Битеф

ono što je ovo pozorište: krajnje ismejavanje institucionalizovanog društva u tako praskavom kontrastu sa pogubnim pretvaranjem vrednosti i racionalnosti. Opuštena poza ismejavanja u ovom pozorištu beskrajno nepretenciozna je jamstvo protiv nadiranja u liku k.p. za uzvrat, i preobraćivanja nas u to isto (uporedi Balkon). To nije samo jedna poza. To je racionalni, bez vrednosti životni stil s.I. Prva suštinska stvar o pozorištu ridikulusa je da je ono deziluzinističko kao conditio sine qua non u isto vreme i za svoj životni stil i za prenošenje tog životnog stila na nas. To je obavezno ako učinjeno verovatnim društvo predstavljeno imitacijom (što je pozorište) treba da bude krajnje smešno apsurdno. To sugerira fabule kojima iluzija može da se pripisuje, ali sistematski sprečava naše pribegavanje iluziji dezorganizacijom i reprezentativnog oblika i u isto vreme same fabule. Karte (klupske članarine, prilozi) koštaju relativno malo, sedišta nisu numerisana, obično nema razvodnika: i tako je posetiocu ostavljena autonomna pokretnost i pribranost, nije mu određeno mesto u pozorištu, ostaje nezavisan i neobavezan. Većina sala i scena koje se upotrebljavaju su trošni i ne predstavljaju investiciju. Nema raskošnog komfora da bi se napravio izuzetan događaj. Mesto je isuviše malo da bi se u njemu čovek osećao izgubljen, dovoljno veliko za izbor sedišta; posetilac je blizu glumaca. Nema zavese, nema horizonta, nema veštačke čiste ogoljenosti jedan pomalo u neredu mali uzdignuti prostor sa nekoliko predmeta koji naznačuju scenu. Nedovoljno da vas uputi na fabule; dovoljno da vas uputi na fabuliziranje, Rulja glumaca se pojavljuje, kroz, i iz ovog prostora. Izgledaju bizarno i traljavo. Lica su im pripravna da budu jako našminkana (kao maska, groteska) u jarkim bojama i jasno ocrtanim prugama. Uglavnom se pojavljuju obučeni u rite (ne pitoreskno, ne da daju akcenat) : u donji veš, poderane košulje; ili napadan nakit sa nagoveštajem lepog, tu je crvenilo, cekini, mreže, lanci, velike perike, tijare san dvora, neki lep momak u prinčevskoj odori parodije na pozorišne kostime, neodgovarajuće sastavljene klaunovska odeća, vrećaste pantalone mnogo golotinje tu i tamo jedna simbolična pojedinost (koža) lažne kite, velovi, lepeze, mačevi, puške i bičevi (Ludlam, kao ’carica Emeralda’ u Kurvama, upotrebljava štapić za übijanje muha kao bič), tajna oružja, parafernalije romanse i avanture. Scena ostaje otvorena i nepromenjena celo vreme. Predstava je kontinuirana, što pojačava relaksaciju, utvrduje odnos izmedu ansambla i publike, podupire familijarnost. (Pauze bi omogućile publici da se povuče u učinjenoverovatne društvene identitete). Povremena muzika sa magnetofona ili gramofona (limena, promukla, zastarela), muzički parčići, horski partovi, tanga, glas i gitara. Bučne pozorišne naprave, drske i lepe, jeftine. Igra, magija, akrobatika, klauneraj vest, unakažen, neprikladan. Kao i dekor, osvetljenje je za efekte, ne za iluziju. Česta je scena potpuno mračna; svetlo je usmereno na akciju. Izvor svetla i osvetlji-

vač su obično vidljivi, deo predstave. Glumci se smenjuju kao osvetijivači, muzičari, dekorateri. Rekvizita se postavlja i uklanja razmetljivo. Povremeno kostimi i šminka se menjaju na sceni. Diktiranje i ponavljanje teksta [Filmski test, Juanita Castro] spaja probu sa predstavom, stavljajući jasno do znanja da su likovi lutke reditelj doiazi na scenu: sve ovo šokantno razbija iluziju. Mada burleska i melodrama preovladava, pokazuje se velika raznolikost glumačkih stilova u glumi i stilizaciji. Raznolikost naglašava da glumci razvijaju svoj Stil prema ličnoj važnosti. Mehanička ili ispod nivoa gluma u drogiranom stanju, sa nekoliko, sporih, ustaljenih i bezizražajnih izraza, blaziran ton (odlična Ondina); sjajno lupkanje u čudno sporim ili brzim kadencama sa preteranom izražajnošću operetskom, melodramatiönom, filmstarski romantičnom (n. pr. Ludlam); ekspresionistička, forsirana, patološka, izrična (n. pr. Woronow) ; retka sa naturalistički sentimentalnim kiišeima koji pogrešno prikazuju klišea realnog života; statist! koji poziraju kao manekeni; neki glumci koji prolaze kroz oseke neglumljenja. Mnogo de Millovskih masovnih scena, orgija, nagomilavanja, ceremonija, banketa i igara, su društvena sjedinjavanja predstavIjača koji takmičarski sabiraju pogrdna poređenja luksuza i elegancije. Najenergičnije fizičke interakcije (borbe, parenja) su najviše simulirane. Uklanjanje leševa, potrebno zbog velikog broja mrtvih na sceni, vrši se sa preteranom nespretnošću, leš ne sarađuje već uglavnom mrtvac jednostavno sedne nakon izvesnog vremena, izađe, i ponovo učestvuje u radnji. Mnoge ženske uloge igraju muškarci i vice versa tako da upada u oči kao čudno kada jedan glumac igra svoj pol. Muškarci igraju žene sa ironijom upravljenom na svoj ili drugi pol. Ironija upravljena na činjenicu da se glumi je komponenta većine stilova glume. Likovi u ovim komadima su stereotipovi iz drugih zabavnih medijuma i svakodnevnog života: gotove figure iz mašte (vise nego sheme klasa), izmišljotine koje već znamo. Pa ipak pojava glumaca, govor i akcija stalno se sukobljavaju sa njihovim stereotipnim osobinama. Oni su bez ličnosti u tom smislu što nam ništa što rade ili kažu ne govori da to treba da pripišemo njima ili njihovoj psihi koja odlučuje. (Ludiam: 'Psihologija mora biti proterana iz pozorišta'). intuicija i anticipacija su frustrirani. Nikakva društvena ili psihološka suptilnost nije upotrebljena u njihovoj sabotaži; oni su zlostavljani na glupave ili simbolične načine (n. pr. kukavički mucavi junak Cosroe; pobožni, mazohistički tiranin Tamburlaine u Kraljicama). Gledalac ne može da usidri svoju pažnju u njihovu svest, ne može ući i kretati se u okviru fikcije, već je prisiljena da posmatra šta pozorište čini sa njima. (Vaccaro tvrdi da je studirao i bio pod uticajem Bunraku pozorišta lutaka.) Likovi nemaju ni dovoljan ni dobar odnos: zbog istinski konvencionalnog stava prema njihovoj shematičnoj prirodi (Tavel) ili zamenjujući lose definisane dvosmislene stavove (Ludlam). Motivacije su fragmentarne, lica, spolja upadaju i tumaraju, glavni tok radnje je loše povezan sa lose objašnjenim sporednim tokovima, a oba su razbijena radnjama očigledno nepovezanim i sa Jednim i

