Битеф

tretmanom ženskog tela, па коте su odsutni tragovi modernih stilizacìja ili antickih tipizacija. Taj kontrast sadržaja i oblika, te funkcija skulptuře (preuzeta kro z postavljanje na mesto ispred paviljona Cvijeta Zuzorič), dakle funkcija prevodenja, predsíraže ili otvaranja putera umeínosti, izazvali su и našoj kontemplaciji prizora ironiemi pomisao da bi и razvijanju izloženog paradoksu Arambašičeva skulptura mogia simbolisati i pojam avangar de, tím pre, jer je ree »avangar da« ženskog roda. Kažemo : »ironičnu pomisao«, jer je stilski ili estetski kontekst te skulptuře krajnje udaljen od koncepcija istorìjskih ili novih avangardi, dakle na suprolnoj strani linije razvoja savremene umetnosti. Ali, paradoks i ironija nestaju ako tu liniju razvoja shvatimo и kružnim ili spiralnim, urnesto pravolìnijskìm termìnìma. Jer, и tom slučaju, trká avangarde ée neminovno suočiti leda Arambašičeve figuře, koją će tako, и ime svog stilskog ili estetskog konteksta, preduzeti štafetnu palicu vodilje. Premda izloženu mogučnost podržava i iskustvo svakog pravolinijskog putovanja preko naše planete, jasno je da ona pripada sferi nemogućeg, sa stanovišta dogme ìreversibìlnosti, imanentne osnovi pojma avangarde. Ali, zar jedno od osnovnìh gesta avangarde ne glasi: budimo realni trazimo nemoguće? Drugim rečima, ako avangar da zaista zeli da zasluži i opravdu svoje ime, ona mora ustátí i protiv sopstvenih osnova. Na putu ka apsolutnoj slobodi, poslednja prepreka se zove úpravo sloboda, te se kroz slobodu od slobodě, taj put vrača načelima stege, iz kojih se radaju děla poput Arambašičevog. Uosíalom, po lucidnoj definiciji Valerya, »najveća sloboda se rada iz stege«. Drugim rečima, ako se slažemo da třeba ukloniti sve tabue i zabrane před delotvornošéu čoveka, zašto ne ukloniti i ove modeme, kóji stoje před delima poput Arambašičevog? Ako uklanjamo sve prostorne granice и ime planetarne , univerzálně kultuře, zašto ne bi bili dosledni и tom oslobadanju od lokalnih ili nacionalnih, etniekih ili rasnih uskosíi, te pristupili uklanjanju i granica vřeme na? Jer, ono što onemogučava plodoívornu mogučnost aktuelizacije piíanja, problema ili ideja bliske ili daleke prošlosti, to je úpravo naše uverenje da pripadaju »drugom vremenu«, dakle naša (mazohistička?) nemoc před granicama vremena. Eto, taj niz ironičnih ijili ozbiljnih pitanja (jer и svakoj šali ima i ist ine), potakao nas je da stvorimo materijalne uslove Hi podłogę za suočavanje fenomena vremena i istorije, dakle » prostor za razmišljanje o post-avangardi «. Skulpture-figure na šah-polju » prostora « zadržavaju svoja posebna i originalna značenja, ali i učestvuju и stvaranju drugog i novog, šireg i opšteg značenja, koje je и funkciji izazivanja ili podržavuja mentalnih ili čulnih intencionalnosti vremenu i isíoriji. Dakle, ко žel', može и tom »prostoru« prepoznati i čisto » konceptualna « dělo njegovog autora. Na levoj strani šah-polja se nalaze primeri onog děla umetnosti, kojí je lakoverna ili lakournna kritika, mehanički ili profesionalno vezana za dogme i interese avangarde, osadila na konačni poraz, odnosno » anti-istoričnost «. Sa stanovišta simptomatologije umetnosti, nije slučajno da se taj poraz připisuje úpravo delima hoja и večoj Ui manjoj meri formalne věrnosti evociraju i interpretiraju Ijudsku figuru,

dakle čoveka kao jedan psiho-fizički integritet. Istina, izbor dela za taj deo šah-polja je posledica kompromisu: nismo uspěli ostvariti prvobitnu numeru da tu postavimo primere »ultraretrogradnog « i » ultruakademskog « stila. Retki primerci tog stila, koje smo sretali и dugìm traganjima, nisu imali dimenzije, materijalna ili formalna svojstva da bi izdržali sud otvorenog prostora i otvorenih pogleda. Potom, pod pritiskom materijalne oskudice i moralne izolacije, mnogi protagonisti tog stila su napustili umetnost. Na desnoj strani šah-polja se nalaze dela sa druge strane avangarde, dakle děla koja po našem mišljenju karakterišu suštinu umetnosti vremena post-avangarde. Premda se formalne i/ili sadržajne osnově tih dela nalaze и modernoj umetnosti, ona prevazilaze determinacije porekla jer teze ne-modernom planu manifestacije, odnosno trajnoj i nad-istoricnoj sferi onih konstanti, koje možemo uslovno oznaciti и terminima pra-oblika. Drugim rečima, ta dela prevazilaze formalne i temporalne okvire moderne umetnosti jer prevazilaze njena osnovna obeležja: veru u prolaznost i promenljivosf Ijadskih sadrzaja, te и autohtonost umetnosti. Tu se umetnost (kao sredstvo reprezentacije) otvara za naloge pogleda kóji pokušavaju sagledati najviše svetove, sa one strane kruznog, »sansarskog« horizonta iluzornosti ì promenljivosti. Treba ìstaéi da je takav zadatak bio suocen i и ìzvesnim aspektima delotvornosti i ideala istorijskih avangar di (od Čurlionisa do Mondriana) , te se moie reéi da izlozena orijentacija nastavlja uzlet moderne umetnosti tamo gde je pócela njena parabola. Osim izložene funkcije, šah-polje sa svojim figurama je otvoreno i za druga značenja i upotrebe. U njemu se može prepoznati materijalizacija ideje Vasili Kandinskog о konstanti dijalektike dva pola umetnosti: pola »velikog realizmu « i pola »velike apstrakcije «. Polje se može posmatrati i kao metafora raspona izmedu senzibilnog i inteli gibilnog sveta, и Platonovoj doktrini; kao vizuelizacija raspona izmedu subjektivnog, individualnog i objektivnog, univerzalnog pola stvarnosti. Ceo prizor moze biti posmatran i kao neka vrsta » skamenjene « pozorišne scene, na kojoj se přikazuje drama Ijudi и susretu sa svojim predstavama bitka. Na nižoj razini moguénosti značenja, šah-polje moze predstavljatì i raspane istorije moderne umetnosti, gde leva strana odgovara pre-pocetku a desna kraju. Ali tim porodom treba istaéi da je sa stanoviŠta istorije oblika ì slika, odnosno simbola, desna strana neuporedìvo starìja od leve, jer pojara pra-oblika hronološki prethodi svim poznatim vizuelnim reprezentacijama Ijudske figure. Konačno, svakì posmatrač, ulazeći и Šah-polje, svesno ili nesvesno postaje deo značenja, šireći njegove moguénosti. novo paganstvo: oreb, miković Savremenu kulturu karakteriše i Sirok niz pojava rehabilitacije i pozitivnog prevrednovanja mitskih sadrzaja svesti, и raspona od naučnih istraživanja do operativnih přiměna i evokacija ¡stih sadrzaja и umetničkoj praksi. Premda je и pitanju jedna konstanta umetnosti (koju umetnici mogli eksplicirati i nesvesno), značajno je uočiti da se и okvirima ovog veka, ona uvečava úpravo и našoj