Битеф

★ „Čovečanstvo proizvodi i biblije i puške, i tuberkulozu i tuberkulin. Ono se demokratski odnosi prema kraljevima i plemstvu; gradi crkve a nasuprot njima univerzitete; manastire pretvara u kasarne, ali kasarnama dodeljuje vojne sveštenike. Razume se da društvo i bitange snabdeva gumenim cevima ispunjenim olovom, da bi njima premlatili svoga bližnjeg, a zatim za izmrcvarene več unapred sprema krevet za preživela i neosetljiva tela..." Robert Muzil, Čovek bez svojstava

Osnovno polazište za razmišljanje o ovogodišnjoj selekciji Bitefa je stogodišnjica od izbijanja Prvog svetskog rata. Delimično zbog toga što je reč o istorijskom datumu koji je veoma značajan za prostor na kom živimo, a delimično i zbog činjenice da je ova godišnjica dobila posebno mesto i značaj u večini evropskih država i to naročite u polju kulture. Reinterpretacija Prvog svetskog rata iz perspektive istoriografije otvorila je novo bojno polje izmedu zagovornika tradicionalne, percepcije Prvog svetskog rata i pristalica aktuelnog „revizionističkog" koncepta kojim se pomenuti tradicionalni pristup, donedavno dominantan u školskim udžbenicima, potpuno relativizuje, proizvodeči konfuziju identiteta agresora i žrtve, ali i novu ostraščenost koja pokazuje da Prvi svetski rat nije tek vremenski omedeni istorijski dogadaj več početak dugotrajnog procesa koji zapravo nikada nije okončan, a čija dnevnopolitička upotreba može biti, i jeste, izvor novih konflikata. Pucnji u Sarajevu tako postaju pucnji mogučeg borca za slobodu ili mogučeg teroriste, a Prvi svetski rat postaje povod i sredstvo savremenog političkog repozicioniranja. Evropski teatar je, u ovom trenutku, veoma posvečen refleksijama na temu Prvog svetskog rata i projekti koji se bave ovom godišnjicom su, na neki način, bili dominantni u ovogodišnjoj evropskoj teatarskoj praksi.

Ovde je, naravno, reč o umetničkoj interpretaciji istorijskih događaja, oslobodenoj obaveze „objektivnosti" koja, makar, deklarativno, obavezuje naočnike, ali se nužno nameče pitanje da li je „objektivnost" u teatru uopšte mogoča i da li je, i kome je, na kraju krajeva, namenjena i potrebna? Nameče se i pitanje da li je teatar našeg vremena sposoban da proizvede isto uzbudenje i masovno identifikacijo sa nekim istorijskim dogadajem, poput, na primer, našeg teatra krajem osamdesetih godina XX veka koji je, po mišljenju istoričarke Dubravke Stojanovič, predstavom „Kolubarska bitka" doprineo uspostavljanju mitske slike Prvog svetskog rata prevodeči pozorišni ritual u verski. U pozorišnoj dvorani Jugoslovenskog dramskog pozorišta tada su se mogli čuti povici: „Juriš!“, pračeni masovnim plakanjem i skandiranjem i takvim uzbudenjem koje je, kako kaže Dubravka Stojanovič, nalikovalo inicijaciji u novorodenu naciju. Da li je pozorište neoliberalnog kapitalizma, koje je, na neki način, dirljivo anahrono jer i dalje počiva na buržoaskom ustrojstvu balansiranja izmedu uspeha na blagajni i zadovoljavanja sopstvene iluzije političke subverzije koja je dostupna malobrojnim gradanima (po evropskim statistikama, uglavnom sredovečnim ženama izumiruče srednje klase) zaista mesto kritičke svesti i moguče mesto revolucije? Ovogodišnji Bitef če pokušati da postavi i ovo pitanje. Pokušačemo, takode, da ponudimo uvid u dugo trajanje i nedovršenost političkih i društvenih procesa započetih Prvim svetskim ratom, koji je formirao sliku Evrope i koji je za posledicu, izmedu ostalog, imao i Drugi svetski rat, ali i Hladni rat i naposletku ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

8

48 Bitef 14

PROSLOST JE SADA