Битеф

verene pedere koji mogu progutati činjenicu ' da su njihove pristalice izašle iz mode, jedan ( normalan nepeder homoseksualac je to video I na mnogim sedeijkama. Nije narocito zabavno j i mnoštvo golotinje, bezobrazan jezik, polni i akt sa aluzijama; ovih dana živimo usred du- ; boko ukorenjene pornografije. Seks i ’opsce- j nosti' u ovim predstavama napravljeni su f na ruke, makar kako anti-erotički prema ; učinjenim-verovatnim navikama eroticizma. j Oni pročišćavaju vazduh. i Naravno ako insistirate (pošto ste došli i 1 platili) da sami uživate ili ako uživate uživa- I nje ovog izlaska kao svedodžbe vaše samo- : stalnosti, onda ćete se zabavljati. Humor ako nije crni ima samo ograničenu privlačnost jer nije samo los nego prost. Ni 1 suptilan ni jedak, on je nevino nezreo i vulgären, bez mnogo privlačnosti bilo za žene ili za one koji uzimaju njihovu kulturu ozbiljno. On je uvredljiv jer nije iskupijen nikakvom ozbiljnošću koja se naiazi ispod društvenog ili moralnog znacaja, tako beznačajan da je uznemirujući (kao nihilizam), nerafiniran, oak jedva i bistar on nije intelektualno stimulativan. Ovi negativni kvaliteti se dodaju na neizmernu vedrinu proste popuiarne komedije svih vremena, naravno, ali jaka privlačnost za ograničen broj publike čista privlačnost apsurdno-smešnog je oslabljena zato što ovo pozorište privlači pažnju na predstavu na naöin koji slabi samu zabavu. Ovo pozorište (naročito Ludlam) radi za smeh, ali kao psihosomatski grč u jednom otvorenom procesu koji označava slom otpora prema apsurdno-smešnom na terapeutskom putu prema stanju nesmotrenog identiteta: zbunjen, sablazan Hi zloban, vedar vise nego samozadovoljan ili superioran smeh (koji aberativno izaziva i postiže kod pedera: saučesništvo zatvorene grupe), smeh vise nego smejanje, iz grla, ne iz stomaka. Ova pozorišna tehnika prekida smejanje; za razliku od komercijalne komedije, ne mami poštovanje svoje duhovitosti. Njene sale su parodije na humor (Vaccaro je u jednoj predstavi upotrebio mehaničko smejanje), koje razaraju nevini kvaliteti ali ne indicirajući da je to urađeno u cilju zabavljanja i eto opet, opasnog, iracionainog, bezvrednog nihilizma. Mada je ponižavanje (koje uvek öini da žrtva izgleda apsurdno-smešna) srž svake komedije bez obzira koliko bezazieno, nevino, dobronamerno, ill blagonaklono opšte ponižavanje svih lica u ovom pozorištu daje mu jednu odbojnu aromu zlobe, čak surovosti, jer je apsolutno: žrtvama nije dato osnovno dostojanstvo, niti minimalne odlike. Nismo razuvereni u vredne ili nevine motive, u racionalnu ozbiljnost koja se nalazi ispod. Likovi nisu samo klaunovski ill budalasti već klauni i budale. Oni nisu baš sasvim smešni. Izdvojene klaunovske scene, sale i parodije koje u početku izgledaju čista zabava brinu nas svojim implikacijama duboke smešne apsurdnosti. Neka važna, često razvučena, zbivanja su specifično i formalno surova ponižavanja: Bajazethovo podjarmljivanje u Kraljicama o Podjarmljenju, celo zbivanje Filmskog testa, skidanje ledi Godive (prema Vaccaru) u Ledi Godlvl, Victorovo preobraćanje u Vinylu. Ova ponižavanja približavaju ovo pozorište pozorištu surovosti. Potreban je jak stomak da bi se učestvovalo u njiho-

