Битеф

Pukotinaje trijumf. Predstava je nastala zahvaljujud trogodišnjem boravku Jenkinsove i njene trupe u Centru za pozorisne delatnosti u Berkliju na Kalifornijskom univerzitetu. Posle debata o geofizickoj metafori naslova s naučnicima raznih disciplina zatim koreografkinja i njena koleginica Ellie Klopp dale su se na posao. Kao što je kod Jenkinsove običaj, igrači su ponudi 1 i materijal koji je ona kasnije oblikovala u elegantno ruho opstrakcije. Ovu poslednju reč treba koristiti oprezno, s obzirom na duboko humanističke slike koje prožimaju Pukotinu i dramsku putanju koju predstava savladava s velikom lakoćom. Pukotina možda ne priča priču, ali sigurno kao što posle noel dolazi jutro, ona “о песет govori." Covori o istom onome čime se bavio njen mentor Merce Cunningham u svojim novijim delima. Pukotina istražuje Ijudski nagon za vraćanjem ravnoteže po b¡lo koju cenu. Ono što je najvažnije jeste nadn na koji smisao proističe iz pokreta. U njemu treba uživati zbog njega samog. Jasno, projektantska ekipa Jenkinsove opremilaje predstavu resko i nedvosmisleno. Scenograf Alexander V. Nichols u prvom delu nudi projekeije stenskih formaeija; posle pauze, dekor postaje opštiji, dok svetlo dobija svežiji, ved rij i ton. Kostimi Beaver Bauer, boje ervene kao krv u drugom delu ustupaju mesto prozraenim belim odelima Jenkinsova je narudla i dve muzičke partiture za ovu priliku. Sugestivna muzička zavesa Alvina Currana u izvodjenju perkusioniste Williama Winanta čuje se sa trake. Paul Dresher Ensemble uživo izlaže ritmički odlučnu muziku Davida Langa, sklonu ka popu, all često uspavljujuću. Muzika saradjuje sa igrom, podržava, podvlači, prejudicira ono što gledamo na pozornici. PUKOTINA PROTRESA STVARI Podudarnost i raskid, siloviti sudari i neočekivana pauza čine veći deo modernog života, pa zašto bi se balet razlikovao? Ipak, Margaret Jenkins sa svojom Pukotinom to bolje stavlja do znanja od većine koreografa. Delo, u koreografiji Margaret Jenkins i Ellie Klopp za Margaret Jenkins Dance Company, obećava seizmičke posledice - emotivne, ako ne i geološke, naročito za Kalifornijce. Predstava Pukotina nastoji da pretrese fizički jezik

stvarne pukotme. To je balet čiji je cilj da koncepte klizanja, smicanja, otpora i vedrine pretvori u metaforu o harmoniji i haosu koji bi mogli da budu sllka ne samo života negó i igre na kraju milenijuma. “Fascinira me kako se stvari stalno pomeraju, kako mi taj pomak ne vidimo”, kaže Jenkinsova, kojaje zamisao o Pukotini razradjivala sa nekoliko ñastavnika na Kaliformijskom univerzitetu u Berkliju od 1995. godine. Duge rasprave i praktične piesacke radionice únele su u délo razlicite Perspektive iz oblasti tako razlidtih, kao što su filozofija i književnost, do veoma tesno povezanih fizike i geologije. Ono što Jenkinsovu najviše fascinira jeste “tiha pret-