Битеф

...Pred pozorištem je živa i bučna gomila. Iza kulisa-tišina: pretpremijema napetost, nerviranje glumača, rediteljske muke su prošlost. Punom snagom nastupa praznik Premijere, onaj posebni, srečni trenutak kad pobeduju kretanje u susret i uzajamna zahvalnost, uzbudenje koje gledaoce ne napušta dugo pošto se predstava zavŕšila i stvaralačko stanje duha i duše, koje pozorišnim pregaocima daje snagu i volju za dalja ostvarenja □ I. Mjahkova, magistar istorije umetnosti

Na dnu i druge premij ere Posle jedne od redovnih proba, saradnik „LG“ sastao se sa glavnim rediteljem Teatra drame i komedije na Taganke i zaslužnim umetnikom RSFSR Anatolijem Efrosom,.. - Probe vaše predstave Na dnu u Teatru na Taganke približavaju se kraju. Uskoro te premijera. Kakvo vam je pretpremijerno raspoloženje? - Uznemireno. Uvek se bojim premijera. Čovek može da poludi od raznih tumačenja prilikom prve predstave. Ni dvoje ljudi koji su ti inače bliski nemajú isto mišljenje. Prvih mesec dana, posle premijere čovek ne zna kud da se dene. Pre otprilike šest godina u Pozorištu na Taganki režirao sam Višnjik. Svi mi koji smo učestvovali u toj predstavi bili smo veoma zabrinuti kako če predstava biti primljena. Predstava je radena na sasvim drugačiji način od onog na koji su posetioci ovog pozorišta navikli. Brinuli smo hoče li taj, ovde nedovoljno poznat stil, biti prihvačen. - A kakav je stil predstave Na dnu? - Ne mogu da kažem da protivureči onom što je ranije bilo u ovom pozorištu. Zeleo sam da nekako ujedinim ono što mu je svojstveno sa onim što sam smatram neophodnim u umetnosti. U toj sam leguri video nekakav mogučni početak svog rada ovde. U predstavi Na dnu učestvuju gotovo svi vodeči glumci ovog pozorišta. Želeo sam da ih naučim nečemu svom što oni ne znaju, ali i da ja naučim od njih. Oni nisu na pozornici bili ravnodušni, beživotni, ali su češče igrali u dramatizacijama «ego u pozorišnim komadima. U dramatizacijama često prosto montažno sučeljavanje zvuči tako snažno da čovek oprašta nesavršenosti u glumi. U komadu se od glumača traži druga-

čiji unutrašnji psihološki prostor, drugačiji raspored svih snaga. - Kako su glumci prihvatili metod rada, kóji ne poznajú dovoljno? -Ja mislim - dobro, osim ako se ne varam. U početku su, istina, bili pomalo izgubljeni. Ja, pored ostalog, dosta čudno vodim probe. Najpre sve podrobno sam pokazujem, a zalim ne radim gotovo ništa - puštam glumca da se saživi, proveri i iskaže. U početku glumce često šokira moj pritisak, a u drugoj fazi im se več čini da je sve gotovo, a oni sami nikako ne poboljšavaju ono što je bilo prvo ponudeno. Večina se ipak na kraju snade i počinje odlično da improvizuje. Svaka proba mora da bude stvaralaštvo, a ne mehaničko ponavljanje onoga što treba da se uradi. - Kakva je bila radna atmosfera? - Atmosfera veoma mnogo zavisi od reditelja. On mora umeti da stvori radnú atmosféru. U teoriji ja taj zakon dobro poznajem. Ali često, iz mnogih razloga, čovek gubi spokojstvo i onda nastanú svakoj aki problemi. Ovo nije lako pozorište. (Ja, uostalora, i ne poznajem lako pozorište.) Mnogi glumci su navikli da snimaju filmové, često gostuju u raznim gradovima. Ponekad izgleda da su u pozorištu samo registrovaní. Pošto je to sve prešlo u naviku, čoveku nije odmah ni jasno kako da se s tim uhvati u koštac. Ovde ima i mnogo drugih navika koje meni nisu dovoljno poznate i koje smetaju da se stvore uslovi kad se i sâm ne nerviraš i ne teraš druge da se nerviraju zbog

gluposti. Mora da postoji stvaralački mir da bi ono što čovek radi na sceni bilo pre predstave višestruko provereno i odmereno, - Pa-, kako ste ovog puta uspeli da sve odmerite? - Nadam se da sam, uglavnom, uspeo. Mada, na žalost, ponešto postane jasno tek prilikom susreta s publikom. Odjednom se ispostavi da je neki pasaž nerazumljiv, a drugi prežvakan. Ili nešto slično. - Cesto ste režirali klasike i često su vas kritikovali zbog, ako može tako da se kaže, suvišne netradicionalnosti. Kako sada stoje stvari? - Ta suvišna netradicionalnost nije hir, nije obest. Mnogi misie da reditelj prosto iz vulgarne želje da po svaku cenu bude originalan, izmišlja neke besmislice. Medutim, ako je reč o ozbiljnom radu, ljudi uporno rade i uopšte ne razmišljaj u o nekoj posebnoj originalnosti. Trude se da izraze ono živo što se rodilo u njima u odnosu na stari komad. Za mene nema veče svetinje u umetnosti od starog MHAT-a. Poznaj em, čini mi se, svaku sitnicu koja se tiče njegovih starih predstava Čehova i Gorkog. Ali, neču valj da da ponavljam te iste predstave! Kod rpene jednostavno ne bi uspele, a i vremena su se promenila. Svi mi imamo drugačije psihofizičke osobine. O predstavi Na dnu MHAT-a čini mi se da znam sve što se može znati. Ali čovek „mora“ da radi nešto svoje, ono za šta je on sam sposoban. Naravno, reditelj i glumci tako otkri-

vaju ne samo klasično delo več i sebe same. Događa se da je to samootkrivanje pogibeljno za tvorce predstave. Ali ne može se ni skrivati iza leda klasike. Uostalom, kad se tako krije, to takođe znači svojevrsno samootkrivanje. Mislim da prema gledaocima treba nastupati otvoréno. Pri tome se, naravno, očekuje pažnja. Očekuje se ista onakva otvorenost s kakvom se nastupa. - Sta još môžete da dodate o samom pozorištu i njegovim budućim planovima? - Glumci sa koj ima sada radim slični su dobrój stolarskoj zadruzi. Nema loše teatralnosti, oni osečaju život na pravi način. Prema tome, sve u svemu, rad je zanimljiv. U maloj sali reditelj A, Vasiljev sada priprema nov komad V. Slavkina. Dramaturg A. Červinski takode je nedavno čitao ansamblu nov komad. On če biti prikazan na velikoj sceni. Stara scena se prepravlja i biče ponovo otvorená kroz pola godine. Tada če, najzad, istovremeno raditi sve tri pozomice. Reditelj B. Glagoljin uskoro če početi da radi na dramatizaciji dokumentarne novele beloruske spisateljice S, Aleksijevič „Rat nema lice žene“. U vezi s klasičnim komadima, situacija je sledeča: verovatno če se igrati Molijerov Mizantrop, i Šekspirova Bura. Ima i drugih planova, ali za sada treba prikazati komad Na dnu D Literaturnaja gazela, Moskva, 12, 12. 1984.