Битеф

stavi jedan celovit niz. Stvarnost predstavlja osnovu rediteljskog i scenografskog reśenja u predstavama Cetvorougao i Pirosmani, Pirosmani... U predstavi Pirosmani... Njakrošus pokušava da uspostavi atmosfera stvaralačke uobrazilje, odnosno izvora iz koga je umetnik crpeo sadržaje svojih prizora. Ovde se stvarnost prepliće sa fantazijom, a snovi sa maštom. Središni deo scenskog prostora u predstavi Pirosmani... Jacovskis namenjuje staklenom vitražu - vitrini. Stvarnu namenu tog elementa, koji je plod fantazije scenografa, teško je prevesti na jezik logikę. Na primer, prozor pośle koga se pojavljuju likovi ni po ćemu ne odgovara logici uputstva reditelja; po java toga i toga. Oni mogu biti oličenjem sna, mašte, uspomene, pa čak i pojave niotkuda. Iza tog zida likovi posmatraju dogadaje, koji se sbivaju na glavnom prostoru pozornice. Sa tog ogledala IjaMarija otire lik Pirosmanija pred smrt, kao da materijalizuje poetske radove: sa površine ogledala njih kao da su krpom sprali. U stvaranju atmosferę te predstave aktivan faktor oblik i srazmere scen-

ske arhitekture, za koju su poslužile četvrti starog Tiflisa. Pored osnovnog arhitektonskog jezgra, u scenskoj radnji zastupljene su starinske vage, bečke stolice, šivaća mašina, što treba da prenesu gledaoca u atmosfera vremena u kome je živeo genijalni umetnik. Kostimi se ne podudaraju direktno sa odećom Pirosmanija. Izuzetak čini glumica Margarita, obučena u laku kratku haljinu, sa mašnom na struku i prugastim čarapama. Ostali učesnici kao da se ne podudaraju u slikovitosti sa svojim dvojnicima. Ali Jacovskis je sačuvao stilske osobine i kolorit kostima, pa nam glavne ličnosti predstave izgledaju kao oživljeni likovi Pirosmanija. Scenski prostor Cetvorougla Jackovskis ostavlja skoro praznim. Taj prostor za igru ograničen je sa četiri stuba, na kojima su učvršćeni zvučnici. U središtu tog četvorougla nalazi se dvospratni gvozdeni ležaj, a izvan četvorougaona osmatračnica. U toj predstavi koriste se samo najneophodnije stvari: kofer, kostim, raalo šećera, cigarete. Svaki od tih predmeta ima u predstavi izuzetno značenje: on postoji na pozomici ne toliko sam po sebi, koliko u svim svojim

asocijacijama donosi na pozomicu i prošlost likova i, verovatno, čak i njiJtovu budućnost. U ovoj predstavi predmeti zasiéuju razredeni vazduh scenskog prostora oseéanjem tragedije. Predstava Ljubav i smrt u Veroni (savremena muziéka varijanta Romea i Julije), u interpretaciji Omladinskog pozorišta, lišena je uobičajenih za gledaoce atributa anglo-italijanske renesanse, kao i znakova odgovarajuée arhitekture - kolonada, mozaičkih podova, galerija, bajkona i tako dalje. Predstavu Romeo iJulija pozorište je izvelo u žanru savremene rok-opere (kompozitor K. Antanelis). Vazdušastu, prozračnu prazninu scenskog prostora Njakrošus popunjava vertikalno izgrađenim mizanscenama, sjajem i naglašenim oblikom kostima, flešovima svetlosti i do krajnosti napregnutim muzičkim ritmovima. Za tu predstavu Adomas Jacovskis osnovnim potezima ocrtava samo kapelu, čije srazmere odgovaraju renesansnoj arhitekturi. Osim nje, na pozornici se nalaze dva prevrnuta klavira bez nogu, koji mogu da budu bilo erne lakirane katedre, bilo postolja razmeśtena u obliku amfiteatra

za učesnike savremenog vokalno-instrumentalnog ansambla. Dekoracije kao što je to u predstavi nema. Karakterističan je i izbor sredstava za realizaciju ove scenske ideje. U svojim skicama Jacovskis koristi princip negativa, ako se tako može reći. Odnosno, kao pozadina scenske konstrukcije uvek služi obojena površina, dok se konture konstrukcije obeležavaju belom bojom. Ali, princip ove naizgled nezavršene skice realizuje se na pozornici zahvaljujući aktivnom uticaju svetlosti. Mladi litvanski scenograf! čine današnjicu litvanskog pozorišta. Bez njihovog stvaralačkog rada nemogućno je zamisliti savremenu sovjetsku scenografiju. Izrasli na tradicijama bogate nacionalne kulturę i tesno povezani s njom, oni pažljivo prate sve ono značajno, što čini predmet savremenih traganja u scenografiji, kao i onaj dominantni značaj scenskog prostora koji treba da predstavIja aktivni emocjonalni početak predstave, njene boje i svetlosti na pozornici. Možemo se radovati onom poverenju kojim su ispunjeni današnji mladi litvanski scenografi. To poverenje mora da se opravda novim značajnim predstavama.□ [A. Lupandina, Skraéena varijanta iz

časopisa Teatar , 1983.]

