Битеф
smera, dakle nihilistički bunt), i, gde sam ja, jadnik, u svemu tome mogao da tražim utočište na nekom drugom mestu ako ne u umetnosti. Ona prima svakog, svako može da čita knjige, čak i onda ako ništa drugo ne urne da radi. Übrzo posle toga, ipak sam našao bolje utočište. Bolje, jer, naizgled, to je bio život za sebe koji nije isključivao umetnost, U jesen 1950. godine obasjalo me je sunce. Novo mi se učinilo kao izlaz iz mog svestranog kaveza u odnosu na život, koji sam tako želeo, a od koga sam se u svakom pogledu osećao udaljenim. Dat mi je magiban prsten, čarobni visak, zaklatva, koji su resili moju krizu i zamenili je osećanjem svemoći i sveznanja. Postoji zaista nešto magićno u tome kad od nesrećnog, nedoućenog, isfrustriranog i osiromašenog govnara totalitarizam čini mudraca i giganta. Naravno samo u njegovom sopstvenom osećanju, ali, zar nije sopstveno osećanje onda za njega za to vreme - jedina stvamost? Postoji nešto neverovatno u sreći koju postiže svako, a naročito onaj ko proba taj narkotik, i to u početnom stadijumu njegove upotrebe. Bio sam usamljen, a sada imam kljuć (marksističko oružje, univerzalan je i deli-
njasto jednostavan za upotrebu) od cele zgrade ljudskih rnisli i svih njenih skrovitih mesta. Sa nepregledne visoravni apsolutne istine gledam celi svet, kako na zemljinoj kugli tako i van nje. Bio sam slab i pokoran, a, eto, moja snaga je sada bezgranična. A kad su u pitanju seksualni problemi, marksizam-lenjinizam ih baś mnogo ne rešava odmah, ali, primo: dozvoljava da se sméste u odgovarajuću perspektivu, što znači dalje od prioriteta borbe za lepšu budućnost čovečanstva i bolju toplinu; secundo: vladajuči ideološki predlog, ako je već prihvačen, predstavlja autentičnu godišnjicu karijere, jer mužjak koji se penje naviše ima vise šansi (položaj, novae, mišljenje) od mužjaka koji sedi dole. Iz dana u dan skoro sam i zavoleo Staljina. Istom onom snagom kojom sam pre toga mrzeo sebe. U praksi, to je izgledalo tako što sam najpre postao reporter, a kasnije publicista u novinama Dziennik Polski u Krakowu, sa kolportażom ćak do Žešuva. Tamo sam tek pokazivao svoju ljubav piśući, najpre odjednom a onda je postepeno smanjujući. Ljubav je trajala oko tri godine, jer lako je zapamtiti datum kad se ljubav započinje, ali teško ga je zapamtiti kad
ona prestaje. Taj kraj ljubavi se razvlači u vremenu. U svakom slučaju, pamtim predivan. sunćan i vedar dan, kad je objavljeno da je posle Staljina umro Bolesław Bierut, njegov namesnik i kopija u Poljskoj. Pili smo onda Pod gruzskom , počeli smo u podne, niko to nije hteo da prizna, ali kucała je u nama, u vazduhu, u tom plavetnilu i sunčanosti radost, radost... ne samo ine pre svega zbog lepog vremena. A možda grešim da je kucało bas u nama? Volim i mogu upravo da govorim samo za sebe, u meni je kucało. Pio sam ispraćajući sebe onakvog kakav sam bio i pozdravljajuéi s radošću sebe onakvog kakav éu biti. Kakav, to naravno još uvek nisam znao, ali tője bilo raskošno neznanje, jer u svakom slučaju ne onakav kakav sara bio pre toga. I dalje sam pre svega bio mlad, veoma mlad i... kao što sada znam, a onda sam osećao - imao sam još mnogo budućnosti pred sobom. Dakle, pio sam jednostavno zbog života, koji me je nekako pronašao ì koji se je široko otvorio preda mnom. Nekoliko godina kasnije Pepeo i dijamant ponovo je odigrao znaćajnu ulogu u mojoj misaonoj i duhovnoj biografiji. Ovog pula u formi filma pod istim nazivom kao i roman.
Uostalom, film je póznát ne samo u Poljskoj, jer je od klasičnog dela poljske kinematografie postao klasičan film svetske kinematografije. Pamtim svoja osećanja posle izlaska iz bioskopa, i ne samo svoja nego svili nas koji sino videli film. To je bilo osećanje kao da se u nećemu učestvuje samo jedanput u životu, u mnogo godina. Bio sam obuzet i dirnut. I razgledao sam okolinu kao da se stvarnost izmenila. Čovek beži, drugi ga jud, puca, übija. Naginje se nad übijenim. (...) Kaže: Coveče, zašto si bežaol Naročito pitanje, Naročito pamčenje, kője se i posle trideset pet godina od čitanja lektire sačuvalo. iz cele knjige, i to samo ta jedna rečenica. Jedna, ali zato i najvažnija, a i poslednja je, njome se završava roman, dakle ključ celine. (...) Važno je zašto taj čovek beži? (...) Nešto tu nije uredu. Jer, ako danas postoji nešto isto tako kao i onda, zašto nas završetak knjige time posebno uzbuđujesvojim cinizmom, uvredom, ziobora, kao što bi nas isto to pogadało u nekpj drugoj knjizj, isto danas kao i nekada. Naprotiv, ipák postoji uzvišeni završetak književnog delà? Zašto on tako jednostavno, prirodno i
22
I3ITI=I=