neko. Lični identitet nastaje namećući se drugome; on prethodno ne postoji privatno. Erotičke sklonosti s. 1. spajaju se sa njenim sklonostima da utisne svoju ličnost na drugu, otuda njeni ciljevi nisu jedino da jebe ili übija već da zasnuje porodice, prilično stalne grupe sazdane na erotiökim odnosima i odnosima samonametanja (dominacija-podjarmljivanje). Njen svet je prema tome jedan opšti erotički imperijalistiöki rat, otvoren ili trenutno stabilizovan između fiziôkih liônosti, u cilju teranja, penetracije, dominaclje drugoga. Neljudska priroda i celokupna ekonomika su jedino pozadina. Ova bitka je komad. Jer s. I. se svo vreme (ôak i u podjarmljivanju) oseća slobodnom, oseća se kreativno spontanom ne samo što se tiče iznenadnog izbora, sklonosti, odluke, uzdrlavanja na osnovu datih sklonosti: ona dolivljava sklonosti ne kao porive već kao svoje svojevoljno začete ideje da se nešto uradi. Njena psiha je onakva kakvom je ona napravi. Stvaranje liônosti Je ostvarenje uobrazilje; interesi i sklonosti izviru iz uobrazilje, ne instinkta ili kulture. Njena liönost je kao uöinjen verovatnim identitet koji dete poprima u igri sa drugima ili koji glumac poprima u pozorištu i isto Je tako realna kao

one prihvačene (koje ona oseća i projektuje napolje u aktivnosti), realna ne samo u smislu da odgovara bilo kojoj istinski datoj prirodi nego budući što je njen slobodni proizvod izražen u akciji. Ova izražajna akcija je pozorište, ne poezija: erotički imperijalizam, porodični život (borba) za koji i u kome s. I. stvara sebe. S. I. nema vrednosti. Standard! i principi ponašanja su slobodno skupljena pravila igre u okviru slobodno konstituisanih porodica bez objektivne vrednosti, niukom smislu racionalni. Njene svrhe su imaginarni objekti za igru utemeljeni u jednako imaginarne motivacije poprimljene u svrhu igre. Tako, nijedan tok akcije nije racionalniji od bilo kog drugog, mada neki možda može pre dostići odabrano erotičko ili drugo zadovoljavanje ega. (Ne)sreôa u razmiricama u konvencionalnom porodičnom životu, međutim, pogoduje stvaranju robota. Jer podjarmljivanje u erotičkom konfliktu ličnosti je jedno uslovljavanje volje i uobrazilje, razara spontanu kreativnost i dostignuto je kada Irtva prihvata jednu programiranu volju I uobrazilju kao svoju objektivnu stvarnost, kao ono što ona jeste. Onda ona igra jednu ulogu identiteta, ali nikako ne svog. Ona učestvuje u jednom institucionalnom ’pozorištu' sa pripremljenim tekstom, brka komad sa stvarnošću, svoju uiogu sa sobom i radnju koja se njoj pripisuje sa svojim livotom. Ovaj kobajagi poltron uzima stvari ozbiljno, pripisuje životu smisao, okrenut je prema vrednosti i dostignuôu (t.j. zabrinut i pod prinudomj, u konformizmu i čak u pobuni prihvata standards ponašanja kao objektivno valjane (pripisujuôi vrednost racionalnosti). On tako prosuđuje sebe i druge bezliône: šta čovek mora da radi. Ali pošto su njegove vrednosti i razum isto tako svojevoljni kao samodramatizacija s.i., rasudivanje i red ovog kobajagiôa su haos. Ovaj pretenciozni manijak je dosad vladao Ijudskom porodicom. Pozorište ridikulusa stvaraju jedna porodica ili porodice približno slobodnih liônosti kao deo njihovog porodičnog života. Njegovi ôlanovi usvajaju i igraju uloge kao s.i. veselo poprimajuéi njihov identitet • bez identifikovanja veé samo zato da bi ih igrali. Ova sloboda Je prenesena deziluzionističkim ’akcionim’ stilom ovih uloga: fantastiôni, romantični i herojski identiteti sna kao oni napravljeni uobraziljom s.i., angalovani u erotičkim i imperijalistiôkim aktivnostima s.i. Očevidna neozbiljnost ovih komada je podvučena farsičnim i ironiönim stilom predstava. Ovo pozorište uspostavlja odnos sa publikom u veselo erotičnom nametljivom maniru jedne s.i. Njen efekat je propadanje identiteta učinjenog verovatnim t.j. kobajaštva. Pozorište ridikulusa sabotira unutarnju i institucionalizovanu vlast. Neko smešno apsurdan je ili klaun ili budala neko ko ne poseduje kontrolu za ispravno delanje, neko bez inteligencije da čini ili kale pravu stvar. To je upravo ono što je s.i. u očima k.p. (kobajagi poltrona) i ono što će on veselo priznati da postoji reinterpretirajući naziv za sebe. Tako je ovo pozorište i klaunovski i budalasto razmetljivo. Ali to je isto tako upravo ono što je k.p. ( vide svet), i to Je

43