Битеф

UTVARE STAROG HODNIKA Diplomci režije CITIS-a u klasi P. Fomenka već su poznati pozorišnoj Moskvi. U pozorištu Akademije već se igraju dve predstave: Dvanesta noć i Vladimir 3. stepena, kojeje kritika već ocenila, Nedavnoje premijerno izvedena i treća predstava, reditelja Ivana Popovskog (koji je došao na studije iz bivše jugoslovenske republike Makedonije), poetska drama Marine Cvetajeve Avantura. Nije lako preneti poeziju na pozorišne daske, pri prevodu poezije u igru krije se opasnost od gubljenja nijansi, grubog cepanja tajanstvenog bremena reči, uprošćavanja finesa, asocijacija jednoznačnim pristupom. Reditelj je ove zamke izbegao sjedinivši literarnu poeziju sa poezijom teatra. Avantura Cvetajeve je drama o Ijubavi kroz sećanja, о Ijubavi mogućnoj, čudnoj, tajanstvenoj - koja se ukazala kroz malenu pukotinu koja otkriva usku traku beskonačne dubine. Maštom reditelja tesni gitisovski prolaz - pretvorio u čudesni hodnik. U bočnim

prostorijama, skrivenim od gledalaca, dešavaju se u smeni scena igre približavanja i udaljavanja, čas nagle i neočekivane, čas lagane i meke. Sve balansira izmedju jave i bajke, prepliće se sadašnjost ¡ prošlost u kojoj se već sve dogodilo i postalo nestvarno, marionetsko, sve osim Henrijete, jedinstvene sred “hiljadu jedne Ijubavi” Kazanovine. Galina Tjunina u liku Henrijete igra čudesno stanje i ponos lepóte. Prigušeno svetlo koje okružuje Henrijetuje u kontrastu sajarkim, postojanim svetlom ostalih scena. Prateći melodiju stiha Cvetajeve, reditelj plastično pruža crtež svakog lika. U pokretima i gestovima glumaca vidimo čas oštre groteske, čas veličanstvene kantilene. Linije se prepliću, sjedinjuju u predstavi u različite prostore, groteskno živ otne, bajkovite, fantastično-romantične. Poetskoj nedorečenosti parira rafinirani teatarski manir, senke se menjaju kroz lelujanje zavese, sjedinjujući se u treperavu luč sveće, u prozračnu senu. Likovi dolaze iz sećanja i nestaju u zaboravu. Motiv о povezanosti prolaznog i večnog jedan je od osnovnih u ovoj predstavi, alije nenametljivo protkan kroz nju. A ako možda i nisu dosegnute sve dubine ove dramske роете M. Cvetajeve, reditelj n ¡je postavio ni jednu čvrstu tačku oslonca, ali zato teatar nije ugušio poezije, već je samo pojačao njenu tajanstvenost. Elena Cubajdulina Ekran i scena