sa drugim. Dijalog ometa lica i iluziju dadaističkom travestijom. Oni citiraju: dramske i druge klasike, politicks heroje i filmske vampove, oglase. Oni govore stilom citata: emocionalna evokacija opštih istina ili sentimenta, bučno ’prikazivajuće' kazivanje burleksnih dijaloga. Tavelovi likovi su skloni bombastičnim banalnostima (preterano bombastičnim i preterano banalnim), obiénim malim promenama u razgovoru, brzim ali jeftino vickastim duhovitim odgovorima, nemuštim peckanjima: parodijama trivijalnog i otmenog, još više izopaéenim stalnim prijavim igrama reôi, jeziku koji citira jezik, nespojivim i sa banalnim i sa otmenim. Bill Vehr (Kurve vavilonske) parodira tragično-romantičnu poeziju. Forma je kao u borbama u serijskim crtanim filmovima ili užarenim detektivskim pričama pitoreskna • mada je veći deo radnje (naročito u Tavelovim komadima) samo pričaj ovo, pričaj ono: mnogo neizrežirane buke i zbrke. Tok price (ako postoji) je jednostavan (mada Ludlam voli da nagovesti sporedni sadržaj); Ludlamovi sadržaji su glupavi, Tavelovi nevino budalasti. Price nisu toliko nemoguće koliko su isuviše otrcane da bi se nastojalo bilo na verovanju bilo na neverovanju, besmislene ... kao trač. Nikakav napor nije uložen u ove podrugljive neznatne bajke: izandali obrazac avanture, romanse, heroizma i tragedije. Jedva čak zatežući uže, sadržaji su samo prirašćivanja scena na koje se pažnja publike (uzimajući opuštenu formu 'Šta će onl predstavljači da urade sledeće?’) postepeno upućuje. Neponesena radnjom, licima ili pričom, svaka scena poprima formu takmičenja između lica, vođena je glumcima kao borba petlova, sa vlasnicima ptica u parteru. Ali terne i motivi izlaze na površinu opskurno, sa izvesnim emocionalnim uticajem i jednom muzičkom više nego literarnom strukturom romantičnom, bez razvoja. Iluzija, u vezi sa fabulom, je bespredmetna, obeshrabrena, osujećena. Blesavost i klauneraj literarnog delà se nameću apsurdno-smešno loše napravIjeni komadi odražavaju jedan loše napravIjen svet. Njihova organizacija je ostavljena gledaocu. Pozorište ne odvraća od predstave zabavom. Zabavljate se kada se podesi da sami uživate u potvrdi svojih vrednosti i identiteta uloge ili statusa pomoću poznatih i prijatnih osećanja i osećaja. Pozorište ridikulusa ne zabavlja sjajem spektakla, igranjem da bi se postiglo romantično ili herojsko preduslovljavanje osećanja, ili potvrđivanjem moralnih pozicija. Predstave ne samo da nisu prilično (raskošno) skupe, već imaju malo poetske ili senzualne privlačnosti (lepote) koja nije potkopana ironijom. Ironija na sentimentalnost je istinski dvosmislena: napadanje lažno otrcanih izraza implicira odgovarajuće prave emocije. I mada je kodeks lične slobode i integriteta prenesen (životni Stil 5.1.), ismevanje i odbacivanje konvencionalnih vrednosti preovladava. Basnoslovnost kostima i veštine, tema o špijunsko-kriminalnim avanturama ne pokreće mehanizme za odbegavanje podrustvljene egzistencije koja je uöinjena verovatnom, jer njima sistematski smanjuje vrednost groteska ili svetovnost. Mada ove predstave mogu zabaviti neke pro-

44