Litvansko Omladinsko pozorište i njegov glavni reditelj, Dalja Tamuljavičute Godine 1970. na pozomici Omladinskog pozorišta, u komadu Devojčica i april Tamarę Jan, debitovala je pitoraica GITIS-a, učenica poznatog pedagoga Marije Osipovne Knebelj - Dalja Tamuljavičute. Još na studijama ona se zainteresovala upravo za pozorište za decu i omladinu. Zato su i njene prve predstave Ukus trešanja A. Oseckej, Jedini bez anđela L. Žuhovickog, Vetera za petoricu E. Vetemaa i Dodir R. Ibragimbekova bile neposredno namenjene omladini. U njima su već došle do izražaja neke karakteme crte

režije D. Tamuljavičute, odnosno težnja da se o složenim moralnoetičkim problemima govori pošteno i otvoreno, bez üblažavanja konfliktnih situacija i oštrih pitanja. Godine 1974. Dalja Tamuljavičute dolazi na čelo ansambla Omladinskog pozorišta. Godine 1975. Dalja Tamuljavičute dopunila je ansambl svojim učenicima koji su završili fakultet glume Državnog konzervatorij a Litvanske SSR. Gluraci su nastupili samopouzdano i temperamentne, osvojivši simpatije mladih gledalaca. Odanost mladih glumaca svojoj profesiji, njihova neobična muzikalnost i radost stvaranja kao da su se prenele i na gledalište. Sađržajno prikazivanje događaja iz svakodnevnog života svojstveno je predstavi Iš, smrti, iš, (komad Saulusa Šaljtjanisa), koja je posvećena čistoj i naivnoj dečjoj uspomeni, kroz čiju prizmu prolazi sve što se dogada u predstavi, uz laku ironiju i humor. Reditelj Dalja Tamuljavičute stvorila je upečatljive predstave za mlađe pozorišne gledaoce: bajke Bjabjančukas, prema štivu poznatog litavskog dečjeg pesnika Kostasa Kubilinskasa (1975), i „Zlatan ključić ili

avanture Buratina“ Alekseja Tołstoja (1979). Omladini je pokłoniła i svojevrsnu dopunu repertuaru pozorišta u vidu predstave Pa ipak se okreće, zasnovanu na komadu sovjetskog dramaturga Aleksandra Hmalika (1981). Značajnom činjenicom u stvaralačkoj delatnosti reditelja pokazała se režija Caleba (1979) Antona Čehova. U poslednje vreme reditelj ima zanimljive i vredne stvaralačke zamisli. Litvansko omladinsko pozorište osvaja svojim šarmom. Ali, nije to blistavi šarm koji se nameće na prvi pogled: pozorište izbegava svaku familijamost u odnosima sa gledaocem, predstave su lišene preterane emocionalnosti. Рге bi se reklo da je pozorištu svojstvena duhovna uzdržIjivost i ono više voli da ostavi neke misli nedorečene nego đa kaže više od onoga što je potrebno. Osim toga, struktura predstava D. Tamuljavičute zahteva od gledalaca određeni napor, da bi je mogli pravilno oceniti. Ne treba, međutim, pomisliti da je to racionalno i suvopamo pozorište. Naprotiv. U njegovim predstavama uvek postoji nešto što ostaje van gra-

nica isuviše jasnih formulacija: atmosfera, koja postepeno privlači gledaoce i prenosi se na njih. Upravo to nešto i čini šarm litvanskog Omladinskog pozorišta. Duhovna otvorenost i profesionalna prefinjenost jesu ono što privlači kod učenika i saradnika Dalje Tamuljavičute. Glumci ovog pozorišta znaju kakva je sreća u improvizacijama i nenametnutim srećnim rešenjima. Oni su mladi ne zato što imaju malo godina, već zato što svako veče mogu da improvizuju. Treba napomenuti da je glavni reditelj pozorišta učenica Marije Osipovne Knebelj, koja je svojevremeno bila učenica Mihaila Čehova i Stanislavskog i da je svaki od tih majstora na svoj način obrazložio potrebu za glumačkom improvizacijom. Pozorište se zalaže za poetski odnos prema životu kao protivteži gruboj i merkantilnoj životnoj koncepciji, Poezija ne oduzima ništa od proze, od svakodnevnih odnosa i ne uzdiže se iznad običnih Ijudi, bez obzira na to da li žive u velikom gradu, na salašu, iii u nekom malom mestu; Dalja Tamuljavičute poeziju pozorišta shvata kao poeziju dobrih i nekoristoljubivih ljudskih odnosa.

iNVii