voj zabavi; ona boji druga zbivanja. i Ove predstave niti se primaju niti se nude j kao iskazi: one predstavljaju svoje tvorce u I jednom neozbiljnom I neodgovornom stavu. ; Zato što su likovi i događaji poznate fanta- i zije, mada ismejane, pitanje 'značenja’ se i jedva i postavlja. (Vacaro drži da su Ludla- i movi komadi savršeno bez značenja). Iz njih i možemo izvući poruku da svet takav kakav i jeste svet k.p. jeste apsurdno smešan Hi da slobodno bit! budala ill klaun jeste divno. All ove poruke isključuju njihove ozbiljne proklamacije. Ludlam osuduje Tavela zbog priređivanja komada koji prenose poruku: značenje jednog pozorišnog događaja treba da bude isključivo I čisto pozorišno da bi se dokučilo treba ići u pozorište. Ovo pozorište je odlučno oprečno od umetnosti. Ono odbija ideal formalnog integriteta umetničkog delà u odvajanju od umetnika i njegove aktivnosti; ono odbija ideal podređenosti umetničke ličnosti njegovoj umetnosti; ono hoće estetsko poštovanje njegovog rada jedino (ako ikako) kao instrument važnije emocionalne lične reakcije; ono izaziva reakciju vise na njegovu aktivnost nego na njegov produkt; ono smatra ustanovljene i priznate konvencije svog medijuma sastavnim delom kulturne tehnike za umetnike i potrošače u cilju bežanja od autentične aktualnosti, I zato će dozvoliti umetniku da je primeni samo na destruktiven način t.j. razarajući efekat spokojne bezličnosti otuda insistirajući na sabotaži efekata u svakom pogledu. Medutim, sabotaža postaje jedno pozorišno sredstvo, a umetnost kao društvena sabotaža u jednom društvenom poretku tako antiumetničkom kao što je naš u stvari i nije sabotaža umetnosti. U svakom slučaju, pozorište ridikulusa se ne pojavljuje kao umetnost. To je smešna trupa: sramota likova i komada koje igraju veže se za glumce zato što se oni ne skrivaju u/iza likova a ipak (u iskrenoj a ne prividno motivisanoj igri) preuzimaju odgovornost za njih. Tipičan predstavljač u ovom pozorištu nije ni naročito lep ni seksi (mada je crnooka Susan i jedno i drugo) : čak i kad jeste, lakrdijaški spektakl mu jedva dozvoljava da se time okoristi. Suzbijanje uobičajenih profesionalnih gestova čini da deluju amaterski ■—■ ipak oni ne zaslužuju priznanje za iskrenost iii što su 'interesantne' ličnosti jer potpuno uiažu ličnost u histrioničan oblik koji čini ovu 'akciju' pozorištem. Ovi komadi i stil ne samo što neprestano uvlače likove i glumce u nepristojno ponašanje i prividnu blesavost i nedostojnost (degradaciju) izlaganje konfliktu sa drugima; oni isto tako übacuju glumce kao predstav, Ijaće u analogni stvarni međusobni konflikt, i prenoseći njihovu analognu stvarnu degradai ciju (međusobno i u očima publike). NjihoI vo pravo javno angažovanje u takvim ličnim , konfliktima je pogodno da ih prikaže smešnim. • Ne dostižući ili čak ni težeći poetskom kvaliI tetu (Vehr možda u Kurvama ) ili metaflzič! koj dubini (Tavel možda), ne nameravajući ) da hipnotiše ili uzbudi kao bajanje (Ludlam ■ tvrdi suprotno), ne nastojeći na specijalnim i efektima potpunog nedostatka značenja, jei zik je u potpunosti namerno prost, jeftin i - drugorazredan, njegove predominantne ba-

nalnosti se javljaju kao olakšice samo piagijatima. (Vaccaro oseća prezir prema tekstu i razumljivosti kao rediteljskom principu.) Ako funkcioniše kao generična parodija američkog dijaloga, to ne iskupljuje njegov smešno apsurdan kvalitet. Po rečniku, sintaksi i načinu govora pripada komičarima burleske, noćnih klubova i radija. Duhovitost je nezrela i ekscentrična, omžje za kobajagi ličnu herbu - mačkasta, kučkinska, nesuptilna, u stvari nije uvredljiva (n. pr. upotreba ’komičnih’ etničkih akcenata). Jezik je dalje degradiran jer je bezobrazan do te mere i rutinski tako da je golicljivost prekoračena ako ne zastranjena, kao u vojsci. Ove vulgarnosti potresaju kulturno zračenje po kome pozorište stoji postrani od filma. Praveći budale od sebe kao autora, Ludlam, Tavel i Vehr ismevaju pravljenje dobro napravljenih komada. Čin pravljenja jednog dofaro napravljenog komada čak i takvog koji proklamuje nedostatak značenja svedoči o autorovom uverenju da život ima značenje. Smešno apsurdnom formom svojih komada Ludlam et al. potkrepljuju osećanje da ga nema. Osujećujući iluziju, zabavu, moralnu pouku, instrukciju, pozorište nas čvrsto veže sa predstavom. Ostajemo u pozorištu, ispred neuređne pozornice; beskrajan nonsens na sve to. Nudi nam se spektakl jedne pozorišne predstave. Ove. Šta je to? Stil trupe sa emocionalnim uticajem projektuje sliku porodice 5.1.: usredsređenje erotičkih bića na samopotvrđivanje, Ovo ne implicira predstavu u kojoj se prikazuje opšti promiskuitet nema mirisa sperme, nema pokazivanja određenih ličnih odnosa tako da osećamo da predstavljači sebe definišu onako kako igraju I kao erotiku (više nego ekonomiku, moral ltd.). Postoji osećanje igre i drugarstva, lične brige za drugog, all isto tako konflikta (ne antagonizma). Njihove predstave izgledaju relevantne za glumce ne kao izrazi ideja, ličnosti, vrednosti već kao projekciona nametljivost u interakciji. Njihovi stilovi su tako adaptirani da aktualnost osobe koja predstavlja prinudno osećaju druge osobe koje predstavljaju (samopotvrđivačke projekcije volje generičko fizičke vrste I otuda generički erotične). Postoji samosvesna hotimična upotreba tela dok glumci (njihovim posebnim 'cakama’, ritmičkim shemama, akcentima i pauzama, očima, premeštanjima) šarmiraju, zapanjuju, prestravljuju, zavode, napastuju, dezorijentišu, posramljuju, zbunjuju, odstranjuju, pokreću, hipnotiziraju, zabavljaju, uznemiruju jedan drugog, upotrebljujući svoju fantaziju u okviru grubih granica komada i lika kao oružje svoje volje. Ova uglavnom smirena, čak opuštena, borba određuje posebno raspoloženje 111 osećanje jedne scene 111 predstave Jedne večeri. Čak kad predstava ne prenosi istinski konflikt, mi to doživljavamo kao fazu u porodičnom životu koji se obično sastoji . od takvih konflikta; dvorište sa trenutno smi■ renom hljerarhijom čangrizala. ■ U stvari sve ovo ima aromu ne samo želje nego željenja (ne kao što pravi Warhol), i neozbiljne nedesperatne veselosti, i upo-1 trebljena sredstva, maštovita kreacija akcije • jednog nesumnjivo učinjenog verovati nim identiteta fantazije doprinose pozo• rišnom iskustvu njegov možda najprožimlji-